Kad bi psi mogli da pričaju

Odakle tolika ljubav prema životinjama?

– Moj pokojni otac, Srboljub Trajković Karadža, preneo mi je veliku ljubav prema njima. Žao mi je što više nije sa nama, jer znam da bi mi bio najveća podrška. Sada su uz mene porodica, ljudi iz „Borbe za život“, kao i divne žene, veliki ljudi i humanisti iz beogradskog Udruženja „Koalicija za život“, koje mi zaista pomažu. Čujem da ljudi pričaju kako više volim životinje od ljude. I ovde ću da kažem da je to istina. Ljudi su me u životu mnogo puta ujeli, životinja nije nijednom. Do sada nisam čula da je pas izujedao čoveka do smrti, ali neprekidno slušam kako je čovek ubio drugog čoveka, sin ubio majku, otac silovao ćerku…

Šta hoćete da kažete?

– Da se više diže galama kad pas napadne, nego onda kada se međusobno ljudi poubijaju. Pa kakvi smo mi to, u odnosu na životinje? U ovom gradu, ljudi su posebno sebični, nemaju osećanja za životinje. Razumem da ih ne vole, da se neko boji psa, ali da bez ikakvog razloga maltretiraju, iživljavaju se sa njima i ubijaju ih, to ne shvatam.

LjUDSKA NEBRIGA

Vama prilaze na ulici osobe koje ne poznajete? Šta vam pričaju?

– „Što imaš da ‘raniš tej džukele?“ Svakog dana imam problem sa ljudima na ulici, odnosno, oni sa mnom, jer ja ni sa kim od njih ne komuniciram. Sve što radim, plaćam isključivo o svom trošku. Pomagaću uvek i zauvek nemoćnim životinjama, onoliko koliko mogu.

Koliko se dugo bavite zbrinjavanjem i udomljavanjem napuštenih životinja?

– Samostalno, dugi niz godina. Počela sam kao tinejdžerka kad sam videla veliki broj pasa na ulici i pogađao me odnos ljudi prema njima, ta velika nebriga ljudska. Samo, mnogo godina nisam bila aktivna, i nije se znalo za mene.

Do osnivanja udruženja „Borba za život“?

– Da, do prošle godine, kada smo u aprilu osnovali udruženje, sa ciljem da grad obezbedi pristojno prihvatilište koje će na human način da zbrinjava životinje. Mi želimo da budemo deo saradnje sa tim prihvatilištem, čak bismo pristali da vodimo posao. U suprotnom, radiće kao ono u Davidovcu.

Na šta konkretno mislite?

– Imaju 25 bokseva, a tamo se ponekad nađe oko stotinak pasa. Pa vi vidite da li je to humano zbrinjavanje.

Imate li podršku gradske vlasti za to što radite?

– Ne finansira me grad, ako na to mislite. Znam da su mnogi drugačijeg ubeđenja. Da je tako, uradila bih mnogo više. Imala sam prilike da razgovaram sa gradonačelnikom koji je obećao da će pokrenuti inicijativu za jedno veliko prihvatilište. Iskreno se nadam da će to ostvariti, da će grad zbrinuti napuštene pse lutalice, a isto tako i da se kažnjavaju neodgovorni vlasnici koji posle određenog vremena izbace na ulicu i svog psa i njegove potomke. I da konačno šinteri počnu sa upotrebom čitača za čipove prilikom hvatanja pasa.

Zar to ne rade? Dobili su čitače i bilo je reči da ga upotrebljavaju?

– Ne, nego istog psa odvode u Davidovac. Zašto to rade? Svaki uhvaćen pas se fakturiše gradu, a to ide iz naših džepova. Iz opštine su nas obavestili da je kupljen čitač, ali šinterska služba ga ne koristi. Svedoci smo, lično sam videla i snimala da i dalje hvataju kleštima, a ne „meredovima“, kako ih nazivaju. Sa svakim hvatanjem, pas postaje agresivniji i ubija se njegova psiha. Ali ja sam više umorna da objašnjavam pojedincima.

SLUŽBE NE OBAVLjAJU SVOJ POSAO

Koliko je teško udomiti psa?

– Nije uopšte lako. One sa crnom bojom, najteže je udomiti. Naravno, i ženkice. Ali sam svakako velikom broju našla dom. Najviše sam ponosna na mačora Mikija koga sam spasila sa drveta i ovde u Vranju udomila. U Zagrebu je otišla ženka retrivera kod divne gospođe koja mi uredno šalje zajedničke slike.

