Granice su u našim glavama

VRANjSKE: Šta vas je privuklo radu sa mladima?

STOJKOVIĆ: Te 2002. godine bila sam učesnica projekta koji se bavio uspostavljanjem dijaloga među Srbima, Romima i Albancima na jugu Srbije. Sama ideja neformalnog obrazovanja mi je bila zanimljiva, kao i upotreba umetnosti u radu sa mladima.

Spomenuli ste uključivanje umetnosti. Koja je njena uloga?

– Mi smo tad uključivali pozorište u rad sa mladima, a kasnije i fotografiju i muziku na teme poput građenja dijaloga, promocije kulture ili ljudskih prava. Nekima se pozorište dopadalo, drugima je više prijala muzika, sve zavisi od tema kojima se volonteri bave. Sve što je van formalnog okvira i što mi iz Centra E8 možemo da ponudimo im je zanimljivo.

Mlade učite i digitalnoj komunikaciji?

– Pomažemo im u savladavanju veština pri korišćenju interneta, a u okviru toga i društvenih mreža – fejsbuka, tvitera ili instagrama – jer pokušavamo da šaljemo poruke tamo gde, zapravo, jesu mladi. Nekada su to bili drugi kanali, danas je to internet. To je mesto gde možete doći do mlade osobe, poslati poruku, a opet sve što radimo mora da zainteresuje mlade ljude.

Rekli ste da je u edukaciju uključena i fotografija?

– Da. U okviru kampanje „Super tata“ smo se bavili ulogom očeva u odrastanju dece, imali smo foto-izložbu koju smo napravili tako što smo organizovali trening za veći broj ljudi koji su učili o očinstvu, nakon toga se bavili i osnovnim tehnikama fotografije, a zatim organizovali izložbu. To je nešto što mlade zanima i mi samo pokušavamo da ih zainteresujemo da budu aktivni u svojim zajednicama.

Imaju li mladi budućnost u Vranju?

– Omladina, rekla bih, nema neku perspektivu. Treba poboljšati natalitet, ali mi smo država koja je socijalno i ekonomski neuređena. A uverili smo se da ima mladih ljudi u Vranju koji završe srednju školu i fakultet u nekom od većih univerzitetskih centara i vrate se u naš grad. Šta oni da rade ovde? Nemamo aktivnu i atraktivnu politiku kojom bismo te ljude vratili u Vranje.

Nedostaje li našim mladim ljudima ambicioznosti?

– To je druga stvar. Ja sam se vratila u Vranje, ali sam znala zašto sam se vratila, da svojim radom mlade mogu da uključim u aktivizam i volonterizam, i da pokušam da pošaljem gradu poruku da su i mladi bitni, i da su resurs. Nezaposlenost jeste velika, ali to nije jedini problem. Najviše se plašim ljudi koji imaju granice u glavi.

Koji su drugi problemi?

– Treba poboljšati kvalitet života mladih ljudi. Ovde nemamo kulturni i društveni život. Vranje je grad u tranzitu, najveći u Pčinjskom okrugu, trebalo bi da bude centar kulture i umetničkog stvaranja. Mi smo i istorijski jako bogati, o tome se malo priča. Bili smo nekada veliki ekonomski centar, mnoge firme u našem gradu su u međuvremenu propale. Meni je najporažavajući način na koji grad prikazuje i potencira silne investitori koji su došli u Vranje.

Zbog čega?

– Dovođenjem investitora ne znači da ćemo dobiti nešto, ako mi, grad i ljudi koji u njemu žive, obezbeđujemo finansiranje tih investitora. To nije zdravo za našu ekonomiju i može samo da oslabi radnu snagu u Srbiji. Imamo toliko resursa na jugu Srbije, ali nemamo stručnjake i ljude koji vole izazove. Mislim da bi Grad trebalo da se bavi gradom, da ljudi koji tamo sede i za koje smo glasali urade nešto da ti građani i građanke aplaudiraju i kažu: „Bravo, glasaćemo te ponovo“.

Sa kojim problemima se najčešće srećete u radu sa mladim ljudima?

