Kolege zbog sujete ne dolaze kod mene

FITOTERAPIJA
Usred smo ovih hladnih dana. Možete li da nam preporučite neki napitak, šta bismo mogli da koristimo protiv prehlade i gripa, za svaki dan?
– Kamilica je korisna, lipa je dobra za preznojavanje, zatim majčina dušica, zova je veoma prijatan čaj, a za svakodnevnu upotrebu preporučujem čaj od šipaka prilikom čijeg kuvanja se ne gubi vitamin C.
A da li vi idete kod lekara?
– Nisam išao. Da nije bilo ovog moždanog udara koji sam imao prošlog aprila, ne bih ni injekciju primio, pre toga su me špricali u vojsci. Na supruzi i deci sam eksperimentisao sa melemima i biljkama, ali nikad problema nisu imali. Supruga Slobodanka je astmu izlečila pijući čaj za iskašljavanje koji sam napravio.
Spojili ste „zvaničnu“ i tradicionalnu medicinu…
– Na osnovu „narodne“ medicine koja se bazira na lekovima prirode stvorena je zvanična medicina, jer su bolesti i povrede postojale oduvek. Narod tog vremena, tragajući, nalazio je lekove u prirodi. Biljke sam brao na našem području – na Vlasini, Besnoj kobili, Kukavici, Svetom Iliji. Van Vranja u Sićevačkoj klisuri.
Kako ste dolazili do prvih saznanja iz medicine?
– Nisam imao mentora, čitao sam knjige. Mi smo u farmakologiji učili o fitoterapiji, načinu lečenja pomoću biljaka. Na sreću naš kraj je izuzetno bogat tim lekovitim biljem.
Sa sinovima berete biljke?
– Sinovi su samoinicijativno išli sa mnom u berbu, a imali smo i četiri-pet prijatelja. Prepodne sam radio, poslepodne išao po biljke. Sinovi Bratislav i Branislav rade u apoteci. Jedan se bavi melemima, drugi čajevima i losionima. Mukotrpan je to posao. Više ni oni ne idu u berbu, sad otkupljuju biljke iz Svrljiga.
Dugo ste radili u „Simpu“?
– Preko 30 godina. Prvo sam sedam-osam godina radio u Domu zdravlja u Preševu gde sam bio i direktor, posle sam prešao u Vranje, i akreditovali su me da radim u „Simpu“, gde sam boravio do 2001. godine i odlaska u penziju. Tamo sam im bio i zdravstveni i socijalni radnik, i psiholog.
Dolazili da vam se žale radnici na zdravstvene tegobe?
– Svakodnevno. Spasavao sam živote! Nisam samo radnike primao, već i njihove porodice iz Vranja i okoline. Imao sam između 70 i 150 pregleda dnevno. Nikad nisam koristio pauzu za doručak, uvek sam imao posla.
Pratite li sad situaciju u „Simpu“?
– Pratim, u „Simpu“ manje nego u vranjskom zdravstvu. Doduše, zdravstvo je tek sad krenulo koliko-toliko napred, pre toga je dugo bilo u stagnaciji.
Čija je to greška?
– Greška je ranijih ministarstava zdravlja. Sad se dosta ograničavaju prava u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti. Bilo je to srećnije vreme. Ja sam u „Simpo“ otišao kad je radilo 650 radnika, a u najplodonosnijem periodu bilo ih je 6.500. Radnike i njihove porodice lečio sam po kućama. A, i sve ostale koji su tražili pomoć od mene. Mislim da sam u jednom momentu znao više ulica u gradu i okolini nego poštari. Oni su „kontrolisali“ region, a ja celo Vranje.
Kako su vaše kolege gledale na metode u lečenju koje ste praktikovali?
– U početku nisu prihvatili, dok nisu videli da mnogi dolaze samo zbog toga, i da imam uspeha. Počeli su onda da odobravaju. Oni iz sujete nikad nisu dolazili da se leče kod mene, ali jesu članovi njihovih porodica. Sada mladi lekari prihvataju moje metode, šalju svoje pacijente da kod nas kupe meleme i čajeve. Nema kod njih sujete. Naši proizvodi se nalaze po apotekama širom Srbije, a tek smo ove godine počeli da širimo biznis.
Sa kim posebno sarađujete?
– Dva farmaceuta koja žive i rade u Kragujevcu, a odavde su poreklom, preuzela su brigu oko posla, preko njih sarađujemo sa apotekama u Srbiji. U pitanju su Milan Manojlović i Goran Nikolić.

