VRANjSKE: Hrana je sveža?
JAKŠIĆ: Sve je sveže. Hrana je vakumirana, ne starija od tri do četiri dana, sokovi ne stariji od dva meseca. Kad stignemo u prestonicu, do 11 sati prepodne spremamo autobus za povratak u Vranje. To radimo vozač, pomoćno osoblje parking servisa i ja. I dalje naši ljudi bacaju žvake na tepih i lepe ih po sedištima. Zato nam je obavezan „rekvizit“ špakla. Nedeljom pišem izveštaje za tu sedmicu.
Šta ti izveštaji obuhvataju?
– Vodimo računa o broju putnika i prodatim kartama, da bi se videlo koliko je taj autobus ostvario prihod određenog dana.
VADILI SU PIŠTOLjI
Gde ste radili pre početka u „Kavim Jedinstvu“?
– Pre nego što sam počela da radim kao stjuardesa, obavljala sam u Zubinom potoku na Kosovu svoj posao vaspitačice. Po struci sam vaspitačica u predškolskoj ustanovi. Kako su mi u „Jedinstvu“ rekli, primili su me privremeno, i „privremno“ radim, evo, već 26 godina.
Koje kriterijume ste morali da ispunite prilikom zapošljavanja“Jedinstvu“?
– Poslodavac je tražio da budem zakopčana do grla, da suknja bude do kolena. Nismo smele da se napadno šminkamo. Koristili smo, kao i danas, mikrofon prilikom komunikacije sa putnicima.
Svega ste se svakako nagledali za to vreme?
– Nagledala sam se i dobrih i loših stvari, i da putnici vade pištolje i prete u vreme ratova. Repetirao je čovek pištolj jer je bila glasna muzika! Tad nije bilo mobilnih telefona, koristili smo pejdžere, nije bilo svugde dometa, pa nikoga nisam mogla da pozovem da dođe i interveniše. Izašla sam na prvoj naplatnoj rampi da slučaj prijavim policiji, oni su došli legitimisali ga i uhapsili.
Recite nam nešto o vašoj prvoj „poslovnoj“ vožnji?
– Ova poslovna linija postoji tridesetak godina. Došla sam sa Kosova gde ljudi u autobus unose džakove s prasićima ili kokoške. Tog prvog dana kad sam došla, a preda mnom staje „Dubrava“, visokoturistički autobus, otvaraju se vrata i vidim tepih! Na to prvo putovanje poveo me je tadašnji direktor ugostiteljstva Momčilo Cvetković, jer sam menjala koleginice koje su bile na godišnjem odmoru. Situacija je bila komična. Pomislila sam da možda treba da se izujem. Još sa televizorom, pa kafa, cigarete… Šok za šokom.
A, sećate li se najduže vožnje?
– Bilo je zimsko vreme i došlo je do kvara na motoru kod Ražnja, 29. novembra 1994. ili 1995. godine, ne sećam se. Pošla sam iz Beograda u petak u 16.30, a u Vranje stigla u subotu u 18.30 sati.
Kolko puta ste „poslovno“ putovali u Beograd, imate li evidenciju?
– To je računala pokojna novinarka Slađana (Veljković, udrednica Vranjskih; p.a.), pre desetak godina. Kako je ona procenila, dva puta sam prešla rastojanje od Zemlje do Meseca. Mesečno sam u to vreme desetak puta putovala na relaciji Vranje-Beograd-Vranje, pa izračunajte približan broj kilometara.
Kako se održava poslovni autobus?
– Svako veče ima tehnički pregled, proveravaju ga majstori, električari, mehaničari, ima i probnu vožnju. Nimalo drugačije nego u drugim autobusima, jedino je higijena na višem nivou.
Recite nam nešto o vašim prvim godinama na poslu stjuardese?
– U početku su moju ljubaznost putnici mešali sa nametanjem i flertom. Puni su mi džepovi bili ceduljica s brojevima telefona. Možda su putnici bili nenaviknuti na takvo ophođenje. Sad već nije tako. Ponašanje mi se nije promenilo, samo moje godine. I dalje sam ljubazna. Po prirodi nisam konfliktna ličnost.
Kako uspevate da svakog jutra budete nasmejani?
– Imala sam dobrog direktora. Govorio je: „I ako te pljuju, moraš da se smeješ“. Svake subote ili nedelje imali smo predavanja o lepom ponašanju. Ovo je uslužna delatnost, učili su nas, ne smemo da budemo namrgođeni, probleme treba ostaviti kod kuće.
Koji grad više volite, Vranje ili Beograd?
– Nakon ovoliko godina ne znam, recimo, gde se nalaze radnje u Vranju, sem da kupim hleb i mleko. Čak i na pijacu i po cigarete idem u Beograd. Volim da šetam po tržnim centrima u prestonici, Kalemgdanu, posećujem Vojni muzej, izložbe…
Izložbe?
