NACIONALNI ZANOS
Vranjske: Poznato je da ste kao student i mlad advokat 70-ih godina prošlog veka imali neskrivanu rezervu prema Titovoj vlasti, zašto?
Stojković: Još tada sam smatrao da način vladanja nije dobar zbog suspendovanih ljudskih prava i sloboda, verujući da su višestranački sistem i pravna država temelji na kojima mora da bude zasnovano svako demokratsko društvo.Ipak, pamtim ih kao bezbrižne godine ne samo u Vranju, već i u Jugoslaviji, Evropi, svetu, vreme privrednih giganata u našem gradu. Već 80-ih imamo nagoveštaj neizbežne katastrofe koja će iz temelja porušiti sve vrednosti dotadašnjeg života.
Pomenuli ste osmu deceniju prošlog veka koju pamtimo po mitinzima i antibirokratskoj revoluciji novog srpskog „vožda“ Slobodana Miloševića i početku jugoslovenske krize sa poznatim posledicama. Pa otkud onda vi na svim mitinzima „događanja naroda“?
– Nisam bio Miloševićev čovek, bio je komunista, ali bio sam učesnik svih mitinga diljem Srbije, ponesen položajem u jugoslovenskoj (kon)federaciji i nacionalnim zanosom koji se probudio iz komunističke anestezije koja je ošamutila jedino svest i istorijsko pamćenje Srba. A tu su i lična stremljenja usmerena ka demokratizaciji društva.
Ipak, ne pamtimo da ste ispoljavali šovinistički odnos prema drugim narodima; kako ste u tome uspeli?
– Vaspitavan sam u porodici u kojoj slavska sveća nije bila ugašena ni za vreme Tita, u kojoj su negovane nacionalne vrednosti, ali u kojoj nikada nije bilo mržnje prema drugim narodima. Uostalom, dugo sam živeo u Gornjoj čaršiji i sa komšijama Romima imao odlične odnose.
Kada ste shvatili da „događanje naroda“ u Srbiji nije bilo u funkciji demokratizacije države i društva, već način da Milošević izbegne nadolazeći huk demokratskih promena?
– To sam razumeo na Ušću, na završnom mitingu „antibirokratske revolucije“ kada sam uočio da je skup poprimio ideološka obeležja i da je Milošević ispoljio protivljenje uvođenju višestranačkog sistema, zalažući se za takozvani „nepartijski pluralizam“, a odbivši da prvi u jugoslovenskoj državi demokratizuje Srbiju i prihvati ponudu da reformisana federacija uđe u Evropsku Uniju.
Kako ocenjujete rezervu političkog rukovodstva Vranja prema Slobodanu Miloševiću?
– Dobro pamtim, tadašnji politički aktiv Vranja bio je listom protiv Miloševića. Nikako nisu verovali da će prigrabiti apsolutnu vlast. Ali, kada se to dogodilo, brzo su „preverili“ i preko noći se prestrojili na kolosek vlasti.
PRITISAK
Godine 1990. počinje period vašeg opozicionog delovanja?
– Mene je motivisalo formiranje Inicijativnog odbora Demokratske stranke u Beogradu, 13. decembra 1989. godine, u vreme kada Milošević i njegov establišment grme protiv višestranačja i demokratizacije društva. Početkom maja 1990. Veljko Guberina, poznati beogradski advokat i moj prijatelj, zove me i u mojoj advokatskoj kancelariji u Vranju formiran je prvi odbor Narodne radikalne stranke. U odbor ulaze pretežno advokati, ljudi koji su po profesiji nezavisni od sistema i na pozicijama antikomunizma.
Vi niste bili učlanjeni u NRS, a ubrzo ste napustili učešće u njenom vranjskom odboru?
– Tačno, prepustio sam rukovođenje strankom drugim uglednim Vranjancima i postepeno se udaljio od radikala.Miloševićeva vlast je samo formalno prihvatila uvođenje višestranačkog sistema, verujući da će ta „elementarna nepogoda“ protutnjati Srbijom i da će se vratiti jednopartijska vremena. Prema opozicionim strankama započelo je delovanje svih poluga vlasti sa namerom da onemoguće delovanje opozicije. Zato je u Vranju vrlo brzo Služba državne bezbednosti u redove lokalne opozicije ubacila kompletan šljam iz korpusa kažnjavanih lica, ali i ugledne ljude koji su radili za ovu službu. To je bio početak njenog kraja u Vranju.
