Sve u tri lepe

Eko Taxi Vranje

BERZA



Jeste da smo koliko do juče slušali jadikovke u smislu šta ako Pčinjski okrug ostane bez javnog servisa, da su onima koji su vodili proces privatizacije puna usta bila javnog interesa, ali se preko noći dogodilo to što se dogodilo. I, što je najvažnije, sve što je urađeno, u skladu je sa  važećim zakonima. Osim sa onim etičkim.

A da bi sve bilo u duhu i maniru žestoke borbe RTV Vranje da postane regionalni javni servis, poslednji zvanični podaci kažu da Veličkovićevih papira nema ni na Beogradskoj berzi, ali ni u Centralnom registru hartija od vrednosti.

-Ne treba se ni čuditi, ni krstiti nad ovakvim rešenjem. Ovakav epilog privatizacije RTV Vranje iznenađenje je samo za one koji ne poznaju lik i delo Zorana Veličkovića. Ovo što nas je ostalo tu smo jer nismo imali drugo rešenje. Sada radimo za plate koje su od 10 do 25 hiljada dinara i ćutimo – dodaje još jedan od radnika koji insistira na anonimnosti.

Ovakav preokret u postupku privatizacije RTV Vranje, razlog je da bacimo pogled na nekoliko godina za nama i da se podsetimo kako je (od)branjena ova medijska kuća. Namera nam je bila da prvi sagovornik „Vranjskih“ bude novi vlasnik – Zoran Veličković.

-Davno smo završili priču. O čemu sada da pričamo? Hvala – rekao nam je Veličković i prekinuo vezu.

No, pođimo od onog čina kada je Ekonomski institut procenio da ta medijska kuća na tržištu vredi 180.000 evra. Znalo se da je to nerealno visoka cena, ali se tek sada pokazuje da je i taj čin bio u funkciji sadašnjeg epiloga. Istim činom, ali u poslednjem trenutku, Veličković je dobio ono za šta se i zalagao – da on i zaposleni odluče da li će ići na tržište, dakle u prodaju, ili da RTV ostane u vlasništvu zaposlenih.

Tim činom, kada su zaposleni „legli“ na sopstvene prihode, na računu su imali i pare koje su ušle u elaborat prilikom procene, čime su se obezbedili barem za neko vreme, jer više nisu mogli da računaju na pare od države, odnosno lokalne samouprave. Veličković se tada i pohvalio da je time  kako i koliko su zaposleni mislili na vreme koje dolazi.

Potom je država, a ne lokalna vlast, otpremninama častila sve one koji su planirali da napuste RTV Vranje. Njih, biće valjda 24, uzeli su prosečno između 400 i 500 hiljada dinara. Svi osim Veličkovića. On je uzeo daleko više – 7.500 evra i, kako je tada obrazložio, zbog privatnih problema napustio ovu medijsku kuću.

Za razliku od svih drugih lokalnih medija u Srbiji, zaposleni u RTV Vranje su delovali sa „ničije zemlje“ – nisu bili privatizovani, nije ih ni država uzela u zaštitu.

-Onda su oni, jedno duže vreme, lepo i komotno živeli na dobroj volji gradonačelnika Vranja Zorana Antića. Pošto nisu bili ni državna, a ni privatna firma, oni su u opštem finansijskom beznađu, ipak pronašli najkraći put do budžeta i tako se solidno šlepali na „lepe oči“ gradonačelnika –komentariše Saša Stojković, programski direktor OK Radija.

Posle izvesnog vremena usledio je novi izazov za Veličkovića. Zajedno sa Udruženjem novinara Srbije (UNS) kreće u „Bitku za RTV Vranje“. Za sve vreme dok je trajala borba, on je u prvi plan isticao javni interes, govoreći da se Vranju loše piše ako ostane bez RTV.

Iz te bitke družina je otišla na Upravni sud, tražeći da se Skupština Srbije odredi prema njima, jer oni po zakonu imaju pravo na akcije. Skupština je, skoro po hitnom postupku, zaključila da radnici RTV Vranje moraju da imaju deonice.

Sve ovo vreme, Veličković nije ništa prepuštao slučaju. Kada su akcije postale aktuelne, on je postavio rampu: oni koji nisu bili po njegovoj meri nisu mogli ni da priđu kazanu. Takav slučaj je bio sa Nelom Dimitrijević, u to vreme gradskom većnicom za kulturu i informisanje. Jasno-glasno i vrlo transparentno, Zoran Veličković je deonice dodelio samo ljudima od poverenja.

A, čime su mu ovi uzvratili? Prisetimo se, njega su vlasnici deonica izabrali za direktora. Dakle, i dalje su režija i predstava bile u njegovim rukama. U isto vreme je stekao pravo da kupi akcije zaposlenih.