– Da. Izložbe nauke i tehnike. Teslu obožavam, on je za mene enigma. Volim i Velimira Abramovića koji je otvorio Teslinijanum, muzej posvećen Tesli.
ŠERBEDžIJA KAVALjER
Među putnicima je bilo i poznatih ličnosti. Kako je protekao vaš prvi susret sa Goranom Bregovićem?
– Goran je radio muziku za film „Nečista krv“ i boravio je u Vranju neko vreme. Režiser ga je pozvao da bi mogao da doživi atmosferu grada. Ulazi Bregović u autobus i pita me gde da stavi torbu. Umalo nisam pala, ćutim i gledam ga, ništa nisam umela da mu kažem!
Sa kojim još poznatim „facama“ ste putovali?
– Slobodan Ćustić, Ljuba Tadić, Boba Stefanović, Neda Ukraden, Olivera Katarina… ne sećam se svih. Sve ono što vredi bilo je u Vranju.
Kakav ste utisak stekli o Bregoviću?
– Velika je cicija! Sedeo je sa Borom Todorovićem i pili su viski, čašćavali jedan drugog, a kad je trebalo da se plati… Rade Šerbedžija je, za razliku od Brege, veliki džentlmen. Rade se u to vreme zabavljao sa Lenkom Udovički. Mislim da su i dete napravili u „Hotelu Vranje“. Vidim Lenka bleda, pitam je da nije trudna, ona mi kaže: „Izgleda da jesam!“
Da li vi imate dece?
– Nemam dece i srećno sam neudata. To je moja lična odluka. Sama sam i ispunjena, a opet nisam srela neku osobu koja mi po mojim merilima odgovara. Ili ta osoba nije srela mene. Ne smatram da mi treba druga polovina.
SONjA
Da li u Vranju osim vas još neko radi kao stjuardesa?
– Imam još jednu koleginicu, Marinu Nešić. Između Sonjine smrti i sadašnje koleginice Marine prošlo je njih sedam i odustalo od ovog posla. Uglavnom iz fizičkih razloga, veoma je naporno. Nemogće je ostajati noću kasno, moraš da budeš odmoran. Odričete se svog socijlanog života. I kleči se, i čuči, i savija, jer ima delova autobusa gde ne može da se priđe stojeći.
Šta se desilo tog dana kad je poginula Sonja Leštarević? Kako je ona stradala?
– To je bio lančani udes, magla je bila na putu. Sonja je radila tog dana, ja nisam. Bio je treći put kako smo krenuli da radimo subote, jer se pojavila potreba da se radi prvog dana vikenda.
Ona vam je bila i mentor?
– Jeste. Sonja me je već od prvog radnog dana dočekala sa osmehom, kad sam se ja, uslovno rečeno, plašila da uđem u autobus. A, unutra kao u avionu, samo su mu krila falila. Sa sve onim tepihom. Mnogo je značilo kad te neko u pet ujutru dočeka nasmejan.
Da li je, osim Sonje, bilo stradalih?
– Poginuo je jedan Italijan koji je došao da lovi, krenuo je iz Ćuprije. Naš autobus je prednjim delom udario u zadnji deo „Jović“ prevoza iz Leskovca. U sudaru je učestvovalo 17 vozila, od toga osam kamiona, dva autobusa…
Spomenuli ste stjuardese, a da li su se vozači menjali?
– Sa Dobrijem Aleksićem sam radila 17 godina, sa Borom Arsićem još tri, a sa Stanišom Arsićem dve. Oni su sad u penziji, ali sam mnogo od njih naučila. Posle toga su se često menjali.
Da li vam se putnici često poveravaju i jadaju o svojim problemima, čak i oni koji vas prvi put vide?
– Na žalost – da. Pitaju me i gde staje autobus, odakle im je bliže da stignu do krajnje odrednice, pričaju i zašto su došli… To opterećuje, mnogo informacija dobijem u toku dana. U Vranju sam i ne saznam ništa, uđem u autobusa i saznam svašta.
Pratite li našu lokalnu kulturnu scenu? Nemamo bioskop već skoro 30 godina, pozorište pet…
– Žalosno je to. Meni je u opisu posla da u autobusu pustim film, da ljudi „prekrate“ vreme, naročito kad nije bilo interneta.
Koje filmove vi gledate?
– I domaće i strane. Posle rata sve manje američke, akcione – nikako. Trilere volim.
A, kad ste već spomenuli, služite li se internetom?
– Daaa. Zato što sam videla da ću da ispadnem iz „lige šampiona“, ako i ja ne uđem u te vode. Neodvojivi je to deo stvarnosti. Mada, dobra knjiga…
Kad smo kod knjiga, koje žanrove preferirate?
– Pa, trilere. Isidora Bjelica izuzetno lepo piše. Mada nijednu knjigu ne završim do kraja, tek po neku koja me baš zaintrigira.
