Bežite odavde

Dr  Sreta je bio veliki ljubitelj preferansa, a u Vranjskoj Banji je, među nama klincima, bila strašna sramota ako sa 12 – 13 godina nisi znao da igraš preferans. Srba apotekar i njih dvojica, jednog kasnog popodneva delili su megdan u bašti kafane Srbija. Mi klinci smo preko ograde „kibicovali“ partiju ne bi li nešto novo naučili. Za to vreme konobari su se na nas ljutili i terali nas metlama, navodno da ne smetamo.

U bašti je inače, kad god bi oni igrali karte, iz poštovanja prema njima, vladala gotovo svečana tišina. U neko doba pojavio se jedan stariji čovek u seljačkom odelu, prilično unezveren. Zaustavio je čeze i preko ograde obratio se dr Sreti.

„Aman, doktore pomagaj, snaja mi se porađa, žene kažu da je neko zlo.

Eve, ja sam tuj sa čeze“.

Doktor je spustio karte na sto, rekao saigračima da ga sačekaju, popeo se u čeze i otišao. Nije seljaka čak ni pitao odakle je.

Partneri su takođe spustili karte na sto, a konobar je odneo i ostavio sto u jednu nišu, ne pomerajući ništa. Partija je nastavljena sutradan, ali je doktor prvo častio za rođenje zdrave devojčice.

UKINUŠE NAM OPŠTINU: To su bile šezdesete godine. U hotelima i odmaralištima bilo je nešto preko tri stotine ležajeva, a u privatnom smeštaju skoro dve stotine.

Tada je Vranjska Banja bila prosperitetno mesto gde su kapaciteti uvek bili puni, gde su često svraćale i organizovane grupe sa proputovanja. U Banji je već radila  Tekstilna industrija TIV, pa stara Cvećara, manji deo Farme i Crepana. Glavna ulica je bila asfaltirana, ali je i dalje svakog dana redovno prana od Stacionara do Grand hotela.

Nekako u to vreme krenula je i „inicijativa“  Komunističke partije da se opština Vranjska Banja ukine. Drugim rečima, neko je video da ova „selendra“ može lepo da puni njihovu kasu, pa je brzo pokrenuta inicijativa da pare odu pametnima , a ne da tamo neko asfaltira ulice i čisti zimi sneg po parku.

Počeli su i zborovi birača, koko se onda zvalo,  gde su partijski aktivisti od okupljenog naroda tražili saglasnost za ukidanje opštine što će doneti neviđen boljitak i napredak. Ne znam kako je išlo po planinskim selima, ali u samoj Banji stvari su se zakomplikovale. Narod nije hteo da ostane bez opštine, jer nije trebalo mnogo pameti da se razume da će sav opštinski prihod  onda odlaziti u neke tuđe džepove.

Zborovi birača u Banji držani su u restoranima „Srbija“ i „Južna Morava“. Narodna vlast se dosetila pa bi jedno dva sata pre početka zbora došao džip sa likovima u kožnim mantilima koji bi stali na vrata i trudili se da u salu uđu samo njihovi ljudi. Tako je, je posle pola godine, namaknuta većina birača čime je, po želi komunističke vlasti, opština ugašena. Tim činom je počelo strmoglavo siromašenje Vranjske Bnaje.

LEPA FRANCUSKINjA: Bio je jek turističke sezone. Jednog jutra u bašti Železničkog odmarališta sačekalo nas je iznenađenje. Grupa od jedno tridesetak mladih francuskinja, pet- šest momaka i nekoliko profesora, silazili su posle noćenja na doručak. Bili su kao i svi mladi – veoma bučni i veseli. Mi smo počeli našu partiju preferansa. Ali, džaba, Francuskinje su nam odvlačile pažnju, pa smo uskoro bacili karte i posvetili se njima i kafi.