– U toku mog rada  jedan od problema koji se stalno ponavlja su kultura i kulturni događaji. Ali, nisu kultura samo pozorište i bioskop. Fale nam mala dešavanja, svirke ili izložbe samih mladih ljudi. Ne izložbe akademskih slikara, već amatera. Volelal bih i da postoji neki festival ili da se prikazuju projekcije filmova. Jedina institucija koja je sad pristupačna je pozorište, koje nikad više nego sad nije proizvodilo sadržaje i predstave, a da pri tom nema zgradu. Tu je i Biblioteka sa Američkim kutkom koji, opet, pružaju neki kulturni sadržaj. Osim toga ne vidim neko mesto i alternativnu opciju za mlade.

Evidentan je i problem nasilja?

– To je gorući problem, pre svega vršnjačko nasilje. Time se bavi naš Centar kroz programe „Budi muško“, „Program Ž“ i „Program N“. Sad radimo projekat sa još sedam zemalja u Evropi na temu rada sa mladićima i prevenciji rodno zasnovanog nasilja. U pitanju su Portugal, Belgija, Austrija, Nemačka, Srbija, Kosovo, Makedonija i Albanija.

Šta možemo da uradimo da nasilje svedemo na minimalnu meru?

– Onda kada kao društvo izađemo iz kutija, kad srušimo barijere oko sebe i pojačamo samopouzdanje, možda tada. Nasilje nije nešto što se „eto, desi“, već ga mi godinama kultivišemo. Tu su i stereotipi, predrasude i diskriminacija. Nije dobro.

Koji su kriterijumi koje moraju da ispune zainteresovani da bi postali članovi Centra E8?

– Mi nemamo članske karte, svaka mlada osoba koja želi da aktivno doprinese društvu i koja poštuje ciljeve Centra E8 može da bude deo nas. Mladi nam se javljaju onda kad osete potrebu da pomognu društvu. Ko god ovde dođe, želimo da se pronađe u oblasi u kojoj će biti aktivan za dobrobit lokalnog zajedništva, ali i da radi na ličnom razvoju.

Šta vam o vremenu provedenom u Vranju kažu volonteri iz inostranstva?

– Mislim da ne postoji volonter koji je bio u Vranju, a ja sa njima radim od 2006, kome se grad nije dopao i sa kojim nisam u kontaktu. Dolazili su nam ljudi iz Francuske, Nemačke, Španije, Portugala, Holandije…

Kakvi su vaši utisci sa putovanja?

– Meni je posao omogućio da stalno putujem i da budem u pokretu. Imala sam priliku i da živim u Portugalu i Španiji, da radim treninge u drugim evropskim državama, da upoznam mlade iz loklanih sredina. Upoznala sam nove prijatelje, predele i jezike, što mi znači na planu profesionalnog i ličnog razvoja.

Spomenuli ste Portugal i Španiju. Šta nam možete reći o vremenu koje ste proveli na Pirinejskom poluostrvu?

– U Portugalu sam živela godinu dana, u periodu od 2011. do 2012. godine. To je evropska zemlja, ali je drugačija od svih drugih država Starog kontinenta. Tada se njima dogodila najveća kriza, a ja na ulici nisam srela namrštenu osobu, nisam doživela neku neprijatnost u marketu ili nekoj instituciji. Moji prijatelji iz Portugala nisu kukali da nemaju, shvatili su da je pre bilo bolje, ali su prebrodili trenutnu situaciju i krenuli dalje.

A, kakva ste iskustva stekli u Španiji?

– Španiju sam na mesec dana posetila 2015., u sklopu programa koji pruža mogućnost da kroz posmatranje učite kako se radi neki posao. Izučavala sam rad civilnog sektora u ovoj zemlji, rad sa migrantima, konkretno sa ljudima iz Pakistana. Još jedno prijatno iskustvo.

Budući da ste obišli mnoge zemlje, možete li da uporedite iskustva koja ste tamo stekli i njihov mentalitet, sa našim Vranjancima? Koliko zaostajemo za ekonomski razvijenim zemljama?

– Mi smo takvi kakvi jesmo. Nekako smo se ulenjili i postali smo umorni, nemamo elana da pokrenemo nešto što će novim generacijama obezbediti bolje sutra. Trebalo bi da malo više slušamo sebe i potrebe ovog grada i da ga razvijamo onako kako to odgovara potrebama ljudi koji žive u njemu.

Na šta konkretno mislite?