ŠVAJCARSKA I ŠVEDSKA
Osnovali ste Apoteku „Nikolić“ pre skoro 30 godina?
– Da, tačnije 1987. godine. Počeli smo preko puta bivšeg SDK, u jednoj maloj radnji. Brali smo biljke u kese i tako ih pakovali, nije bilo džakova. Nikad nam niko nije pomogao, ni materijalno ni u bilo kom drugom smislu, osim nekoliko prijatelja. A, tražili smo i pomoć vlasti…
Koje proizvode iz apoteke ljudi najviše kupuju?
– Najviše se prodaje melemi za opekotine, hemoroide, bubuljice, zavisno od generacije kupaca i njihovih potreba.
Da li su za vaše proizvode i usluge čuli u inostranstvu?
– Da, tražili su naše proizvode u Švajcarskoj, Švedskoj, Francuskoj… Oni koji imaju nekoga u inostranstvu su znali za nas i odavde slali meleme svojima preko granice. Dok je bila Jugoslavija, iz Bosne smo imali puno kupaca. Išlo je to od čoveka do čoveka. Nikad se nismo reklamirali, jer iskreno nikad nismo imali toliko para. Imamo, međutim, naš sajt, kao i fejsbuk stranicu gde svi zainteresovani mogu da se obrate za pomoć. Na sajtu ljudi mogu videti i kako su tekli procesi lečenja pacijenata.
Išli ste često lično kod pacijenata da ih lečite. Da li ste naplaćivali svoje usluge?
– Nikad nisam naplaćivao usluge, već samo proizvode: meleme, masti, čajeve… I to samo na početku, posle smo delili „šakom i kapom“. Vojnim licima i nezbrinutoj deci nikad nismo uzimali novac, posebnu brigu smo o njima vodili. Zato naša deca sad i ne veruju da je deka dobio novčanu nagradu.
Nismo hteli o novcu, ali kad ste već spomenuli, nagrada ima i novčani deo…
– U pitanju je 100.000 dinara, tri moje penzije! Supruga je dobro otplakala. Hvala im do neba što su se setili. Para se potroši, ali priznanje koje su mi dodelil, ipak je to velika satisfakcija.
U kakvom su stanju dovodili ljude da ih lečite?
– Dolezili su iz Leskovca, Beograda, Niša…i dovodili svoju decu. Kad otvorimo ranu, to smrdi, ljudi samo stave onu gazu, a bolovi su neizdrživi. Desetak minuta posle mazanja naše masti prestaju bolovi! Dolaze ljudi sa infekcijama i treba vremena dok sve to zalečimo. Bolje je, naravno, kad dođu na vreme. Nikad mira nismo imali. što moja supruga kaže, i autobuska stanica radi u tri smene, e mi smo radili u četiri.
Sećate li se nekog posebno kritičnog stanja u kom se nalazio vaš pacijent?
– Pamtim dete koje se gušilo, imalo je laringit, bilo je dramatično. Oko dva sati iza ponoći je bilo, ja sam u papučama izašao, sneg do kolena. Ali da ga nisam špricao, ugušilo bi se.
Bilo je slučajeva kada je život ljudi bio na kocki?
– Sećam se jednog automehaničara koji se nalazio u kanalu, ispod automobila, kad je iscureo benzin i on se zapalio. Bio je ugljenisan. Opekao je ruke, lice i jednu nogu dok ga nisu izvukli. Ležao je neko vreme u bolnici, tražio je da izađe, jer je znao da ja to lečim. A bila je već teška opekotina sa komplikacijama. Skidao sam mu takoreći kožu i nokte. Morao sam život da mu spašavam. Bio je u velikim otocima, špricao sam ga dva puta dnevno i obilazio ga. Mazao sam ga našom mašću za opekotine i kompletno mu se regenerisala koža. Posle skoro mesec dana čovek je stao na noge. Nije išao ni na bolovanje, već je iskoristio samo godišnji odmor.
A, da li vam se ljudi koje ste izlečili javljaju danas, nakon godina koje su prošle?
– Nijedan od njih! Osim bliskih prijatelja. Čudan smo mi narod. Kod naših ljudi je to staro pravilo, dok im je dobro, ćute, a nakon toga…

