Žena koja tepa poganci

Eko Taxi Vranje

 



Kako je to poslovati u Vranju?

– „Visan“ je u Vranju prisutan šesnaest godina. Ne doživljavam je beogradskom firmom, već vranjskom, deo smo ovog grada. Nebitno je na kraju gde ste, jednostavno ako ste uporni i korektni u odnosu prema zapošljenima i nadređenima, uspeh je gotovo uvek zagarantovan.

GRAD SA DUŠOM

S obzirom na to da ste dvadeset godina u Vranju, upoznali ste mentalitet Vranjanaca i Vranjanki, običaje… Kakav ste utisak stekli o njima?

– Vranjanci su specifični ljudi. Treba im dosta vremena dok vas prihvate i shvate kakav ste čovek. Onda vas osvoji njihova dobrota, gostoprimljivost, vedar duh, muzika, pesma. Živost u ovom gradu je velika. Jednostavno, Vranje je grad koji ima dušu. To je rečima teže opisati. Ljudi moraju da osete emocije koje jedan grad kao što je Vranje može da probudi u čoveku.

Šta ste znali o Vranju kada ste prvi put došli ovde?

– Za dolazak ovde, zaslužan je gospodin Milan Nikolić. To je čovek koji mi je preneo svoje manire, pokazao mi kako se ponaša pravi Vranjanac. Kao i Tomislav Ljotić. A o gradu sam znala, ne mnogo. Prvo što sam pomislila kad sam dolazila u Vranje, bilo je „aha, tu je Bora Stanković“.

Neizostavno je vezivanje ovog grada za pomenutog velikog književnika?

– Naravno. Grad ima čime da se ponosi. To je jedan od mojih omiljenih književnika čije sam sve predstave gledala i sva njegova dela imam u svojoj kućnoj biblioteci. Uvek sam u Vranju kad se održavaju „Borini pozorišni dani“.

Koliko pratite kulturna dešavanja u Vranju?

– Tu sam za svaku manifestaciju. Podržavam sva društvena i kulturna dešavanja u gradu. Velika je šteta za pozorište, ali se nadamo da će se sve rešiti. Došla sam i sada zbog proslave Dana grada.

Da se vratimo, kako ste rekli, manirima kojima su vas ovde naučili. Šta konkretno?

– Kako se ophoditi prema ljudima. Nikada nisam zaboravila rečenicu Milana Nikolića da „osim rođaka, ostali ljudi ne zovu da pitaju kako sam, mora da im nešto treba i ja im se zato uvek javljam i pomažem im“. Fascinantna je bila njegova preciznost u radu. Od njega sam mnogo naučila. Uvek ljudima pomažem koliko je to u mojoj mogućnosti i uvek u svakom tražim nešto pozitivno. 

Šta volite u Vranju, a šta vam se ne dopada? Mislite li da nešto nedostaje ovom gradu?

– Meni se ovde baš sve dopada i sve mi je lepo. Dolazak u ovaj grad poredim sa dolaskom na neku od egzotičnih destinacija. Mislim da sam Vranje zavolela i da volim više nego ljudi koji su tu od rođenja. Ovde imam svog frizera, manikira, više pazarim ovde nego u Beogradu. Tako da, ništa ne bih menjala. Mnogo je lep osećaj da u gradu koji nije vaš, imate prijatelje i to one prave. U drugim gradovima, posle sedam časova uveče, na ulici ne može čovek da se vidi. Ovde je sve drugačije i mnogo mi je žao kad čujem da ljudi odlaze iz ovog grada.

UNUTRAŠNjA SREĆA

Šta biste rekli da je ključ uspeha, kako u poslu, tako i u životu?

– Teško je da jedna žena uspe jer mora da vodi računa o svemu. Trudila sam se da loših mrlja, poroka ne postoji u mom radu i životu, da ne bih obrukala sebe, svoju porodicu, šefa Predraga Ćurčića koji je moja velika podrška. Uvek se trudim da pomognem svima, tako sam učila i svoje radnike kako bismo mogli da opstanemo u ovom poslu. Uvek imam vremena za svakog, ne krijem se, uvek se javljam na telefon, trudim se da ništa ne zaboravljam. Ali, ono najvažnije je to da ste iznutra srećni i zadovoljni, da se osećate ispunjeno i da imate zdravu porodicu. Onda se to odrazi i na poslovnom planu. Naravno, prilagodila sam se i ovom mentalitetu i radim onako kako pravila ovde nalažu.

Ali sve to vama prija?

– Ušla sam u kompletnu psihologiju Vranjanaca. Kad nisam ovde, kao da mi fali nešto. Doživljavam ovaj grad kao nešto svoje, posle rodnog Zemuna. Sve je iz srca jer ove ljude volim. Neke osećam kao deo mene. Toliko smo bliski. Čovek je bogat onoliko koliko ima prijatelja, a ja ih sam ih u Vranju stekla za ceo život.

U kojoj je meri Vranje prekretnica u vašem životu?

– Sigurno da je u velikoj. Bar što se tiče posla. Ovde sam počela sa radom i trajemo već dvadeset godina. A opstati toliko, čast je i zadovoljstvo. Da sam loš čovek ili prevarant, ne bi to išlo ovako. Čak sam i svog šefa upoznala u Vranju, a posle sam saznala da je i on iz Zemuna. U samom startu, boravila sam po pet, šest meseci ovde. Sada se manje zadržim jer je sve postavljeno na svoje noge. Ali, kontakte održavam i stalno se čujem sa prijateljima Vranjancima.  

Zemun ili Vranje?

– Aktivna sam i u drugim gradovima, ali ni u jednom se ne zadržim koliko u Vranju. Zemun je mali grad, pa se svi poznajemo i to je neka sličnost sa Vranjem. Moja porodica je tamo i moji unuci, Vuk (13) koji je moje mezimče i unuka Nika koja ima deset meseci. To je moje najveće bogatstvo. Zato mislim da sam uspešna i srećna žena. I, naravno, ponosna sam što sam Zemunka. Ali da se prilagodim Vranju, nije mi nimalo teško i lako će pričam na vranjanski.

Čak i akcentujete kao prava Vranjanka.

– Dok sam sve to naučila… Na početku nisam znala šta je „sukaljka“. Pa onda „brabonjci“. Kažu mi „idite natam-navam“, a ja u čudu jer ne znam gde je natam-navam. Ili kad me najavila jedna sekretarica direktoru, rekla mu je „došla je ova što si tepa poganci“. A ja u sebi mislim šta su to poganci…



  • Ostavi komentar