Meni su pažnju privukle plave oči i anđeosko lice uokvireno plavom kosom. Malo pomalo, oči nisam mogao da odvojim od nje. Prenuo me je drug pitanjem:

 „Jel ti vidiš da te ona devojka sve vreme gleda“? 

„Da, vidim, pa šta? Oni će za sat-dva otputovati“ – odgovorio sam.

„Ma diži se i pričaj s njom!“

Skupio sam petlju i otišao do stola. Upotrebio sam sve svoje znanje „tarzan engleskog“, ali ništa. Engleski tada nije bio tako popularan. Nijedna od njih nije znala ni reč engleskog. Rukama i nogama sam objasnio da želim da sedim s njima.

Elem, ona se zvala O`dille(Odil), bila je iz Marseja, studirala je istoriju umetnosti. Predložio sam da joj pokažem plažu. Pošla je gotovo čitava grupa, a nas dvoje, naravno sa prevodiocem, produžili smo još stotinak metara dalje. Onda je gotovo cela grupa otišla kod profesora da traži da se polazak pomeri bar za sat-dva. Profesor je prvo odbio, a onda je kao svaki Francuz po onoj „Vive l`amour“, ipak odložio polazak. I žena prevodilac se udaljila, pa smo nas dvoje ostali sami. Ja sam jednostavno bio omađijan. Ona je bila krhka, nežna, imao sam utisak da ću je polomiti ako je samo dodirnem. To sam joj nekako i objasnio i dobio sam nežan zagrljaj i poljubac. Izmenjali smo adrese i rastali se uz ovacije celog autobusa.

Dopisivali smo se neko vreme. Dobio sam i poziv da odem u Marsej. Ali nije bilo para. No, možda je ovako i bolje. Ostala mi je jedna divna uspomena na nežnu i lepu O`dille

NE MOGU SEBI DA OPROSTIM:Usledile su studije, zaposlenje, stvaranje porodice, krova nad glavom, ratovi i neuspeli pokušaj da se stvarnost menja kroz politiku. Lukavi i pokvareni su energiju nas naivnih lepo unovčili koristeći sve čega su se dohvatili. Sada udomljavaju familije i lepo im ide. Vlast je, mislim, oborila sve rekorde u izmišljanju novih poreza, zamena, promena, papira ličnih karata… sve po modelu perpetum  mobile. Gubitaši će praviti gubitke  (Bor, Srbijagas, 14. oktobar, Azotara…), Vlada će uzimati u inostranstvu zajmove, a budžet će puniti od sirotinje koja ovih dana umire od zime po raznim rupama koje zovu kućama. Brat će se taliti u svim poslovima gde pritiče živa para iz inostranstva i raspisuju se tenderi. Nosioci sistema izmišljaće atentate, špijune, zmije iz aviona i viruse iz satelita. Oblepljivaće vozove nalepnicama pa pozivati u rat.

Ne mogu da oprostim sebi što sa porodicom nisam otišao na zapad, a imao sam poziva. Tamo bi me iskorišćavali, špijunirali i pili mi krv. Mladima poručujem, bežite odavde što pre i što dalje. Tamo ćete se snaći, ovde jednostavno nemate šanse. Ovo je zemlja kupljenih diploma, doktorata i neznalica.

PROFIL

 Momčilo Djorđević je rođen 1952 godine u Vranjskoj Banji, gde je završio osnovnu školu. Posle Srednje tehničke škole mašinskog smera u Vranju, pauzirao je dve godine zbog bavljenja rok muzikom, da bi 1973 upisao Fakultet zaštite na radu u Nišu koji je završio 1978. godine. Potom se zaposlio u vranjskom „Zavarivaču“ u kome je prešao put od referenta do šefa Službe zdravlja i bezbednosti. „Zavarivač“ je tada dobio saveznu nagradu „Zlatno Sunce“ za unapređenje bezbednosti na radovima montaže. Oženjen je, sa porodicom živi u Vranjskoj Banji.