Doktorka je na sastanku

PONEDELjAK: U ponedeljak 26. decembra 2016. godine, u večernjim satima, iskrvario sam na radnom mestu. Malo kasnije krvario sam i na PTO Zdravstvenog centra u Vranju, dok mi je, umesto krvi, davana infuzija.
Posle sat vremena upućen sam na Hirurško odeljenje i zbrinut (valjda se to tako kaže) u šok sobi. U tom trenutku mi je bila potrebna hitna gastroskopija. Nisam je dobio. Šta može bolesnik da uradi, kad je lekar zauzet sastancima i politikom.
I dalje sam krvario. Ipak, verovao sam u humanost i čekao poziv za pregled, bez obzira što su mi se u glavi vrzmali košmar i sumnja.

UTORAK: Nekako sam dočekao sutrašnji dan. Ipak, taj utorak, dr Ljiljani Antić, upravnici vranjske Bolnice, nije bio dan za preglede hitnih slučajeva, za preglede pacijenata koji krvare, koji su životno ugroženi. Taj utorak dr Antić je bio dan za sastanke.

SREDA: Konačno sam dočekao: pregled je zakazan za sredu u 8 časova. Nešto kasnije je odložen za 12 časova. Zbog čega? Pa naravno – zbog sastanka. Bilo kako bilo, čekao sam preko 40 sati.
„Čir na želudcu“ – bila je dijagnoza dr Antić, upravnice (direktorke) Bolnice u Vranju. I to sa opisom: infraangularno ulceracija veličnine oko 5 mm, sa svežim koagulom, jasno ograničena od okoline. Pilorus pravilan, prolazan za instrument. Bulbus i duadenum do D3 urednog nalaza.
„Dobro sam prošao“ – rekao sam sebi.
Doktorka Antić je dodala:
„Prestalo krvarenje, verovatno od upotrebe injekcija“.
Potom sam na kolica vraćen na Hirurško odeljenje. Osećao sam se užasno
loše: bio sam malaksao, iznemogao, bled ko krpa. Primio sam još dve boce krvi, ali sam se osećao gore nego prilikom prijema u ponedeljak veče. Krvna slika je, iz trenutka u trenutak, bila sve lošija. Tog popodneva sam, pri pokušaju da ustanem iz kreveta, kolabirao.

ČETVRTAK: U šok sobi sam i dalje krvario. Osećao sam se usamljenim i napuštenim. Na sreću, hirurgu dr Momčilu Stošiću i dr Svetlani Mihajlović prisebnost nije manjkala. Stošić je tu, pored mene, svojim telefonom nekoliko puta pokušao da dobije dr Ljiljanu Antić. Brinulo ga je što i dalje krvarim, pa je hteo doktorku da pita da li je sigurna da je krvarenje prestalo. Svi pokušaji su bili bezuspešni.
Dr Stošić mi je kasnije rekao da je od dr Ljiljane dobio poruku da je na sednici Skupštine grada. Zatvorio sam oči i potonuo u razmišljanja. Pa, mi koji ovde bolujemo, krvarimo…umiremo, mi nekim ljudima u belim mantilima apsolutno nismo bitni. Tog trenutka sam se jako uplašio za zdravlje i život.

PETAK: Očekivao sam da se odnekuda pojavi dr Antić. Poželeo sam da joj kažem da i ja imam porodicu, da imam sina koji brine. Nema je. A vreme tako sporo prolazi. Već su počele i pripreme za doček Nove godine.
Onda se dogodio preokret. Pa da li je to moguće – oko 14,00 časova, sa Hirurškog odeljenja, hitno sam prebačenu niški Klinički centar. Ispratilo me pola rodbine, mahom su svi bili uplakani, umesto da se raduju prazniku. Jer, koliko je onih koji su ovako kao ja otišli u Niš, ali se otuda nisu vratili.
Brzo smo stigli, a ja sa usput primao novu – petu bocu krvi!
Na prijemu u KC Niš, dežurni lekar dr Marko, u prisustvu vranjskog lekara dr Popovića iz Hitne pomoći, pita me: „Šta je Vranjanac, kiselili te tamo pet dana, pa sad pred Nove godinu, hitno za Niš?!“
Teško meni, pomislio sam i sramno sam slegao ramenima.
Po prijemu hitno sam upućen na gastroskopiju. Sačekali smo samo da od kuće dođu dežurni lekar i dežurna sestra. Pa zar je to moguće – stigli su posle dvadesetak minuta. Prof. dr Goran Blagojević je otključao kancelariju, spremio se za minut-dva i ušao u kabinet, koji se nalazio naspram njegove kancelarije.
Prisetih se: u Vranju sam na gastroskopiju čekao cela dva dana. Pomalo sam ironično zaključio da je to zbog toga što niški lekari, zbog obaveza prema pacijentima, nemaju vremena za sastanke. Ili možda doktori u Nišu uopšte nemaju sastanke.
Počeo je pregled na istom gastroskopskom aparatu kao u Vranju.
-U želudcu nemaš čir – reče doktor koji se trudio da zaustavi krvarenje, a meni su tog trenutka stotine slika jurnule na oči.