Koji tip provoda preferirate: kafanu ili diskoteku?
– Kafanu! Za kafanskim stolom se sklapaju poslovi, otpuštaju se, žene se i razvode. Da li tome kumuju alkohol ili društvo, opuštena atmosfera, ne znam. Drugačije čovek posmatra istu stvar kada je relaksiran, a drugačije kad je napet.
Da li se osećate bezbedno kad krenete autobusom, imajući u vidu aktuelne probleme sa snegom i ledom na putevima?
– Tvrdim da su i danas, znajući koliko je ljudi uključeno u rad, šta se sve preduzima da vozilo bude tehnički ispravno i uzimajući u obzir savesnost svih vozača, „Jedinstvovi“ autobusi najbezbedniji. Ali…
Ali…
– Znate, uvek imate onaj jedan procenat nesigurnosti, jer ne znate šta dolazi sa druge strane, šta je iza krivine. Svakakvih situacija ima, od vozila zaustavljenih u tunelu, pa do menjanja gume u tunelu! Celo brdo se pre nekoliko godina srušilo na autoput, od Hana prema Predejanu.
Volite li da putujete, ne računajući poslovna putešestvija?
– Putovanja ne volim, a ni na ekskurzije nisam išla! To je paradoks. Nadam se da će, kao što sam čitala u Politikinom zabavniku, doći vreme kad ćemo moći da se „teleportujemo“, da ne moram da uđem ni u jedno prevozno sredstvo.
GODINA ZA ZABORAV
Slušate li radio, pomalo zaboravljen medij?
– Bez toga ne krećemo na put. Nama u autobusu je to sastavni deo za dobijanja informacija, nemam vremena da stalno „visim“ na internetu.
Koja muziku sa radija vas opušta?
– Zabavna dok „voda ne uđe u uši“. Onda pređem na narodnu. Ne ide da se na svadbi veselimo uz zabavnu. Volim Djorđa Balaševića, Olivera Dragojevića, Igora Starovića… ima ih puno.
Da li slavite slavu?
– Ja ne. Ali, slavimo u kući gde živi moj stric sa svojim sinom. Tu se porodica Jakšić sastaje svake godine, jer slavimo dve Svete Petke.
I kakvi su ti susreti?
– Prelepo je. Pevaju se pesme, ne puštamo radio. Na dan “zimske” Svete Petke, 27. oktobra, strina stavi kupus dan ranije, pa se on na šporetu krčka. Obavezna je rakija. Drugačiji su malo običaji, ali to druženje mi je nezaboravno. Danas mnogih ljudi nema, ostali su samo potomci te familije. Zato se i sastajemo, da se ne bi zaboravili i odrodili.
Po čemu ćete pamtiti 2016. godinu?
– Najgora mi je do sad. Otac mi je umro, a i dosta ljudi – poznatih, manje poznatih, prijatelja mojih, putnika…
Kakva su vam očekivanja od ove 2017.?
– Nadam se da će ljudi biti zdraviji. Ljudi sve manje idu na poslovne sastanke u Beograd, a sve više posećuju lekare. Želim da ljudi što češće idu na seminare, usavršavanja i doškolovavanja.
DRUŽE, OBUVAJ SE!
Prepričava se anegdota sa Bregom?
– Pred kraj puta, kod niške naplatne rampe, Bregović se izuo. Bilo je letnje vreme, nosio je čizme „kaubojke“ i u nekom trenutku se izuo. Ispružio je nogu skoro do menjača. Vozač je u jednom trenutku umesto menjača uhvatio Bregu za nogu, a onda je počeo da viče:
„Druže, obuvaj se, ne li te je sramota da se izuvaš u javni prevoz!“.
Bregović se posle silno izvinjavao. Znala sam ko se izuo, ali gde ja da kažem jednom Bregoviću da obuje čizme.
PROFIL
Renata Jakšić rođena je 28. marta 1964. Završila je Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, zatim dve godine usmereno u Gimnaziji – društveni smer. Nakon toga pohađala je po dve godine Srednje pedagoške i Više pedagoške škole. Po zanimanju je vaspitačica u predškolskoj ustanovi.
NERVIRA ME LjUDSKA GLUPOST
Šta može da vas iznervira, nevezano za posao?
– Ljudska glupost! Bila je situacija da me neko pita da li autobus ide u 14.20. Ja kažem ide. „A, u koliko tačno kreće?!“
Kakva je razlika u mentalitetu Vranjanaca i Beograđana?
– Nema razlike. Nekulturan je i čovek u Beogradu, i Vranju, i na Grenlandu. To nije odraz nacije ili geografskog porekla. Nevaspitanje je kad neko ne drži do sebe i do toga da li će povrediti drugog. Gurati nekog u sedištu do sebe samo da bi vama bilo lepo je bezobrazno.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.