– Mislim na male stvari koje mogu da pokrenu grad, da se ne vodimo novcem već da probudimo kod  ljudi osećaj pripadnosti Vranju. Ustaljeni sistem uvek ima otpor prema novinama. Poslom koji radimo u Centru E8 stalno usavršavamo sebe i bavimo se novim trendovima vezanim za omladinski rad. Ja radim posao koji volim i koji me ne opterećuje toliko, pa imam kasnije vreme za sebe. Volim filmove koji se bave mladima i koji su društveno angažovani, uglavnom fokusirajući se na evropske produkciju.

Ima li patriotizma u Vranju?

– Ja sam najveći lokal patriota, neko ko se vratio i koji sve što radi, radi za mlade u Vranju, a to je isto kao da radim za Vranje. Nije patriotizam ako idem po ulici i vičem „Srbija je Kosovo“ ili da moram da slavim krsnu slavu, već šta ja mogu da doprinesem društvu. Imate sve više mladih koji ne poštuju jedni druge, a nasilje vide kao izlaz iz problematičnih situacija.

Da li ste u dosadašnjem radu u nevladinom sektoru imali problema sa lokalnim političarima?

– Nismo mnogo sarađivali. Ja ga nemam jer radim svoj posao. Političari i stranke će se menjati, i njihove ideologije, a mi iz centra ćemo nastojati da se na najbolji mogući način bavimo društveno prisutnim temama. Pokušaćemo da prepoznamo probleme i bavimo se njima u domenu naših strateških ciljeva, a koja će politička opcija biti u tom trenutku, nije važno.

Dušan Pešić

MIGRANTI

Da li ste radili projekte sa migrantima? To je aktuelna situacija na lokalnom nivou.

– Prošle godine smo se, u saradnji sa Danskim savetom za izbeglice, bavili pitanjima zašto ti ljudi dolaze, šta se dešava u njihovim državama, a bavili smo se ratom zahvaćenim područjima. Zajedno sa organizacijom Roterbaum iz Nemačke radili smo na projektu European home i imali trening u Berlinu koji se bavio migracijama na evropskom nivou. Boravili smo u kampu gde su živele izbeglice, a ono što je poražavajuće je da ima više od 400 ljudi, od čega je polovina sa Balkana, a druga polovina iz Sirije i Avganistana.

Kako gledate na to što se Motel Vranje priprema za prijem migranata?

– U našem društvu, nažalost, negujemo ksenofobiju. Da li je to posledica perioda provedenog pod sankcijama, ili toga što nismo putovali i nikada nismo mogli da kulturnu različitost koju imamo na jugu Srbije iskoristimo u pozitivnom smislu. Kao narod smo empatični i solidarni, ali smo i usred ekonomske krize, pritom nam dolaze ljudi druge kulture, običaja i religije.

Kako će to uticati na Vranje?

– Pa, bićemo bogatiji za mogućnost upoznavanja njihovih kultura. Biće i jedne i druge strane, ipak nismo mi Vranjanci baš toliko loši. Poražavajuće je što od marta meseca, od kad su se granice zatvorile, Srbija koja je bila tranzitna zemlja, dozvoli da bude zemlja destinacije i da na toj teritoriji ima oko 7.500 registrovanih migranata, a da kapaciteta ima za 6.000. To implicira da moraju da se otvaraju granice i novi prihvatni centri. Eto izazova za nas.

PROFIL

Bojana Stojković je rođena 1. februara 1986. godine u Vranju. Završila je Gimnaziju „Bora Stanković“, a diplomirala na Fakultetu za uslužni biznis (FABUS) Sremska Kamenica, na isturenom odeljenju u Vranju. Od 2002. se bavi omladinskim radom. Pohađala je kurs “Omladinski rad i liderstvo” na Univerzitetu jugoistočne Evrope u Makedoniji, u trajanju od godinu dana. Njeno angažovanje u nevladinom sektoru počinje u Generatoru, bila je i deo programa !!!!!!!!!Youth for understanding exchange program Portugal. U Centru E8 je od 2013. godine, gde je sad na funkciji regionalnog koordinatora. Centar E8 je omladinska organizacija usmerena na rad sa mladim ljudima širom Srbije. Osnovana je 2004. godine i trenutno ima dve kancelarije, u Beogradu i Vranju.