Šta vas je približilo SPO?
– Vranjski odbor SPO se takođe nalazio pod prismotrom Službe državne bezbednosti, ali je grupa rukovodećih ljudi u toj stranci bila imuna na pritiske vlasti i nije dopuštala da glavnu reč vode ubačeni agenti. Na čelu vranjskog odbor nalazio se pokojni Zoran Ilić Grešni, Zoki Greška, kako smo ga zvali u Vranju. To je bio čovek neverovatnog i zadivljujućeg entuzijazma, dosledan i veran pripadnik opozicije i kao takav ostavio je neizbrisiv trag, iako se baš u svemu nismo slagali.
Kada ste se i zašto učlanili u SPO koji je bio vaša prva politička stranka?
– Kada je Zoran Ilić tragično nastradao marta 1993. godine, učlanio sam se u SPO gde sam aktivno učestvovao u protestima u Vranju krajem 1996. i početkom 1997. godine zbog krađe na lokalnim izborima. Ti protesti u Vranju nisu bili tako masovni, ali se strankama opozicije tada pridružila i grupa ljudi oko novina Vranjskih i učestvovala do kraja protesta.
Napuštate SPO 97. i pristupate Novoj Srbiji?
– Te godine opozicija bojkotuje raspisane parlamentarne izbore, a jedino na njih izlazi Vuk Drašković. To menja moj stav prema njemu i stranci, čak i kada mi je 9. avgusta ponudio da budem kandidat za poslanika što sam odmah odbio i napustio SPO. Krajem te godine učlanio sam se u Novu Srbiju, jer sam lidera te stranke Velju Ilića doživeo kao poštenog i doslednog političara.
KATASTROFA
Kako ste doživeli bombardovanje zemlje od strane NATO pakta 1999. godine?
– To bombardovanje sa tonama osiromašenog uranijuma predstavljalo je krunu istorijske katastrofe koja je zadesila Srbiju 90-ih godina prošlog stoleća kada je došlo do pogroma svega mislećeg i časnog u zemlji i potpunog kraha države i društva, ekonomije, vojske, kulture, pa je bombardovanje NATO pakta bio krajnji rezultat očajnog stanja Srbije nakon ratova, hiperinflacije, piradmidalnih banaka, krađe na izborima i sveopšteg političkog slepila koje je dominiralo u životu zemlje.
Da li je bombardovanje zemlje ubrzalo kraj Miloševićeve tiranije?
– Jeste, pa ne čudi što je izgubio izbore 24. septembra 2000. godine od udružene opozicije i konačno pao s vlasti 5. oktobra koji je svetionik opozicionog delovanja nakon decenijske vladavine mraka i kriminala. Bio je to dan velikih očekivanja i nada svih, pa i nas u Vranju da će srpsko društvo biti duboko i temeljno reformisano.
Znamo sudbinu očekivanja od petooktobarskih promena, da li se to odmah moglo naslutiti?
– Dan posle 5. oktobra, kada sam video ko u Vranju slavi a mnogi od njih nisu hteli ni da stanu na ulici s ljudima iz opozicije. I, gle čuda, slave pad Slobodana Miloševića, dakle, ljudi prethodnog režima nisu bili u nokdaunu kako se tada naivno mislilo.
Šta je urušilo ideje 5. oktobra i ko su najveći krivci za ekonomsku i kulturološku katastrofu koja je usledila u prvoj deceniji 21. veka?
– Krivci su i stranke DOS-a i DSS i nekada „crveni“, sada žuti i plavi „velikaši“ na vlasti koji su lične interese stavili iznad opštih, a u novoj vlasti nastaju nepremostive podele, između Djinđića reformiste i konzervativca Koštunice, pre svega.. I što je ključno, nije došlo do lustracije kadrova u institucijama iz Miloševićeve vlasti. A krizni štabovi nisu gubili vreme ni u Vranju.
