Asanacija u nastavcima

PRIJEM I ORGANIZACIJA

U ovoj knjizi navode se imena i drugih ličnosti koje su, prema tvrdnjama FHP, u „najmanje dva navrata“, 16. i 24. maja 1999. učestvovale u spaljivanju albanskih leševa:

„Za prijem i organizovanje spaljivanja leševa bili su zaduženi kako pripadnici državne bezbednosti i policije, tako i direktori preduzeća Mačkatica i Simpo, i to: Zoran Stošić, u to vreme načelnik Državne bezbednosti za Pčinjski okrug, Bratislav Milenković, šef BIA za Vladičin Han i Surdulicu, Dragan Stanković, načelnik OUP-a u Surdulici, Miroslav Antić, načelnik BIA u Vranju, Dragan Lakićević, direktor preduzeća Mačkatica i njegov zamenik Aca Djorđević, a ceo projekat rađen je uz podršku Dragomira Tomića, tadašnjeg predsednika holding kompanije „Simpo“ i visokog zvaničnika vladajuće Socijalističke partije Srbije“ – piše u publikaciji FHP.

Naravno, tvrdnja da su mrtvi Albanci spaljivani u Surdulici morala je da izazove pažnju javnosti, a još više insinuacija, potkrepljena dokazima, da je čitav posao organizovala država Srbija, a preko svojih najviđenijih predstavnika. Dok neki sumnjaju da je reč o još jednoj pripremi terena za istraživače Haškog tribunala pre planiranog hapšenja, drugi misle da je priča stara, izlizana i da joj nema mesta u aktuelnostima.

Bilo kako bilo, „Vranjske“ su još početkom 2005. godine među prvima pisale o ovoj temi, eufemistički nazvanoj asanacija leševa. U to vreme Srbija se plašila i reči, pa „spaljivanje“ nije dolazilo u obzir, kao da bi vatra bila manja. Pitanje – da li je nekakvih leševa bilo, da li ih je neko palio ili je sve plod mašte za potrebe zbilje ostaje otvoreno, iako je Srbija preko zvaničnih organa, Tužilaštva za ratne zločine pre svega, rekla da nikakvih dokaza da se tako šta događalo baš u Surdulici nema. Narod ko narod – ne veruje ni istini, kamo li njenim modalitetima. Onda, šta je zapravo FHP sada ustvrdio, i zašto je baš sada rešio da podseti na  najnečasnije stranice srpske političke i srodne istorije?

FHP se u Dosijeu poziva na informacije koje je u tekstu „Asanacija duševnog mira“ iznela u decembru 2004. godine tadašnja direktorka FHP Nataša Kandić, ali i na izjave pre svega anonimnih svedoka (vidi okvir). Kako piše u Dosijeu, Kandićka je u svom tekstu  obelodanila informacije dobijene iz više nezavisnih izvora o spaljivanju leševa u „Mačkatici“ 16. i 24. maja 1999. godine, i ustvrdila da su  „proces“ obezbeđivale  „Crvene beretke“, tada jedinica Državne bezbednosti pod komandom Milorada Ulemeka Legije. Uz to, tvrdi se da su  „vukovi“ tada imali bazu u blizini mesta Bele Vode kod Vranja (ispod Krstilovice).

Posle ovako teških optužbi obe strane, i optuženi i tužitelji, krenuli su u akciju opovrganja/potvrđivanja ovakvih tvrdnji. U priču su se uključili i mediji, pa je tako B92 emitovao vest po kojoj im se javio svedok događaja (vidi okvir).

Priču je nastavio IWPR, Institut za izveštavanje o ratu i miru, (vidi okvir) koji je intervjuisao tri svedoka.

– U policijskoj dokumentaciji sve lepo piše – od šifrovanog naziva čitave akcije, preko spiska ljudi koji su radili na ‘asanaciji terena’, pa sve do onih koji su utovarivali u kamione i dovozili ih u fabriku u Mačkatici, gde je stvar preuzimao Legija sa svojom ekipom – rekao je jedan od svedoka za IWPR.

Nije mirovala ni druga strana, pa je tada predsednik „Simpa“ Dragomir Tomić uputio pismo B92, demantujući tako tvrdnje Kandićeve vezano za njega lično.