BUNAR

Veličković potom pravi novi originalni potez: on bira sedam „srećnika“ sa kojima će, u četiri oka, dogovoriti promet i cenu deonica i na taj način sa 61 odsto, postati većinski vlasnik. Oni radnici koji mu nisu bili po volji, sa kojima nije dogovorio kupovinu, sada svoje akcije i bukvalno mogu da bace u bunar.

Zakon ne samo da nije prekršen, već je postavio takve mogućnosti. Slično se dogodilo u Preševu, gde je jedna novinarka, koja nije imala kuda i koja je ostala u RTV, postala vlasnik svih akcija.

Za kraj da zasladimo: Jedna priča o RTV Vranje je završena, a sada počinje druga. Njen režiser je naravno novi vlasnik Zoran Veličković. Kako više nigde nema onih silnih miliona, kao što ih je bilo pre dve-tri godine, kada je na račun RTV Vranje iz budžeta dolazilo preko 50 miliona dinara godišnje, novi vlasnik mora da traži nove čuvare narodnih para. Naši izvori kažu da ih je već našao.

-Skoro preko noći zaljubili su se lokalni SNS i naša kuća. Nema dana da se direktor ne čuje sa novim gradonačelnikom, svakog drugog dana sa šefom lokalnih naprednjaka Bulatovićem, a barem dva puta nedeljno sa državnim sekretarom Stevanovićem, i da vidite kako radosno trlja ruke – otkriva nam jedan od zaposlenih u RTV Vranje

Biće, dakle, po onoj poznatoj: sve što ne može da se kupi za pare, može za malo više para.

 

 

NINO BRAJOVIĆ, UNS

 LEGALNA I ZAKONITA TRANSAKCIJA

-To za mene nije iznenađenje, jer je to, u postojećoj situaciji, jedna legalna, dakle zakonita transakcija. To je, opet u postojećoj situaciji, jedna razumna opcija. Rešenje koje smo dobili u slučaju RTV Vranje, ne znači da će time biti ugrožen javni interes – rekao je Nino Brajović, državni sekretar za medije u Ministarstvu za kulturu i informisanje, doskora jedan od čelnika Udruženja novinara Srbije (UNS).

 

 

(antrfile 2)

PRODALI – NISU PRODALI

Deonice po ceni od 300 evra po jednoj godini radnog staža, PRODALI SU pet bivših radnika. To su: Dragana Stanisavljević, Srboljub Nikolić, Srđan Milosavljević (Kažu da je prošao najbolje, jer je uzeo i socijalni program), Tankosava Acković i Siniša Zlatanović, kao i dva sadašnja radnika: Milan Mitić i Predrag Dojčinović.

Vlasnici svojih akcija, sa kojima mogu samo da se slikaju i dalje su ostali: Siniša Mitić, Stole Mladenović, Dobrivoje Stojiljković, Emilija Ostojić, Lidija Stojković, Nebojša Popović,  Nenad Pavlović i Filip Filipović.

 

PROFIL

Svoj početak JP „Radio Televizija Vranje“ vezuje za osnivanje Radio Vranja. Naime, 7. septembra 1980. godine na Dan oslobođenja Vranja.
Signal tridesete i u tom trenutku najmlađe radio stanice u Srbiji, uključio je tadašnji predsednik Opštinske konferencije SSRN Blagoje Ilić.
Krenula je špica koja je ubrzo postala zaštitni znak ovog medija. Njen autor, kompozitor Milenko Prodanović bio je inspirisan poznatom karasevdalinkom “Da znaješ mori mome“. A onda se oglasio prvi spiker Radio Vranja – Vojkan Nikolić koji je na izvesno vreme bio “pozajmljen“ iz Radio Niša. U etar je otpremljen više nego lep glas: “Ovde Radio Vranje…“.
Prvi direktor i glavni i odgovorni urednik Radio Vranja bio je Čedomir Marković. Kolektiv je činilo 12 radnika: petoro novinara, jedan spiker, dva tehničara i četiri administrativna radnika.
Petnaest godina kasnije, 20. novembra 1995. godine na inicijativu Skupštine opštine Vranje, počela je sa radom Televizija Vranje. Emitovanje programa odvijalo se preko predajnika na Pljačkovici snage 259 vati na kanalu 45. Od male redakcije, Radio televizija Vranje je postala ozbiljna regionalna televizija.

Televizija Vranje, danas emituje više od 70 posto programa iz sopstvene produkcije.

(Delovi preuzeti sa sajta RTV Vranje)



  • Ostavi komentar