Detinjstvo a i tinejdžersko vreme provodi u Odžinki, vizavi Djokino kafanče, u trgovačkoj porodici. Odatle je, najpre, svakodnevno tabanao od Crnotravske, gde mu je kuća, do „Zmajeve“ škole, da bi kasnije kroz Prizrensku odlazio u Gimnaziju.
U najstarijoj instituciji prosvete u gradu, Aci je najdraži predmet bila – matematika! Ali tada je sebe video u belom mantili stomatologa. Od svega ostalo je ponešto. Matematika, kao temeljna u ekonomskim naukama.
Posle završetka Gimnazije odlazi u Niš i upisuje Ekonomski fakultet. Bilo je to 1994.godine. Pre ulaska u fakultetski amfiteatar, godinu dana boravi u Beogradu i Pančevu, kao vojnik diverzant – izviđač. Na fakultet, u brucoškoj ulozi, vraća se 1995.godine.
-Redovno sam učio, trudio se da ne izgubim godinu i uspeo u tome, redovno sam studirao, ali sam apsolventski staž svojevoljno produžio godinu dana. Tokom studija bio sam potpredsenik AISEC, studentske organizacije za razmenu studenata. U trećoj i četvrtoj godini studija, pak, stručni predmeti su mi bukavlno, studentski rečeno, odgovarali.
U osnovnoj školi imao je sreću da ga uče učiteljica bude Budimka Arsić i učitelj Dragan Stošić, a njih u višim razredima nasleđuje Dušan Rusimović, nastavnik likovnog koji mu je bio i razredni starešina.
– Imao sam, zaista, sreće. Od takvih ljudi sam mnogo toga naučio, ali ponajviše kako valja tražiti sebi put u životu. Pomogli su mi da shvatim svu vrednost znanja. I, život je potvrdio da su njihovi saveti bili istinski zlata vredni. Već tada sam naučio da brzo stupam u komunikaciju sa ljudima i okolinom uopšte, što mi je, kasnije i te kako bilo od koristi.
Kad je diplomirao počeo je da radi kod svog oca Slavoljuba u njegovoj privatnoj firmi „Zlatko komerc“.
– I bukvalno, počeo sam od nule; bio sam magacioner, pa fizički radnik i stigao do nosioca organizacije celokupnog rada komercijale očeve firme. Plata je iznosila, ako se dobro sećam, oko 23.000 dinara i bila je nešto veća od tadašnjeg minimalca, a daleko ispod proseka, ali se nisam bunio. Za tih petnaestak meseci mnogo sam naučio u komercijali, što sam kasnije koristio. Polovinom 2004.godine dobijam poziv od Nacionalne štedionice za mesto stručnog saradnika za pravna lica. To mi je prvi kontakt sa bankarstvom koji i danas traje- ističe Zlatković.
Tog trenutka je bio svestan da je rad u banci prilika za sticanje novog znanja, ponajviše
praktičnog, pogotovo što je to bilo vreme transformacije ondašnjeg SDK u banku. Vrlo brzo
počinje da radi i sa fizičkim licima. Predano je radio što nije promaklo oku
prepostavljenih i sa samo 29 godina života biva imenovan za kontrolora, što je neformalno
značilo – zamenik šefa ekpoziture.
Samo godinu dana otkako se prvi put susreo sa bakarstvom, Aleksandar je unapređen u šefa ekspoziture. A tek je bio u tridesetoj godini života!
-Mislim da sam tek tada shvatio da je bankarstvo mene pronašlo, iako mi je plan bio da kao ekonomista radim u privatnom biznisu.
Danas, posle desetak godina provedenih u bankarstvu kaže:
– Nikada ne bih menjao ovaj posao, koji je, iako nimalo lak, izazovan, ali i posao koji ispunjava čoveka, samo ako mu se predaš i svojski ga radiš .Tada rezultati ne mogu da izostanu a i draži su. A uspešnost bankara, ubeđen sam, ogleda se u činjenici koliko klijent ima poverenja u njega, a poverenje je number one ovog posla.
Vrlo brzo, 2007.godine tadašnja EFG Eurobanka preuzela je Nacionalnu štedionicu, a Zlatković je i dalje ostao na čelu ekspoziture u Vranju, ali se tu ne zadržava.
„Meridijan banka“, koja je bila u sastavu Kredit Agrikol banke, 2008. godine mu nudi mesto direktora filijale u Vranju. Normalno, i za novi izazov je bio spreman. Na toj funkciji ostaje do 2013.godine.
Uprkos tome što mu je karijera bankara od početka na uzlaznoj liniji, nijednog trenutka nije odustajao da se i dalje teorijski usavršava.
Postdiplomske studije na niškom Ekonomskom upisuje 2005.godine, da bi tri godine kasnije uz svoje ime pridodao titulu magistra. I odmah prijavljuje doktorsku tezu na temu – Finansiranje privrednog razvoja zemalja zapadnog Balkana. Iz ruku prvog čoveka niškog Univerziteta, Dragana Antića, poznatijeg kao Džoni, Vranjanca, dobija diplomu kojom je promovisan u doktora ekonomskih nauka. Bilo je to u martu 2014.godine, u vreme kada je bio rukovodilac glavne filijale Kredit Agricole bank za jug Srbije (Pirot, Prokuplje, Leskovac i Vranje) sa 25 zaposlenih.