Jeste li bili član nekog od kriznih štabova?
– Nikada to nisam bio, jer u tome nisam želeo da učestvujem.
Ipak, vi ostajete u Novoj Srbiji i zajedno sa Radoslavom Mojsilovićem vodite stranku do 2004. Zašto ste tada otišli iz Nove Srbije?
– Kompletan šljam iz Miloševićeve garniture razvrstao se po strankama DOS-a, pa kad je Velja Ilić odlučio da uđe u Vladu Srbije Vojislava Koštunice, početkom 2004, uputio sam mu pismo i tražio od njega da to ne čini. Nije me poslušao, pa sam odmah napustio Novu Srbiju.
Te godine prvi put su vranjski socijalisti pali s vlasti, kada su na lokalnim izborima demokratske stranke osvojile većinu glasova. Zašto je prva demokratska vlast u Vranju trajala svega tri dana?
– Pamtim te dane, 15. oktobra 2004. Nenad Nedeljković iz DSS je predsednik Skupštine opštine, Nela Stanojev njegov zamenik, ljudi iz demokratskog korpusa postavljeni su da rukovode lokalnim javnim preduzećima i ustanovama. U transu sam, jer sam, eto, doživeo da dočekam pad crvenih u rodnom gradu. Sa 43 odbornika imali smo sigurnu većinu nad razvlašćenim socijalistima.
Pa kako su socijalisti odjednom ponovo na vlasti tri dana kasnije?
– Dakle, tri dana kasnije vrh DSS na čelu sa Koštunicom, kako bi obezbedio podršku SPS manjinskoj Vladi Srbije, poziva u Beograd lokalno rukovodstvo DSS na saslušanje i daje im nalog da rasture demokratsku koaliciju u Vranju i sklope savez sa socijalistima. Vranjski SPS tražio je od Dačića i vrha stranke da Koštunica pritisne svoje u Vranju i vrati SPS na tron lokalne vlasti, što se i dogodilo.
Paralelno s tim, u Vranju propada celokupna privreda, nezaposlenost raste, mladi beže bez povratka. Kako ocenjujete period do 2012, kada na vlast u Srbiji dolaze naprednjaci, a u Vranju i dalje vladaju socijalisti?
– To je katastrofičan period za Vranje čiju je ekonomiju uništila pljačkaška privatizacija, a giganti su i dalje preživljavali na subvencijama i predstavljali kočnicu razvoja privatnog preduzetništva. Da zaključim, na prilike u Vranju u punoj meri su se odrazile prilike u Beogradu, na nivou države, preslikale se poput koalicije sa republičkog na lokalni nivo. Krivci su poznati, Tadić, Koštunica, nesposobni Mirko Cvetković, sve su učinili da unište i ono malo što je preostalo od ideja 5. oktobra. Da posebno ne govorimo o nakaznoj reformi pravosuđa 2010. godine!
MEČKA BOŽANA
A u Vranju?
– Samo jedna prava investicija, italijanski „Geoks“, nije bila dovoljna da pokrene ovaj grad i reši problem nezaposlenosti. Sve ostalo je poznato, neuspeh sa „Zamberom“, beskonačni stečajni postupci za desetak firmi, njihovi radnici na ulici, „Simpo“ u agoniji, „Jumko“ u teškoćama, blokade u školama, zdravstvu, Koridor 10 u kašnjenju… Sem nekoliko hrabrih privatnika nema skoro ničeg od privatne ekonomije, a potencijala ovde ima.
Naprednjaci su u Srbiji na vlasti već pet godina, šta Vranje ima od toga?
– Šta može da ima od stranke koju su formirali Tadić i njegovi savetnici koji danas, poput mečke Božane krstare Srbijom i hvale Vučića i njegovu narcisoidnost koji je Tomu Nikolića sveo na englesku kraljicu, a sve preuzeo u svoje ruke, suspendujući vladavinu prava kao osnovni supstrat demokratije, Ustav, institucije, slobodu medija… Šta onda Vranje može da očekuje od takve vlasti, znajući da se o svemu odlučuje u Beogradu.
