Nismo zatvoreni za javnost

PROSTOR SREĆE

VRANjSKE: Ko je zapravo Sunčica Denić Mihailović – književnik, profesor i dekan ili…

DENIĆ-MIHAILOVIĆ: Šta god da sam i gde god da sam, trudim se da oblikujem ono što radim. Trudim se da to bude dobro, čak najbolje… Koliko uspevam ili ne uspevam nešto se vidi sada, nešto će se tek pokazati. Upotrebiću ono što je rizik da neko o sebi kaže: znam da meni veruju čitaoci i studenti, komšije i sugrađani… Mislim da sam omiljen profesor. Takođe, mislim da mi veruje i akademska javnost. To nije vezano samo za znanje i stručnost! To je zbir onoga što u meni vide ili što očekuju.

Kako se prijatnije osećate – kao književnik, profesor ili dekan?

– Prijatno se osećam kada prepoznam da je to što radim dobro i da su drugi prepoznali da je dobro. Zato se  najprijatnije osećam kada se sjedini moje biće sa onim što dajem i kome dajem (čitaocima, studentima, prijateljima, društvenoj zajednici, znanim i neznanim). Stepen tog „prostora sreće“, kada su u pitanju ova tri profesionalna fenomena, najjači je kada se on pretvori u ličnu sreću, kada moja misao i reč dođe do onoga kome to nešto znači, možda najpre do studenata koji su baš sa mnom ili sa onim što se stvorilo na času, prepoznali ono za čim tragaju. Ili do onih koji gube veru da bi moglo biti bolje!

Šta Vi lično uzimate kao međaš od koga počinje Vaš književni rad?

• Teško mi je da napravim granicu. Ali, čini mi se da književni rad počinje od trenutka kada ućutim. Kada se sretnem sa bolom. Kada se stvori unutrašnji dijalog, svejedno što se piše o belom svetu. Kada ličnim viđenjem progovorim i o opštem. I obrnuto.

Bez Kosova u duši Vi niste književnik i stvaralac.

• Kosovo je deo moga bića. Najveći deo onoga što pišem i kao književnik i kao tumač književnosti vezano je za Kosovo ili kosovsku književnost. Sa takvim zavičajem i usudom živi se kao sa sakralnom česticom u organizmu. Ali, bilo bi netačno i nepravedno da se moje stvaralaštvo zatvori ovom temom, svejedno koliko je to za mene svetinja!

U kojoj meri je Vranje prekretnica u Vašem životu?

• Vranje je moja velika prekretnica. Najpre u biološkom smislu. Potom, susrela sam se sa drugačijim mentalitetom, nasleđem, domaćim poretkom. Potrošila sam godine adaptirajući se na sve oko sebe, tugujući za onim što sam ostavila, nošena mišlju i željom da nešto promenim ili odem odavde. Posle se sve smirivalo. A najposle pak, susrela sam se sa dragocenim ljudima i vrednostima.

Gde je Vranje na kulturnoj mapi Srbije juče, a gde je danas?

• Vranje je najjužnije na kulturnoj mapi Srbije i juče i danas. Iako se mnogima čini da su se imena stvaralaca umnožila, upetostručila, to opštu kulturnu mapu nije pomerilo. Naprotiv! Za sada je tužno, možda će biti bolje.

U kojoj meri su delo Bore Stankovića i Justina Popovića teret za ukupne duhovne i stvaralačke potencijala ove sredine?

• Njihova su dela dragocena za sveukupnu duhovnu stvarnost Vranja i za vaskoliko duhovno biće čovekovo. Bora se sa vremenom transformiše, pokazuje novim, čime se uvećava potreba za novim čitanjem. A gde je mogući razlog zatvaranja puteva stvaraocima odavde? Možda u izvesnoj nemoći da se pojave prave vrednosti; izbegne prepoznatljiv Borin književni kOd, ili spremnost onih koji pišu i onih koji se bave vrednovanjem toga pisanja da o tome jače posvedoče.

Delo oca Justina Popovića uzima se kao primer učenosti i mudrosti, kao što njegova molitvenost poziva na uzdizanje, tzv. rast; onaj majen­dorfski, vertikalni rast. To tek ne znam kome bi mogla biti smetnja ovde. Za mene jedan svetitelj, doktor nauka, jedan od prvih univerzitetskih nastavnika iz Vranja, ne može biti teret.

Vi ste dekan Pedagoškog, a ne Učiteljskog fakulteta? Objasnite nam tu razliku?

• Učiteljski fakultet u Vranju je sredinom 2015. godine prerastao u Pedagoški fakultet u Vranju. Razlika bi trebalo da bude u većem broju studijskih programa, čime bi se umnožila profesionalna usmerenja studenata, a time i otvorio širi spektar mogućnosti da svršeni studenti dođu do posla.

JAVNI POSAO

Koliko je i kako Pedagoški fakultet prisutan u medijima?

• Kako u kojim. Kada su u pitanju lokalni mediji, naročito televizije, smatramo da veoma korektno prate aktivnosti na Fakultetu. Malo je

drugačiji odnos kada su u pitanju pisani mediji. Dragocena bi bila mogućnost kad bi se češće slala dobra slika o nama.