– Nisam nikada bio upoznat ni sa jednom od činjenica vezanih za događaje koje je navela Nataša Kandić, ni sa sličnim događajima, ukoliko ih je bilo, niti sam imao bilo kakvih saznanja o njima – piše u svom pismu Tomić.

Na kraju, u priči je reagovala i država, pa je tadašnji tužilac za ratne zločine Srbije Vladimir Vukčević u aprilu 2005. godine, zajedno sa istražnim sudijom Okružnog suda u Vranju i timom sudskih veštaka, posetio fabriku u Mačkatici gde su pregledane sve visoke peći i mesta gde se nalazi jalovina. Na kraju, oni nisu javnosti saopštili rezultat istrage, ali, do danas nijedna optužnica za prikrivanje zločina putem spaljivanja leševa nije podignuta.

ANONIMNOST SVEDOKA

I sad, šta je istina? Je li spaljivanja leševa bilo ili nije, i ko je to radio i to vodio? Priča ne deluje izmišljeno, mnogo se tih dana po Vranju i okolini pričalo o tome, ali su navedeni svedoci, recimo, nedovoljno upečatljivi, pre svega zbog činjenice da su anonimni. Anonimnost svedoka  podrazumeva da verujete organu koji štiti njihovu anonimnost, što ovde nije i nikada neće biti slučaj. Simptomatično je da se država nije oglašavala po ovom pitanju, ni tada ni ovog puta, što po sebi može da znači dve podjednako loše stvari – da je zaista učestvovala u asanaciji, ili pak da ćutanjem želi da pokaže koliko je za priču nezainteresovana. U takvoj situaciji ostaje još samo pitanje Tomića – hoće li ga ipak neko pitati, makar privatno i makar u šali, da li je zaista na bilo koji način sa čitavom pričom imao bilo kakve veze? Ili će on mirno provoditi dane u svojoj villi na Dedinju? Bilo kako bilo, prošlost je toliko ružna da o njoj skoro ne vredi ni govoriti. I nažalost, takva kakva je, ostaje nepromenjiva.

NOVA TEHNIKA

Nataša Kandić je u svom tekstu, objavljenom u „Danasu“, ustvrdila da je je prikrivanje ratnih zločina počinjenih na Kosovu, o čemu je reč i u ovoj priči oko Mačkatice, bio posao policije, kojim su se bavili najpoverljiviji ljudi pokojnog ministra policije Vlajka Stojiljkovića, Nikole Šainovića, koji je već odslužio hašku kaznu, nekadašnjeg načelnika Javne bezbednosti Vlastimira Rođe Djorđevića i bivšeg načelnika DB-a Radeta Markovića. Kao njihova najpoverljivija osoba na jugu Srbije pominje se Dragomir Tomić, „uz čije je razumevanje i podršku organizovan transport leševa sa Kosova u područje Vranja i Surdulice“.
Prema njenim navodima, u vreme dolaska vojnih vozila TAM 110 sa leševima, u maju 1999. godine, Bratislav Milenković i Dragan Stanković su uklonili redovno obezbeđenje fabrike i postavili policijsko, pod kontrolom Dragana N. Stankovića, Dragoslava Djikića, radnika Državne bezbednosti u Surdulici i Tomislava Veličkovića, komandira OUP u Surdulici.
Prema informacijama koje je primio FHP, odluka o korišćenju Mačkatice za spaljivanje tela doneta je u vezi sa otkrivanjem hladnjače sa leševima kod Kladova, u aprilu 1999. Tada su organizatori „asanacije terena“ povukli naredbu o zakopavanju tela prenetih sa Kosova preko Bujanovca, na nepristupačne lokacije i uveli novu tehniku uništavanja tragova – spaljivanja tela.

UGAŠENI FAROVI

Radio B92 prvi se u javnosti pojavio sa izjavama svedoka čitavog posla u Mačkatici, tvrdnjom da se ovom mediju javio slušalac koji je tvrdio da je svedok spaljivanja tela ubijenih kosovskih Albanaca. Ovaj svedok je ustvrdio, prema navodima medija, da je „svakodnevno viđao pripadnike DB-a iz Surdulice kako u ranim jutarnjim časovima odlaze do fabrike Mačkatica“.

