Uživam uz tamburaše s Petrovaradina

REDOVAN I AKTIVAN

Marko je na mesto asistenta došao kada je njegov rad zapazila asistentkinja Djurđica Stojanović i ponudila mu posao na Katedri za logistiku i intermodalni transport.

– Iskreno, takva ponuda za mene je bila iznenadna i neočekivana, ali me je veoma motivisala da se posvetim izradi diplomskog rada i da se trudim da krajnji rezultat bude veoma kvalitetan. Mislim da sam u tome uspeo i da je upravo taj diplomski rad bio moja ulaznica za mesto asistenta -seća se Veličković koji je na FTN zakoračio 2005. godine.

On dodaje da do mesta asistenta nije bilo teško doći.

– Prilikom studiranja trudio sam se da učim sa razumevanjem, jer mi „bubanje na pamet“ nikako nije išlo od ruke. Nekako je iz toga proizišao dobar prosek ocena na fakultetu. Pored toga, na vežbama i predavanjima sam uglavnom bio redovan i aktivan – objašnjava ključ svog uspeha.

Kako kaže, njegov radni dan retko kad bude „regularan“, jer je posao dinamičan a njegove obaveze često ne podrazumevaju rutinu.

Sa studentima generalno ima dobar odnos, možda, kako kaže i „fantastičan“, jer je posvećen poslu i trudi se da im pomogne da svaladaju materiju i polaganje ispita. Dodaje da je za svoje studente uvek dostupan, kada im je potrebna pomoć ili savet „kako po pitanju obaveza na fakultetu, tako i po svim drugim vannastavnim i životnim pitanjima“, a da mu se čini da oni sa druge strane prepoznaju i cene njegovo zalaganje.

– Sve te pametne glave su različite, svaka na svoj način razmišlja na istu temu, pa pitanja koja postavljaju često me inspirišu da se i dalje neprestano usavršavam, da dam sve od sebe da im pružim što više znanja i da ne izneverim njihova očekivanja. Sa druge strane, naučna istraživanja, projekti i studije omogućavaju mi da oslobodim istraživački duh koji se skriva u meni i stalno vapi da ukroti nešto novo i neistraženo – slikovit je Veličković.

SREĆA I RADOST

Kao najbolji deo svog posla vidi „ekskluzivnu“ mogućnost da prenese znanje mladim i ambicioznim ljudima i da „oblikuje njihove mozgove pune entuzijazma i želje za učenjem“.

– Možete da zamislite kakva je sreća kada sretnem bivšeg studenta koga sam nešto naučio o saobraćaju i vidim da je postao pravi saobraćajni inženjer, veoma uspešan u svom poslu. A kada na to još i čujem reči zahvalnosti onda mi srce bude puno i znam da to što radim ima smisla – raduje se i dodaje da „mizeran broj loših stvari (na poslu) nije ni vredan pomena”.

Kada je reč o obrazovanju u Srbiji, Veličković misli da sprovođenje obrazovnih reformi nije jednostavan posao, kao i da u obrazovanju „mnogo toga ne štima“.

– Ja se trudim da svojim primerom i radom doprinesem barem malo poboljšanju kvaliteta nastave i sistema obrazovanja. Nadam se da ću u tome uspeti zajedno sa svojim kolegama koji su takođe izuzetno posvećeni svom poslu i čijem se radu i angažovanju divim – zaključuje Veličkković.

NEMAM VREMENA ZA GITARU

Muzika je veliki deo Markovog života, ona ga ispunjava, inspiriše, nadahnjuje, smiruje, ali i podseća na rodni grad.

– Volim da slušam sve što zadovoljava neke moje kriterijume dobre muzike. Sve će vam biti jasno ako kažem da slušam rok, bluz, džez, hevi metal, dram enbejs, starogradske i stare vranjske pesme, dobru narodnu muziku, makedonsku muziku – nabraja Marko.

Nekada je svirao gitaru, a danas nema mnogo vremena za to.

– Ali sam obećao sebi da ću to u najskorije vreme promeniti – odlučan je.

VRATIO BIH SE U VRANjE

Veličković je za Vranje veoma vezan, a odrastanje u njemu pamti kao lep i bezbrižan period u školskim danima i po dobrim prijateljima, koje i danas ima u rodnom gradu.

– U Vranju su mi roditelji koji su zaslužni za ovo što jesam, rođeni brat koji je stvorio svoju porodicu i uskoro će dobiti sina što me čini veoma srećnim, dobri drugari koji svaki moj dolazak u Vranje čine da se osećam kao da nikada iz njega nisam ni otišao, kao i bliska rodbina koju uvek volim da vidim i provedem sa njima kvalitetno vreme – kaže Marko i dodaje da se trudi da iskoristi svaku priliku za odlazak u Vranje, koje je nezaobilazna praznična destinacija.

Na pitanje da li bi se vratio u Vranje, za razliku od mnogih vršnjaka, odgovara pitanjem: „Zašto da ne“.

– Iako mislim da Vranje polako gubi duh koji sam voleo (nemam baš neko objašnjenje zašto tako mislim, ali jednostavno imam takav osećaj), vratio bih se kada bi dobio priliku, zašto da ne. To je, međutim, jako teško jer bi mnoge kockice morale da se za to sklope, ali ne kažem da je nemoguće – procenjuje Veličković.

BARSELONA

Veličković je kao jedan od 200 najboljih studenata u Srbiji učestvovao u programu Evropske unije „Putuj Evropom“, koji omogućava studentima završnih godina da mesec dana putuju po starom kontinentu.

Kako kaže, to je za njega bilo fenomenalno iskustvo i preporučuje svima da iskoriste takvu priliku.

Od svih destinacija koje je kao apsolvent u tih mesec dana obišao omiljena mu je Barselona.

– Taj grad izdvaja prelepa i izuzetno zanimljiva Gaudijeva arhitektura, lepe plaže u letnjim periodima i dosta bliži mentalitet građana Barselone nama u odnosu na građane ostalih evropskih zemalja, naročito severnih – priča Marko.