NEMAM SPECIJALIZACIJU
Završili ste medicinski fakultet, ali niste specijalizirali…
– Radio sam u medicini rada u Vranju i išao na teren. Zaposlen sam bio i u Preševu na rendgenu , imao sam kurs od šest meseci u Beogradu o tome. A voleo sam i hirurgiju. U dva mandata bio sam i republički poslanik, 1968. za Bujanovac i Preševo i 1988. za Vranje. Predlagali su ljudi u to vreme, narod je glasao, a ne stranke. U Preševu i Bujanovcu dobio sam skoro 80 posto glasova. U Preševu sam bio član u još dve republičke skupštine. Predlagali su me vranjski fondovi zdravstvenog i penzijskog osiguranja, a Preševo me je predlaožilo u oblasti neposredne dečije zaštite.
Koji sport je bio „vaš“?
– Kao gimnazijalac i student igrao sam fudbal za Dinamo. To je stara generacija, sad su skoro svi pokojnici: Skakavac, stariji Nacković, Bage Komenjak, Tane Crevo, Gareja…Ljudske i sportske veličine.
Da li ste bili politički aktivni?
– Da, bio sam, ne mogu da kažem da nisam. Znaju oni. Ali i pored toliko obaveza slušalice nisam ostavljao, svuda sam stizao. Odlazeći na skupštine, samo sam jedan dan gubio jer sam do Beograda putovao noću i noću se vraćao. Često sam sledećeg jutra bio prvi na radnom mestu. Nikad nisam koristio spavaća kola na koja sam imao pravo kao poslanik.

PROFIL
Dr Dobrivoje Dobri Nikolić rođen je 5. septembra 1936. godine u Suvoj Moravi, opština Vladičin Han. Osnovnu školu završio je u Vladičinom Hanu, a vranjsku Gimnaziju 1956. Iste godine upisao je Medicinski fakultet u Skoplju, na kome je diplomirao 1963. godine.
Sa surugom Slobodankom je u braku 55 godina, imaju sinove Bratislava i Branislava, unuke Miljanu i Emiliju, unuka Filipa i snaje Sunčicu i Marinu.

VISAK I RAŠLjE
Bavili ste se i radioestezijom?
– Radioestezijom se bavim 25 godina. To je otkrivanje štetnog zračenja podzemnih voda. Pomogao sam supruzi koja se sklonila od štetnih podzemnih voda. Izlečila je na taj način gušenje, kao i uz pomoć onog čaja koji sam spomenuo. Ljudima sam ukazivao gde da kopaju bunare. Mogao sam da odredim na kojoj dubini da kopaju, sve pomoću viska i rašlji.
Hoćete da kažete da je u svakoj kući ili stanu negde izraženije to zračenje?
– Tačno tako. Ljudi mogu imati ozbiljnih problema, jer zračenje izaziva od najlakših do najtežih bolesti. Što se duže boravi na takvim mestima, bolesti su teže. Svo to zračenje polazi iz zemlje, to je čitava nauka. Na primer, Rusi i Kinezi nikad ne zidaju zrade dok radioestezista ne dođe i pogleda. Na „zdravim“ mestima postavljaju dnevne i ostale sobe u kojima provodimo više vremena. Skoro u svakom stanu ili kući postoji to štetno zračenje, a naišao sam na neke stanove koji su potpuno neupotrebljivi za spavanje.

DOBRIJEVA MAST
„Dobrijeva“ mast je, zapravo, melem Melprop-D, koji može lečiti opekotine, proširene vene, hemoroide ili bubuljice i ožiljke. Svaki od njih upakovan je u kutiju različite boje, pa je i po tome prepoznatljiv.
Melem koji ljudi najčešće kupuju je onaj protiv opekotina, kojim je Dobri Nikolić, kako kaže, spasao živote. On se koristi kod opekotina bez obzira na njihovo poreklo, kod trofičnih rana, ulcera potkolenice i dekubitusa, kod svežih rana, posekotina i oderotina, al ii kod ojeda i upalnih procesa na koži.

NE ME MALTRETIRAJ!
Imali ste zaista tih problema sa iskusnijim lekarima?
– Pacijentima su svašta pričali o meni. Bavim se i dalje izbacivanjem kamena iz žuči i bubrega. Jednom, nakon moje terapije, lekari koji nisu odobravali ono što radim su po tri puta gledali pacijenta samo da „pronađu“ kamen.
Ovako otprilike teče dijalog žene i doktora:
– Doktore, ne me više maltretiraj, ja sam kamen iz bubreg izbacila! Doktor Dobri mi pomog’o.
– Ajde, dosta više, na glavu ste mi se popeli s Dobrijem!
– Pa, jesam li imala kamen?
– Pa, jeste.
– A, imam li sad?
– Pa, nemate! Ali se možda spustio u bešiku?!
– Ma, ja nemam ni bolovi ni ništa, ja sam izbacila kamen!