SUBOTA: Oko 16 časova ponovo mi je pozlilo. Dr Vesna Bizački je zahtevala hitnu gastroskopiju. Ponovo je sve bilo gotovo za svega dvadesetak minuta. Ovoga puta rezultat je glasio – hitna hirurška operacija. U 17,00 časova već sam bio na hirurškom stolu.
-Ja sam tvoj operator. Ne brini sve će biti u redu – glasom punim optimizma, poverenja i neke čudne energije,rekao je dr Bane Branković. Delovao je mirno, sigurno i gospodski.
-Doktore, koliko će trajati operacija? –pitao sam, jer sam imao osećaj da me već leče njegove tihe i odmerene reči.
-Dovoljno dugo da sve bude dobro – odmahnuo je glavom i smireno odgovorio dr Branković.

NEDELjA (NOVA GODINA): Nova, 2017. godina, samo što je počela. Probudio sam se u prvim satima. O, ne, ne, pa ja sam se rodio. Da,rodio sam se baš tu, u operacionoj sali Kliničkog centra u Nišu.
Osetio sam bolove u stomaku, ali to nisu bili oni odvratni bolovi koje sam doneo iz Vranja. Nisam imao krvarenja, mučninu… bio sam tada neki drugi čovek.
Pogledao sam oko sebe, čuo sam vatromet, petarde, pucnje, gradsku buku… Pred očima mi lete slike porodice, prijatelja, Vranja, vranjske Bolnice, one neizvesnosti, čekanja, telefoniranja…
O, kako sam bio srećan što mogu da zaboravim dr Ljiljanu Antić, njen površni i lažni izveštaj, njen pregled i pogrešnu dijagnozu, sve njene sastanke i pet dana krvarenja u vranjskoj bolnici.
Istovremeno, sa dužnom pažnjom i zahvalnošću sam se setio časnih ljudi i ljudi od struke – hirurga dr Momčila Stošića i dr Svetlane Mihajlović, koji u mom želucu nisu tražili čir, jer su znali da ga tamo nema. Setio sam se i medicinskog osoblja vranjske Bolnice, koje je sa mnom dežuralo i davalo mi stalnu podršku.
Za Božić sam već pio čaj i vodu. Klinički centar sam napustio u utorak, 10. januara. U međuvremenu su mi sa rane skinuti konci, pa sada u miru čekam izveštaj sa patologije i prvu kontrolu.

PORUKA: Verujem da dr Ljiljana Antić i dalje ima sastanke koji su za nju, da pred Bogom ne grešim dušu, često bitniji od zdravlja čoveka. Ali, ako ima hrabrosti da čuje i prihvati, voleo bih da joj prenesem kratku i toplu ljudsku poruku – da se mane politike i sastanaka , jer se, pre današnjim partijskim šefovima, zaklela svojoj struci i Hipokratu.
Ako mi se pak pruži prilika da je negde sretnem, nadam se da će mi dozvoliti da je podsetim na onaj prvi pregled i na njen površan i krajnje nestručan nalaz (to nisam konstatovao ja, već njene kolege iz Niša).
Nadam se,uz sva uvažavanja, da ću smoći snage da je pitam šta bi radila kada bi neko njen najbliži krvario pet dana u vranjskoj bolnici. Da li bi tada sastančila. Ovo je moja, samo jedna u moru sličnih priča. Znam da sa njom ne mogu da promenim neke principe i zakonitosti u zdravstvu i društvu. To je posao zdravstvenih radnika, ministra i resornih institucija. Znam takođe da neke stvari ne mogu dase promene danas, ali verujem da mogu sutra, predlozima i inicijativama.
Ovaj čovek, koji je ponovo rođen, želi da pitam one čiji je to posao: koliko je ispravna inicijativa da se lekarima zabrani bavljenje politikom. Ako su neki od njih sa politikom u dugoj i neraskidivoj vezi, neka se manu posla u zdravstvu, pa neka platu primaju tamo gde rade.
U suprotnom, ogrešićemo se o institucije, sistem i pravdu, pa ćemo doći na bunjište na kome kuvari svoje greške kriju majonezom, političari komisijama, a lekari zemljom – kako to neko reče.