Institucija kojoj ste na čelu, slovi za prilično zatvorenu za javnost?

• Ne znam šta znači biti zatvoren za javnost! Nisam odbila razgovor ni sa jednim novinama, televizijom, novinarom… Imamo sajt i aktivnosti fakulteta redovno objavljujemo. Bavimo se javnim poslom. Svakodnevno smo u kontaktu sa više stotina studenata. Takođe, pristup određenim informacijama je pod okolnostima koje zakon propisuje. Zašto bismo bili zatvoreni za javnost?

Prošlo je dovoljno vremena pa sada možemo hladne glave da govorimo o pokušaju podmetanja požara na Pedagoškom fakultetu?

• Na sreću, to podmetanje požara završilo se bez bitnije materijalne štete, ali je taj čin duboko potresao sve na fakultetu. Još uvek je slučaj u fazi istrage. Mi preduzimamo sve što jedna institucija može. O ovome smo se bavili na Savetu, Nastavno-naučnom veću, kolegijumu, Studentskom parlamentu. Ne znam čija bi bila takva teška ideja o paljenju i šta je poruka tog čina! Sada sve zavisi od istražitelja.

Kako su se mediji bavili tim slučajem?

• Vest se, posle kratke telefonske izjave jednom novinaru munjevito raširila. Bilo je i senzacionalističkih naslova, poput onog da je benzinom poliven ceo fakultet.

Živimo u vremenu kada se sve, pa i znanje, kupuje za pare? I na Pedagoškom fakultetu u Vranju, ima svoju cenu?

• Uh, prejako ste to rekli! Ako znate, zašto me pitate? Ako zaista znate, pomozite nam da saznamo ko i kada tako postupa, kako bismo preduzeli određene mere! 

Informacije o tome su procurile sa društvenih mreža, pa se pre izvesnog vremena, i policija bavila tim slučajem?

• Imamo saznanje da su društvene mreže objavile izvesne informacije. Takođe, pre izvesnog vremena pojavili su se neki posteri na kojima je pisalo nešto što bi moglo da liči na aferu, prozivajući dvoje profesora da se bave navedenim radnjama. O svemu tome, i još o ponekim anonimnom slučajevima i mejlovima obavestili smo policiju. Policija se i sada bavi ovim pitanjima i očekujemo da će se i ovaj slučaj dešifrovati.

BLIŽE INFORMACIJE

Da li su se stručna telaFakulteta bavila ovim pitanjem?

• Bilo je reči na Nastavno-naučnom veću i na kolegijumu. Sa pomenutim profesorima imala sam razgovor, kao i sa studentima koji se navode kao svedoci. Očekujemo od nadležnih bliže informacije kako bismo videli u čemu je i kakav pravi problem.

Kao dekan kako tumačite činjenicu da se pod krovom Fakulteta „znanje“ kupuje za evre?

• Kao dekan Fakulteta ne bih mogla da se pomirim sa činjenicom da se znanje kupuje „za evre“. U suprotnom, ako bi se to potvrdilo kao istinito, Fakultet bi preduzeo rigorozne mere, a i organi zaduženi za regulisanje ovakvih dela. Budite sigurni da je Pedagoški fakultet u Vranju spreman da se obračuna sa anomalijama ako se pojave.

Mogla bih da završim rečima i potvrdom da se Fakultet otvoreno i odlučno usmerava na stručno i naučno napredovanje nastavnika i studenata.

A gde je mogući razlog zatvaranja puteva stvaraocima odavde? Možda u izvesnoj nemoći da se pojave prave vrednosti; izbegne prepoznatljiv Borin književni kOd, ili spremnost onih koji pišu i onih koji se bave vrednovanjem toga pisanja da o tome jače posvedoče

Sunčica Denić Mihailović rođena je 1956. godine u Ugljaru kod Prištine. Diplomirala je (1983), magistrirala (1995) i doktorirala (2001) na prištinskom Filozofskom fakultetu. Radila je kao profesor u Klini i Prištini. Od 1986. živi i radi u Vranju. Na Pedagoškom fakultetu je redovni profesor od 2011. a dekan od 2015. godine.

Autor je pet knjiga poezije, dva romana, deset knjiga iz književne istorije, književne kritike i književnosti za decu. Objavila je preko 100 naučnih i stručnih radova. Urednik je časopisa Godišnjak Pedagoškog fakulteta u Vranju i brojnih monografija i knjiga na Fakultetu i u Književnoj zajednici „Borisav Stanković“ u Vranju.

Za književno stvaralaštvo dobila je nagrade: „Pero despota Stevana Lazarevića“, plakete i povelje „Branko Miljković“, „Grigorije Božović“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Takođe je dobitnik Specijalnog priznanja Grada Vranja „31. januar i Svetosavske nagrade.

Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva i potpredsednik Matice srpske, ogranak za južnu i istočnu Srbiju.

Udata je za Miroslava Ceru Mihailovića, književnika, urednika u Književnoj zajednici „Borisav Stanković“, sa kojim ima ćerku, svršenog doktoranda nauke o književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu.