Ne pristajem na kafu uz turske serije

Eko Taxi Vranje

 



AMERIKA

VRANjSKE: Svojim aktovnostima, ljubavlju prema svojim bližnjima, čini se, uživate u trećem dobu. Kako ljudi iz Vašeg okruženja doživljavaju taj, kako bi trebalo da bude, najležerniji način života?

TASIĆ: Ljudi  uglavnom smatraju da penzionerske dane treba provoditi uz TV program, čitanju novina ili igranju šaha Što se tiče žena,  ispijanje kafa sa komšilukom i gledanje turskih i španskih serija je jedino zadovoljstvo. Niko ne očekuje da će se neko u ovim godinama opredeliti za slikanje! To može kod nekih da izazove zavist, a kod većine podsmeh. U velikim gradovima je drugačije. U Beogradu postoje 24 kluba za penzionere gde  se  slika, vežba folklor,  horsko pevanje i gluma.  U manjim gradovima , kao ovde, penzioneri su na margini i sa tim se mire.

 

Ko Vas poznaje, zna da ste jako emotivna osoba. Koliko je teško da kontrolišemo emocije danas kada nam baš ne „cvetaju ruže“ dok vi istovremeno svoje emocije prenosite na platno?

– Mada  me uvek povređuju loš odnos,  nepoštovanje i arogancija , uvek nastojim da se obuzdam .  A svuda ima toga oko nas . Ja slikam, i svoje emocije projektujem na platno . Ali bi pametno bilo da se  kod prijema na posao , novozaposlenom  pusti film o ponašanju prema strankama na radnom mestu. Da ceo dan gleda i sluša o tome.

Cenite obrazovanje, pa nije slučajno što ste pored Pedagoške akademije završili i pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Koloko se po Vama danas u našoj zemlji  vrednuju diplome?

– Činjenica je da  fakultetsko obrazovanje nije plaćeno adekvatno. Ali će uvek biti deo društva koje će ceniti prave vrednosti.

Šta je na Vas kao profesora ostavilo poseban utisak. Koje Vaše đake pamtite i po čemu?

– Pamtim gotovo sve učenike,  neke po lepom vaspitanju i ponašanju,  a neke po nestašlucima . Najviše pamtim skromne i nenametljive odlične učenike.

 

Jedan perio života proveli ste u West Caldvelu u Americi. Kako je živeti tamo?

-Tamo se mnogo više radi. Privatnik, vlasnik firme zaposliće vas i omogućiti da radite i da zaradite svoju platu. Za razliku od Srbije,  ljudi imaju priliku da rade i zarade.Nema izlazaka sa posla u radno vreme. Takođe nema zabave do kasne sate. Mladi uglavnom izlaze vikendom.

 

Obišli ste sa porodicom dvadesetak američkih država.

– Najjači utisak na mene su ostavili Nijagarini vodopadi. Oduševio me je Kanjon Kolorado , ogroman i veličanstven. Poseta Diznilendu u Los Anđelesu je takođe nešto što smo urezali u naše pamćenje . Kad god smo bili u prilici posećivali smo muzeje i izložbe. Za mene je posebnu važnost imao muzej Gugenhajm   u  Njujorku  sa slikama velikih majstora.Umela sam satima da stojim pred platnima Renoara i Monea. Njihova dela su me nadahnjivala . Maštala sam da se jednog dana i ja oprobam u slikanju.U meni su se vraćale slike na detinjstvo kada sam koristila slobodan papir i trenutak da nešto nacrtam .

 

Šta je u kulturološkom smislu na Vas u Americi ostavilo utisak, s obzirom da ste radili u biblioteci?

-Za divljenje je to što veliki procenat ljudi u trećem dobu čita. U biblioteci su tada bile audio kasete sa snimljenim celim knjigama koje su se mogle pozajmljivati .Takođe za stare su imali knjige štampane krupnim slovima. U biblioteci su se mogle naći knjige o Indiji, Egiptu,  Japanu. Penzioneri su dolazili, uzimali knjige , čitali  i pripremali se za putovanje u tu zemlju. Oni su oduševljeno govorili o odlasku u penziju , kao da im život tek tada počinje. Žive, ne čekaju kraj!

 

Kako funkcioniše obrazovni sistem u Americi?

-Postoje državne i privatne škole.  U državnim je veća sloboda dece u ponašanju, veća tolerancija od strane nastavnog osoblja. Još tada,  pre toliko godina đačka prava su bila zaštićena. Nastavnik nije smeo da učenika povredi ni rečju, a kamo li pogledom. U privatnim školama se mnogo polaže na  disciplinu i učenje. Obavezno je nošenje uniforme. Te škole su sistemski uređenije i zato daju bolje obrazovanje.

 

Kada ste se vratili u Vranje, šta ste prvo osetili?

-Najpre sam osetila veliku tugu, jer je moj otac umro  dan po nešem dolasku u Vranje.  U isto vreme osetila sam i radost što sam tu, sa svojima. Rođaci , prijatelji , komšije  i svi ostali koji su nas dobro poznavali obradovali su se našem povratku. Bilo je tu i  zavidnih ljudi, jer u suštini čovek  uvek  teži da bude na drugom mestu. Ubeđen je da se tamo negde odvija  pravi i glamurozniji život.