Na šta ste najviše ponosni?

– Kad uspem da ih udomim u prave ruke i na mnogo uspešno odrađenih operacija koje izvrši veterinar. Za prikupljanje novca, pomažu mi i ljudi iz inostranstva. A ja slikam svaki račun i onda to objavim na fejsbuk stranici. Javno se ovom prilikom zahvaljujem jednom Amerikancu koji mi sada treći put donira veliku količinu granula da bih nahranila ulične pse, ukupno jednu tonu i trista kilograma. Samo da imamo više takvih ljudi.

Koliko su psi zaštićeni u ovom gradu?

– Nimalo. Ovde se niko ne brine za životinje, pa ni sam Grad. Sve je drugo prioritet, ali ne i psi. Njihov život na ulici je težak jer sam se uverila da ima mali broj ljudi koji žele da im pomognu. Ja sam prva za to da se svi oni sklone sa ulice, samo ako se vlast smiluje za tako nešto. Kada bi životinje znale da pričaju, čovečanstvo bi plakalo.

Kako nadležne službe obavljaju svoj posao?

– Kako, govori činjenica da me ljudi zovu da prijave gde su napuštene kuce i mace. A ja nemam prihvatilište, kao što oni misle. Oni koji su plaćeni za to, svoj posao ne obavljaju, pa ljudi zovu mene. Ali, ja sam sprečena da ih sada i privremeno smestim kod sebe, ni to više ne mogu.

Gde ih sada sklanjate sa ulice?

– Pronađem adekvatno sklonište, na nekoj livadi, dok mali ne osnaže pa ih udomljujem. Pravim skloništa koja im ljudi unište. Uzeli su tako buriće kojima sam zaštitila štenad, jer su im se verovatno dopala. A ta plastika može da im posluži samo za skupljanje smeća. Ali se nekako borim. Bilo ko, ko želi da udomi psa ili mačku sa ulice, može da me kontaktira putem fejsbuk stranice „Borba za život“, imaće besplatnu sterilizaciju. Četiri psa su trenutno na plaćenom smeštaju i svima je potreban dom.

Da li, pored posla, imate vremena za sebe?

– Ranije ga nisam imala uopšte. Danas ga posvećujem mom psu Dori koja je bolesna. Nedavno smo otkrili da ima tumor i Kušijev sindrom i da će joj lekovi kojih ima samo u inostranstvu, produžiti život. Ja se i pored svega toga borim, i nastavljam da pomažem napuštenim životinjama. Zaista bih volela da u ovom gradu postoje još ljudi koji su spremni da pruže pomoć.

Kako vidite sebe za nekoliko godina?

– Volela bih da odem iz grada na selo, da imam prihvatilište i da ih zbrinem u što većem broju i pripremam za udomljavanje. Da se bavim samo time i život posvetim zbrinjavanju životinja.

PROFIL

Tanja Lakićević (47), rođena je u Vranju, završila je srednju Ekonomsku školu, diplomirani je ekonomista. Dvadeset godina je radila na mestu direktora u privatnoj firmi “STS DINE”. Sada već pet godina radi kao trgovac u butiku. Voli životinje koje neprestano zbrinjava i udomljava. Predsednica je Udruženja za zaštitu životinja „Borba za život“.

NE KUPUJTE PSE, UDOMITE IH

Pretpostavljam da čuvate više od jednog psa?

– Imam šest pasa i jednu mačku. Jedna mi je kuca rasna, ostale sam pokupila sa ulice. Svi su moji, čipovani na moje ime. Poslednjeg psa, Zlatu, pronašli smo zatvorenog u kavezu za ptice, ostavljenog da ugine. On sada ima četiri meseca. Za više njih, nemam prostora. Svima poručujem, ne kupujte, udomite.

DUŠEBRIŽNE KOMŠIJE

Suočavate li se sa nerazumevanjem onog čime se bavite?

– Vrlo često. Evo, moje dušebrižne komšije su me dva puta prijavljivali zbog remećenja javnog reda i mira, pa je dolazila komunalna inspekcija ZOO higijene u kontrolu. Protiv mene je peticiju potpisalo 30 domaćinstava, a u mojoj Sitničkoj ulici, ima desetak kuća. Znači da su se potpisivali ljudi i iz susednih ulica. Mnogo problema imam, ali ne odustajem.