– U krug fabrike su ti automobili ulazili ugašenih farova. Ta fabrika ima visoke peći i pogodna je za tako nešto jer je nemoguće dokazati da su tela bila tu kada su jednom spaljena. Ja nisam jedini koji je to video, nekolicina ljudi zna za te stvari. Bilo je direktiva, pretnji i pritisaka, da se ne širi priča jer je to navodno u interesu svih nas, da se borimo protiv Šiptara – rekao je tada svedok za B92. 

PRIZREN, PEĆ i DjAKOVICA

Najviše svedoka po pitanju Mačkatice javnosti je prezentovao !!!!!!!!IWPR, čak tri. Prvi izvor je neimenovani radnik, koji je tvrdio da su „kamioni sa misterioznim tovarom pristizali u fabrički krug sa ugašenim svetlima, dok su radnici vraćani kućama sa ulaza u fabriku“.

– Nama niko nije govorio šta se prevozi i niko od radnika nije imao pristup. Razgovarao sam sa neposrednim akterima koji su mi potvrdili ono sto sam video, i nisam jedini koji je sve ovo gledao – rekao je tada ovaj izvor.

Drugi neimenovani izvor IWPR-a tvrdio je da je je lično upoznat a tim da su leševi dopremani iz Prizrena, Djakovice i Peći.

– Danima posle toga u Surdulici se osećao karakterističan miris spaljenog ljudskog mesa – rekao je taj izvor.

Treći izvor IWPR-a bio je „bivši inspektor Miloševićeve tajne policije“,  aktivan u vreme priče. On je „uveravao IWPR“ da policija poseduje „precizne i sistematske podatke“ o tome kako su tela spaljivana u Mačkatici.

– Zna se tačno ko su bili vozači, a ko pratioci kamiona sa leševima, ko je bio zaduzen za prikrivanje akcije u samoj fabrici, a ko je direktno rukovao pećima pri spaljivanju. Poznata su i imena ljudi koji su kasnije bili zaduđeni za uklanjanje tragova u fabrici, pa i onih za prikrivanje istine u lokalnoj javnosti – rekao je ovaj izvor.

NEMANjA STJEPANOVIĆ, FHP

MI SAMO IZNOSIMO ČINjENICE

U FHP-u kažu da su i sami razmišljali o tome u kom vremenu priča dolazi, ali da to ne bi smelo da ima značajnijih dodira sa njihovim radom. Predstavnik FHP-a Nemanja Stjepanović kaže da su imali nameru da na promociju Dosijea pozovu i nekog predstavnika porodica žrtava sa Kosova, ali da se pokazalo da to u ovoj situaciji nije realno, pre svega zbog straha tih ljudi koji je još uvek prisutan.

– Želimo da što više tema vezanih za rat, u kojima se osvetljava uloga državnih organa i ljudi koji su još uvek u Srbiji, kao i da pravosuđe počne da reaguje po ovim pitanjima. Tako, osvetlili smo i učešće 37, 125. i 549. brigade u zločinima. Dok smo to radili, uočili smo da je tema uklanjanja leševa prisutna svuda. Dakle, rad na ovome traje, ne biramo trenutak, to nije naš posao. Ovo nije politički obračun nego iznošenje činjenica – kaže Stjepanović.

Prema njegovim rečima, FHP ima jasne razloge zašto se bavi ovim pitanjem, „jer se ne određuje prema politici, nego prema istini“.

– Naši dosijei, koje objavljujemo dva puta godišnje, do sada su rezultirali nekim predistražnim radnjama, ali i bili dokazi na sudovima. Ne očekujemo mnogo, jer u Srbiji nisu procesuirane ni ubice, a kamoli oni koji su „čistili“ za njima. Naši ciljevi su, prvo, privođenje počinitelja pravdi, a naravno i onih koji su „išli za njima“. Želimo i da osvetlimo sam proces zločina, i to zbog budućnosti i suočavanja sa zločinima, koje ovde još nije ni počelo. Želimo da podstaknemo i državne organe da se više posvete ovim temama, jer do sada po njima ništa nije rađeno – kaže Stjepanović.