Rukovao sam se sa Titom

Eko Taxi Vranje

 



 

DNEVNIK: Moje pravilo, ali i pravilo svih u službi bilo je da svakog trenutka, svaki od nas, mora da ima sređenu, ažuriranu i upotrebljivu evidenciju svih događaja i slučajeva. Umesto sadašnjih računara, kompjuterskih programa, računarske baze podataka. Mi smo sve radili ručno i „peške“, ali sa srcem, ljubavlju, dušom i maksimalno bili odani i posvećeni poslu.

Kao čovek na čelu službe, ja sam vodio uredan, pregledan i sistematizovan dnevnik (vidi fotografiju). Tu sam, svakoga dana, šta god da se dogodilo, unosio operativne podatke. Recimo, 1972. odine, kada sam „otvorio“ dnevnik, imali smo 56 krivičnih dela iz domena opšteg kriminaliteta. Sledećih godina taj broj je stalno rastao onako kako je raslo Vranje i kako je jačala njegova privreda.

Evo nekih beleški iz dnevnika, da ne pominjem učesnike i posledice, zbog kojih smo podneli krivične prijave: nesreća na radu, ubistvo, smrt trovanjem, saobraćajna nesreća, prevara, pokušaj silovanja, sumnjiva smrt, samoubistvo vešanjem, zloupotreba službenog položaja, ugrožavanje bezbednosti u saobraćaju, zavođenje, ubistvo u pokušaju, teška krađa, navođenje na samoubistvo, paljevina, ubistvo deteta, poljska krađa, ugrožavanje sigurnosti, razbojništvo, teška telesna povreda…Tu su datum, vreme, koje prijavio ili način otkrivanja, izvršilac, oštećeni, posledice. Onaj čije je ime ušlo u ovaj dnevnik, ako je imao i gram savesti i morala, taj više nije mogao mirno da spava.

POZDRAVIO SAM SE S TITOM: Josip Broz Tito je tri puta boravio u Vranju. Svaki od tih dolazaka za nas je bio događaj za pamćenje, koji i danas budi emocije.

Prvi put 7. juna 1957. godine, kada se „Plavi voz“, po povratku iz Makedonije, zaustavio na Železničkoj stanici u Ristovcu.

Drugi put 5. marta  1959. godine,Tito je u Vranje stigao iz Grčke po povratku iz višednevne posete nekim zemljama Afrike i Azije.

Međutim, za nas je najznačajnija treća poseta od 5. marta 1959. godine, kada je Tito, u pratnji više najbližih saradnika, stigao specijalno u Vranje i tu se zadržao, koliko se sećam, pet sati. Tu posetu će pamtiti mnogi građani, radnici Pamučnog kombinata i političari.

Na Železničkoj stanici su bili velika bina, mikrofoni, crveni tepih, zastave, cveće. Tita je dočekala delegacija grada Vranja koju je predvodio Dragoljub Mitić –Mitke, tadašnji sekretar Komiteta.

Ja i Milivoje Savić, načelnik Službe za suzbijanje kriminaliteta, bili smo  zadužen da stojimo na bini i da budno motrim na svaki pokret i potez političara. Oni su tu da rade svoj posao, a nama je rečeno „homo, homini, lupus est“ i tačka. Nema više šta da pitamo. Ostalo nam je da radiš svoj posao da nam  glave ne bi završile tamo negde.

Tu se dogodilo nešto o čemu mi u Službi nismo razgovarali, a što ću ja pamtiti celog života. Ja tu stojim kao ukopan, gledam, ne trepćem. U jednom trenutku vidim da mi Tito pruža ruku. Ja istupim jedan korak i pozdravim se sa njim i Jovankom. Mojoj sreći u tom trenutku nije bilo kraja.

 

ENCE I PASKA: Za vreme Titove posete nastale su i one dve anegdote koje su se dugo prepričavale. Jedna o je ukradenom govoru kojim se Svetislav Stojković Ence, predsednik opštine Vranje, obratio Titu i gostima, a druga o „domačinskom“ razgovoru Jovanke Broz i Encetove supruge Paske, za vreme večere u Pamučnom kombinatu. Šta je od toga istina?