Pitamo ga da li sa najvišim akademskim zvanjem možda planira rad u profesuri na fakultetu. Zastao je na trenutak, verovatno nije očekivao takvo pitanje, ali se brzo snašao:
– Za sada ništa, ali praksa zapada je da su profesori na fakultetu ljudi iz prakse! Mada sam jedno vreme, dva semestra, radio kao predavač na Visokoj školi strukovnih studija u Vranju, ne napuštajući banku, naravno. Moram da priznam, rad u bankarstvu mi je baš pomogao kod magistrature, a pogotovo u pripremi doktorske disertacije. Mnogo mi je lakše bilo da spoznam kompletnu problematiku makroekonomije, njenu primenu u praksi, a i da je sagledam, što bi se reklo, iznutra. Na drugoj strani, usavršavanje, mislim na magistarturu i doktorat, mnogo mi je pomoglo kod donošenja pojedinih odluka na poslu. Nekako si sigurniji, a prilika ti je da teoriju i praktično potvrdiš – objašnjava.
Iz ugla prvog čoveka Kredit Agrikol banke u Nišu, za naš bankarski sistem kaže da je visokostabilan, jer većina banaka su ekonomski zdrave.
-Ozbiljne banke su svojevremeno došle u Srbiju i vremenom postale izvanredan ekonomski servis privrednika, ali ništa manje i stanovništva uopšte, onih koje mi u banci nazivamo – fizička lica. Danas, svedoci smo da je došlo do rapidnog pada kamatnih stopa. Recimo, danas je kamata na stambene kredite ispod tri procenta, što doskaro nije bilo zamislivo. Ali, tržište stvara sveukupni ambijent, pa time i u bankarstvu.
Dodaje da po tradiciji u štednji građana i dalje prednjači devizna, iako je kamata na dinarsku štednju veća. I ono što je posebno važno, naravno, prijatno iznenađuje činjenica da obe vrste štednje stalno rastu.
– Jedan od razloga zbog koga se klijent opredeli za neku za banku, svakako je sigurnost banke i jačina grupacije u kojoj se nalazi.
I dalje nije siguran da li je on pronašao bankarstvo ili ono njega:
– No, bez obzira na to, slažemo se.
TATA, KAD DOLAZIŠ
– Imam divnu porodicu koja mi u pojedinim trenucima baš nedostaje. Oni su u Vranju, a ja ovde, u Nišu.
Otac je troje dece, ali priznaje, miljenicu su mu devetogodišnje bliznakinje Milica i Ljubica za koje je na neki poseban način vezan.
-Dešavalo se da me neka od njih već u ponedeljak popodne ili utorak, iako smo bili zajedno do nedelje, pozove telefonom i gotovo čudno toplim glasićem me priupita: „Tata, kada ćeš doći?“ i potpuno me razoruža. Šta da joj odgovorim, već odmah, nakon završetka radnog vremena, sednem u auto i pravac Vranje. I veče provedem sa njima. Sutra, ranom zorom, natrag na posao. Sin Dušan, dvanaestogodišnjak, učenik je šestog razreda osnovne, u „Zmaju“, naravno, kao i njegovi roditelji. Tri godine mlađe bliznakinje Milica i Ljubica, učenice su trećeg razreda.
Znamo se celog života
Marinu, ćerku poznatih matematičara, jer otac Stamenko bio je univerzitetski profesor, a majka Persa je ‘najteži predmet’ predavala u OŠ „RadojeDomanović“, danas svoju suprugu upoznao je 1982.godine, kada su imali tek sedam godina. Bilo je to u prvom razredu osnovne, u „Zmaju“. Iako nisu bili u istom odelenju lepookoa Marina zapala mu je za oko. Govorili su mu tada, oni stariji, „ma, dečja posla“. Međutim, život ih je na najlepši način demantovao. Ljubav je, seća se Aca, „za jes“ krenula u četvrtom gimnazije i danas traje. Krunisali su je brakom 2003.godine.
Marina je internista vranjske Bolnice.
-Srećan sam, svakako, jer podrška porodice u ovim nekako čudnim vremenima ima neku posebnu lepotu i čvrstinu. Supruga i ja smo oduvek imali mnogo međusobnog poverenja i bili ogromna podrška jedno drugom. Verovatno se u tome kriju naše, nisam neskroman kada kažem, uspešne karijere.
VOLIM VRANjE
-Baš volim svoje Vranje, to je moj grad i uvek stavljam znak jednakosti između Vranja i mog imena. Zato je i nostalgija stalno prisutna. Možda je razlog što je moja porodica ostala u Vranju. Bukvalno, svaki slobodan trenutak, a o danu da i ne govorim, provodim u Vranju. Sa porodicim, uglavnom, ali i sa drugarima iz škole. Okupljamo se u sada već kultnom Cafe cafe kafiću, onde u Brankovoj. Najčešće kafenisanje je u društvu sa Dejanom Simićem, poznatim urologom na VMA, Igorom, profesorom na niškom Ekonomskom, kao i sa Igorom Zlatkovićem, uspešnim mladim vranjskim advokatom.
Vreme provedeno sa njima, a ponajviše u krugu porodice je istinsko „punjenje baterija“.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.