Ja sam vaša veza

Po povratku iz Makedonije osmogodišnju upisuje i završava u tadašnjoj „Maršal Tito“ (danas „Radoje Domanović“). Tehničku školu mašinskog smera „Stanko Paunović“ završava kao najbolji u generaciji i odmah odlazi u vojsku. Bio je, kaže, meteorolog ‘plavaca’ u Somboru i, seća se, neposredni starešina mu je bio Antun Tus, kasnije general JNA, potom vojske Hrvatske.

Po povratku iz armije javlja se na prijemi na Mašinskom fakultetu. Međutim, vrlo brzo menja odluku i odlazi na Fakultet zaštite na radu i tamo se, kao student treće generacije, upisuje, nakon prijemnog koga je položio.

„Sve se to dešavalo neplanirano. Verovatno je na odluku uticalo što je to bio „taze“ fakultet i što se nalazio u zgradi mašinskog, pa velim – kada sam već ušao u ovu zgradu, da tu i ostanem“, šali se.

 I ostao je. Vrlo brzo se pokazalo da nije pogrešio. Na kraju prve godine studija Spasić je proglašen za najboljeg studenta, a nagrada je bila jednomesečno zimovanje u zimskom centru Zakopane, Poljska.

„Bio sam dobar student koji  nije učio mnogo, ali je to radio redovno. Takav rad je valorizovan na ispitima. Tokom studija nijedan ispit nisam dva puta polagao, a bilo je ispita koje sam položio već nakon pismenog, ne izlazeći na usmeni. Fakultet završavam maja 1979.  kao najbolji diplomirani inženjer zaštite. To je potvrdio i niški Univerzitet koji me je tada nagradio zlatnim ručnim satom i poveljom“, u jednom dahu nam priča  Dragan Spasić.

Odmah po diplomiranju dobija posao u ovdašnjem Obrazovnom cetru „Dimitrije Tucović“. Tada  su ocene bile opisne, čime je opseg ocenjivanja bio baš skučen – „zadovoljava“ i „nezadovoljava“. Od tih opisnih ocena je zavisila budućnost učenika – može li da upiše tehničku školu.

Tada i doživljava prvo veliko razočarenje.

„Dodela stanova je na delu još jednom pokazala kako se izigravalo, čini mi se, dobro zamišljeno samoupravljenje. Neshvatljivo je šta je čovek bio spreman da uradi samo da bi se domogao svog cilja, u konkretnom slučaju stana! Iznalazili su svakojake ‘dokaze’. Prosto, neverovatno, ali ipak moguće“, zaključuje Spasić.

Kao izvanredan student, vrlo brzo po diplomiranju dobija još jedno priznanje. Rečeno mu je da  na njega fakultet ozbiljno računa, ali mora da se ispuni konkursna procedura.

Raspisivanje konkursa je  potrajalo skoro godinu i po dana, ali fakultet je obećanje  ispunio i Spasić se našao na katedri Ekonomika zaštite.

„Zbog toga sam odlučio da upišem i Ekonomski fakultet. Sa prosekom većim od osmice završio sam samo tri godine, četvrtu nisam, čini mi se da nije bilo potrebe, jer sam bio naučio ono što me je interesovalo“.

S druge strane, po dolasku na fakultet gotovo ekspresno stiže do najviših akademskih zvanja. Najpre, 1984.godine postaje magistar a sa 34 godine života i doktor tehničkih nauka. U međuvremenu je izabran i za asistenta.

Tokom studija je dosta putovao. Jednomesečnu praksu je, recimo, obavio u Fabrici automobila u Katovicama, a praktično znanje sticao je i u Moskvi i tadašnjem Lenjingradu.

„Doktorska teza mi je bila Uticaj zaštite na radu na rezultate poslovanja, što je, na neki način, spoj ekonomije i oblasti zaštite. Kada sam završio tekstualni deo, za praktičnu potvrdu sam boravio dve godine u Brodogradilištu u Splitu“, priča nam, svojevremeno,  jedan od najmlađih doktora nauka u oblasti zaštite na radu.

Godinu dana po doktoriranju izabran je za docenta, a vanredni profesor postaje 1994, da bi pet godina kasnije bio izabran za redovnog i danas je, kaže, po stažu, najstariji redovni profesor na fakultetu. Dve godine je bio prodekan za nastavu a 2004.godine izabran je za dekana Fakulteta zaštite na radu.

Pod njegovim rukovođenjem fakultet je u mnogome promenio i svoj izgled i način rada. Najpre, našao se na listi poželjnih fakulteta i za svaki upisni rok bilo je više zainteresovanih od raspoloživih mesta u amfiteatrima. U tom periodu fakultet je oformio i dva nova studijska programa koji su, naglašava Spasić, veliko interesovanje izazivala na master studijama jer u sebi sadrže gotovo sve što praksa zahteva  – upravljanje u vanrednim situacijama, kao i komunalnim sistemima.

„Verovatno sve novine koje su se potvrdile u praksi i donele nov kvalitet obrazovanja, u mnogome su doprinele da Fakultet zaštite na radu bude prvi fakultet niškog Univerziteta koji je 2009.godine dobio najviše gradsko priznanje – Nagradu 11.januar“, podseća Spasić.

To je i period, nastavlja, kada fakultet ima izuzetu i bogatu međunarodnu saradnju sa srodnim fakultetima u Slovačkoj, Češkoj, Rusiji, Nemačkoj, Grčkoj. . . I, pohvalio se, 2005. fakultet dobija svoj dan – 3.mart, po datumu formiranja.