Konačno, kako ocenjujete učinak aktuelne vlasti u Vranju u proteklih osam meseci koliko su na vlasti umesto socijalista?
– Mislim da bi bilo nekorektno da ih kritikujem posle ovog kratkog perioda na vlasti. Znamo da je katastrofalno stanje u zemlji,a to se odražava i na Vranje. Ono što im zameram je da manje kritikuju ono što je bilo, iako se suočavaju sa teškim nasleđem iz prethodnog perioda, već da odmah krenu da rešavaju probleme. Primera radi, zato se plašim da nakaradno uređeni odnosi na nivou države neće dozvoliti oporavak Vranja i izlazak iz agonije u kojoj se nalazimo. Samo ozdravljenje države praćeno vladavinom prava predstavljaju „sine qua non“ za poboljašanje prilika u Vranju!
PROFIL
Godina i mesto rođenja: 1953, Vranje
Obrazovanje: Pravni fakultet
Zanimanje: Advokat Priznanja: Povelje advokatskih komora u Nišu i Beogradu za profesionalan i uspešan rad u advokaturi
Bračno stanje: Oženjen, supruga Ružica, sin Miomir, advokat u Beogradu
AFERA PAHOMIJE
Dečaci su govorili istinu
Pamtimo vas kao predsednika Crkvene opštine Vranje gde ste bili sve do dolaska vladike Pahomija u Vranje?
– Tačno je, uspešno sam sarađivao sa prethodnikom vladikom Savom, ali me je ponašanje vladike Pahomija, koji je hirotonisan za episkopa vranjskog 1992, „oteralo“ iz crkve. Tada je devet od 11 članova Crkvene opštine podnelo ostavke.
U sudskom postupku protiv vladike Pahomija zastupali ste oštećene dečake?
– Tako je! Ovde samo mogu da kažem da je Vrhovni sud Srbije, kao krajnja pravosudna instanca, utvrdio da su sudske odluke kojima je vladika oslobođen zbog zastarelosti nezakonite i da su dečaci koji su tužili vladiku Pahomija oštećeni. Uostalom, o pritisku na pravosuđe Koštiuničine vlasti u tom slučaju najbolje govori svedočenje nekadašnje predsednike Osnovnog suda u Vranju Snežane Janjić.
POLITIČKI ŽIVOT VRANjA NEKAD I SAD
Aleksandar Saša Stojković s nostalgijom se priseća kako je izgledao politički život Vranja 90-ih godina prošlog veka a kako danas.
– Devedesete su u isto vreme bile i lepe i teške godine u Vranju. Tada se znalo ko je vlast a ko opozicija, to je bilo jasno iskristalisano. Okruglih stolova vlasti i opozicije bilo je više, a posebno pamtim kada smo se svi zajedno borili da vranjski kraj dobije status okruga. U opoziciji je bilo dosta mislećih ljudi koje su i socijalisti respektovali. Danas se to izgubilo, dobar deo opozicije se utopio u vlast, pa je jedino Demokratska stranka sa stavom stalnog oponiranja vlastima u lokalnom parlamentu. A posle izbora 1996, devet odbornika opozicije često je znalo da nadjača predstavnike vlasti, pa su socijalisti sa strahom iščekivali sednice opštinskog parlamenta. Danas toga, na žalost, nema!
ADVOKATURA KAO SMISAO ŽIVOTA
Kao mlad advokat počeo je da radi u advokatskoj kancelariji njegovog oca Miomira u jednoj od najstarijih kancelarija u Vranju, osnovanoj juna 1965. godine.
– Advokatura je za mene profesija koja me ispunjava kompletno, lično i profesionalno. Ipak, moram da kažem da srpska advokatura deli sve vrednosti i teškoće države Srbije, jer nije izolovani segment društva. Danas ima pokušaja vlasti da ruši nezavisnost ove profesije i njenu borbu za ljudska prava. U tome se često ne biraju sredstva, pa ako se tako nastavi, ne isključujem mogućnost da ponovo stupimo u štrajk kao pre nekoliko godina. Jer, niko ne može da nam ospori da se borimo za dignitet i čast naše profesije – kategoričan je Stojković.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.