 

Da se vratimo na slikanje. Kažete da ste na svakoj slici Vi.  Zašto?

– Na svakoj slici sam ja, zato što tog trenutka kad slikam svoje emocije pokazujem na platnu.

 

Planirate još jednu izložbu u proleće. Koliko platna ćete izložiti, kome ćete je posvetiti?

-SledeĆu izložbu  posvetiću mojim dobrim roditeljima kao zahvalnost za sve što su učinili za mene, a učinili su mnogo. Planiram da izložba bude oko  8. marta. Biće više od  20 slika.

 

Gde i kada najviše slikate?

-Najviše stvaram u Likovnoj radionici . Imam korekturu od  Vesne Marinković Stanković  u radionici i tamo se najbolje se osećam. Tu sam najviše i napredovala.

 

U Likovnoj radionici se pripremaju mladi za upis u srednje umetničke škole i fakultete. Kako su Vas oni prihvatili, a kako Vi njih?

-Deca, tinejdžeri, odrasli ljudi i penzioneri ako imaju duha uvek nađu zajednički jezik,  a razlika u godinama  ne predstavlja barijeru .  Razgovaramo o slikanju, pomažemo jedni drugima savetima . Ja sam „njihov psiholog“ i  neki od njih , posebno devojke , me pitaju za savet kako  da reše neke svoje dileme .

ZIMA

Može li se od mladih ljudi učiti?

-Njihova pozitivna energija se reflektuje i na mene, a to je posebno bitno  za stvaranje.

 

Vi ste odabrali slikanje. Kako penzionerske dane provode Vaše kolege, prijatelji, familija?

-Sve ono o čemu su sanjali a nisu mogli da urade, imaju vremena da ostvare sada. Engleski pisac Karl Sinkler Luis,  kaže : „Nikada nisi previše star da postaviš  sebi još jedan cilj i da imaš novi san“.

 

Ukoliko biste mogli da promenite nešto u današnjem trenutku, a da je vezano za Vas, šta bi to bilo?

-Volela bih da se po ugledu na klubove u Beogradu, i u našem gradu organizuju aktivnosti koje bi okupljale penzionere različitih interesovanja kao što su slikanje , umetnička fotografija , ikonopisi, rad na računaru,  učenje stranih jezika. Trebalo bi da postoji prostor za neke laganije fizičke aktivnosti, za folklor, hor, glumu kao i  manja biblioteka  koja bi se formirala od priloga . Za ljude trećeg doba interesantna bi bila i predavanja o zdravlju. Rado bih volontirala u takvom centru. Verujem da to može da se ostvari  uz  izvesne donacije .

 

Volite jesen i njenu raskoš, a ne volite zimu. Sada je zima. Kako godišnja doba mogu uticati na raspoloženje jednog slikara?

-Zima je lepa za mlade, jer njihove kosti ne reaguju na hladnoću. Kod ljudi trećeg životnog doba je drugačije. Čuli ste da stari ljudi često kažu: Sevaju me krsta , biće padavina!

 

 

PROFIL

Ljubinka Buba Tasić rođena je septembra 1947,  dakle u jesen. Možda je to razlog što najviše voli da slika raznobojnu jesen.

Potiče iz  srećne radničke porodice. Volela je francuski i srpski jezik  i imala   jaku želju da studira francuski. Zato joj je teško palo kada je posle završene gimnazije morala da ostane u Vranju i upiše matematiku na Višoj pedagogoškoj školi.  Razumela je roditelje jer su  živeli  od jedne plate i nije bilo para za studiranje u Beogradu o čemu je sanjala . Zato je  ceo prvi semestar preplakala. Posle završene Pedagoške škole, počela je da radi kao nastavnik matematike u Školi za osnovno obrazovanje odraslih u Vranju, a kasnije u Ekonomskoj školi.  Nezadovoljna višim obrazovanjem upisala je pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Skoplju gde je i diplomirala. Radni vek provela je kao nastavnica matematike i pedagog .   Ponosi se ćerkama koje su profesorke engleskog jezika i vrlo su uspešne u svojim poslovima. One su joj velika podrška u životu a naročito u umetničkom radu. Pored njih velika radost su joj i unuci Aleksandra i Strahinja. Najlepši period njenog  života bio je od 1984. do 1988. gdoine kada je sa porodicom živela u Americi. Njen suprug je preko firme dobio posao u jednom gradu blizu Njujorka. Deca su tamo nastavila školovanje, a Ljubinka je  učila jezik i radila u jugoslovenskoj dopunskoj školi u Njujorku , a kasnije u biblioteci u West Caldvelu gde su i živeli.     Po odlasku u penziju , kada su deca otišla  svojim putem imala je vreme  za sebe i počela  sa ostvarivanjem svojih detinjih snova. Slika uglavnom  cveće i pejzaže,  a u poslednje vreme i portrete.  Uradila je oko  50 slika u tehnici ulje na platnu. Novembra  prošle godine imala je samostalnu izložbu, u Galeriji Narodnog univerziteta.  Posvetila  je  pokojnom  suprugu. Tečno govori engleski i francuski , a služi se i grčkim jezikom.

 



  • Ostavi komentar