Ence je Tita dočekao u centru, pred Poštom. Pre toga on je svoj protokolarni govor pročitao najbližim saradnicima iz opštinskog rukovodstva, kako mu nešto ne bi promaklo. Ence je inače bio veoma duhovit i jako preduzimljiv čovek. Priča se da je po završetku čitanja, taj primerak govora onako teatralno, malo i provokativno, ali namerno, stavio u unutrašnji džep sakoa okačenog u kancelariji. Onda je neko od ljubomornih političara, inače njegovih saradnika, ukrao taj govor. Ence je međutim dočekujući Tita, kada je prišao mikrofonu, iz zadnjeg džepa pantalona izvadio drugi primerak govora.

Drugu priču su Encetovi najbliži saradnici, kojima nije „pripalo“ da se susretnu sa Titom, namestili njegovoj supruzi Paski. Priča se da su Jovanka i Paska, s puno zadovoljstva pričale o nekim temama. U tom razgovoru navodno, Paska je pitala Jovanku Broz nešto u smislu „A, be, Jovanke staviste li vi kupus“?. To, naravno, nije istina. Encetova gospođa je prethodno na „treningu“ dobila sve instrukcije šta, kada i kako da priča i pita.

(U sledećem broju: Kako sam uhapsio čuvenog dr Krstajića iz Surdulice)

 

SEĆANjE NA KOLEGE

 

Jedan od nekoliko razloga zbog kojih, sa mojim bremenom od 85 godina, pišem ove redove, jeste veliki broj anonimnih pripadnika policije, koji su u moje vreme sve svoje znanje, umeće i vrline, stavljali na raspolaganje državi i službi. Uz dozu straha da nekoga ne zaboravim, hoću da pomenem neke kojih već nema, ali i one koji broje poslednje godine života.

Da pođem od Službe opšteg kriminaliteta i mojih saradnika koji već počivaju. To su: Milorad Krstić, inspektor za teške krađe, koji u poslu nije poznavao ni brata, ni pobratima, ni kuma; Stanko Stošić, takođe inspektor za teške krađe i Radomir Trajković, inspektor za krađe.

U penziji su: Boža Ristić (referat, krađe), Radovan Zlatković (krađe), Vlastimir Stojanović (maloletnička delikvencija), Predrag Popović (kontrola i pojačani nadzor nad kriminalcima) i Milovan Koprivica (krvni delikti).

Kod njih je bili spiskovi ljudi koji su počinili krađe, sumnjivih i sklonih maltretiranju građana. Oni su štitili svaki kućni prag, okućnicu, vozila, prinose na selu, stoku i brinuli o bezbednosti građana.

Iz Službe privrednog kriminala, umrli su: Vlajko Lazarević, Milivoje Savić, Ranko Milenković, Milutin Stevanović iz Vladičinog Hana i Sveta Mihajlović, koji je nešto kasnije bio zamenik načelnik SUP.

U penziji su Staniša Ristić, Zoran Stanojković, Radomir Ristić (sada advokat) i Momčilo Mladenović iz Dubnice.

Kakvi su to bili kapaciteti, dobro znaju brojni direktori, šefovi i referenti koji često nisu imali mirna sna.

Uspeh i pun rezultat u našem poslu prosto su bili nemogući bez dobre asistencije sa milicijom. Ti milicioneri su bili vispreni, obrazovani i čestiti ljudi, veliki domaćini, a iznad svega pravi profesionalci, u potpunosti posvećeni poslu. Odavno među živima nisu: zamenik komandira Milovan Djajić, pozornik Milosav Gordić, operativac Dragomir Stoiljković, šef dežurne službe Zlatko Antić, stručnjak za saobraćaj i čovek semafor Slavko Krstić, zatim Dobri Stojiljković, Voja Stamenković, Čeda Stojiljković, Sava Marinković i Dragutin Deretić.

Zahvaljujući beneficiranom radnom stažu (za godinu službe imali smo 16 meseci) i danas se manje-više uspešno bore sa životom naši drugovi: Voja Miljković koji je bio „tatko na miliciju“, Boško Stanković čovek koji je pored posla bio  zadužen za humor i zabavu, Djorđe Stamenković, Živorad Jovičić, Miroslav Nikolić, Mirko Jovanović, Radisav Nikolić i Miloš Stojković iz Preševa.

Velika je šteta što je posao ovih ljudi kasnije degradiran nekim pogrešnim potezima u Službi i što danas milicija nije na nivou na kome je bila.

 

 

 



  • Ostavi komentar