„Sve ovo je dokaz da i na marketingu mora da se radi“, zaključuje.

Kada su studenti Vranjanci, važi pravilo „Ne tražite vezu, ja sam vaša veza“!

„Ali samo u domenu neograničene pomoći, konsultacija i priprema za ispit, ne u smislu protekcije i dobijanja prelaznih ocena po zemljačkom osnovu. Pricipijelan sam, ali pravičan i uvek spreman da pomognem. Prema svima sam isti, i uvek dajem ocenu više“.

Uobičajeno je, ističe profesor Spasić, da porodica predstavlja ogroman oslonac, pogotovo kada profesija zahteva česta, pa i duga odsustvovanja od kuće.

„Tako je i bilo i u mom slučaju. Porodica je iza mene svojski stala i omogućila mi da ostvarim sve ovo, pa i da neke dečačke snove pretočim u život. Samo nije dovoljno, jer u tih pet slova je stalo mnogo godina rada, putovanja, uspona pa i nerazumevanja u struci, ali na kraju se sve to pretvorilo u jednu uspešnu karijeru univerzitetskog profesora.Supruga Nada, profesor po zanimanju, majka je troje dece koje smo zajedno podizali i radovali se njihovim prvim koracima i prvim izgovorenim rečima. Sin Željko, diplomirani je inženjer zaštite na radu i profesor fizičkog, danas radi u velikoj naftnoj kompaniji Adco u Abu Dabiju. Ćerka Tamara, koja je profesor srpskog jezika, učinila me presrećnim dekom jednogodišnjeg Mateja, a tu je i ćerka Tijana, stara 26 godina, koja od rođenja nije samostalna“.

Zadatak inženjera zaštite je da štiti zdravlje zaposlenih, ali i stanovnika, kao i prirodu i imovinu; to je osnovna vodilja studija na Fakultetu zaštite na radu. Njoj se pridružuje i moto da „inženjer zaštite na radu ima zadatak da štiti sve ugroženiju planetu od rada drugih inženjera“.

„To su, zapravo, studenti iznedrili i sve više se koristi kao nepisano pravilo potonjeg ponašanja svršenih diplomaca ovog fakulteta“, objašnjava.

GABI NOVAK I CUNE

„Sećam se, 1961.godine u Prilepu su gostovali Cune Gojković i Gabi Novak. Za oboje pevača me vezuju zanimljivosti. Tada nije bilo televizije, pa sam imao dilemu  šta je, odnosno, ko je u stvari Gabi Novak. Muško ili žensko! Njenom pojavom na bini ostalo je u vazduhu da lebdi: Ali, kako, pa Novak je muško a Gabi žensko?! Na istom koncertu prvi put sam čuo pesmu Kafu mi draga ispeci. Od tada je prošlo 56 godina, a toliko ovaj Cunetov hit živi. Ne umem ni da pevam, a još manje da igram, kao da nisam južnjak. Ali, muziku mnogo volim, zapravo uživam u njoj. Ne postoji makedonska i vranjska pesma koju ne znam!

Porodica

„Rastao sam u porodici u kojoj je bilo mnogo lepih različitosti. Deda Jovan je bio poznati vinogradar u kraju i zahvaljujući njemu sam od svoje šeste, sedme godine upoznao proizvodnju  grožđa i vina. Onako sićušnog deda bi me ubacio u bačvu da bi je oribao  iznutra. Sećam se i svog prvog roštiljanja. Deda peče rakiju, a da bi iskoristili žar pekli smo meso – vešalice, ćevape, ćulbastije, a ja, sa šest-sedam godina, bio glavni degustator.

Na drugoj strani otac Mile. Vrlo često mi je pričao o svom učešću u borbama za oslobođenje Beograda, posle čega se aktivirao i u vojsci postao profesionalni telegrafista. Kao vojni starešina, naravno, bio je podložan prekomandama, a to je bila prilika da još kao dete upoznam pojedine gradove o kojima i dandanas imam lepa sećanja“.

Osvežio fakultet

Za dekana Fakulteta zaštite na radu izabran je 2004.

„U to vreme fakultet i nije bio u nekoj zavidnoj situaciji. Na jedvide jade smo upisivali tek nešto više od stotinu novih studenata, pa se maltene prijemni i nije polagao. Znao sam da je trebalo nešto učiniti. I krenuo sam od marketinga, i to onog naizgled ‘sitnog’, sa hemijskim olovkama, notesima, kesama, kartom grada. . . Nisam se stideo da delim propagandni materijal. Inače, vrlo često sam bio na gradskim televizijama, a i televizijama ovog dela  Srbije. Vrlo brzo se pokazalo da trud nije bio uzaludan, priča o radu na „osveženju“ fakulteta.

Već sledeće godine broj kandidata za upis u prvu godinu je bio mnogo veći nego što je  konkurs fakulteta tražio. Tako, jedne godine se prijavilo čak 440  kandidata, što je kasnije postala praksa, a na fakultetu je bilo mesta za 200 budžetskih i 160 samofinansirajućih studenata.

S obzirom da Beograd nema Fakultet zaštite na radu, razmišljao sam, to je i prilika da na niškom uvedem neke nove studijske programe. Jedan od njih je bio Upravljanje vanrednim situacijama a drugi  Upravljanje komunalnim sistemima. Ovi programi su danas najtraženiji na master studijama, a njihovo uvođenje je svojevremeno dočekao na nož i sa podsmehom, seća se Spasić vremena kada je fakultet doživljavao svoj preporod.