Češka je raj na zemlji

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE: Zahvaljujući toj „spravici“ i toj „gumici“, na kraju osmog razreda, u nizu od nekoliko nedelja, pobedio sam na opštinskom, regionalnom, republičkom i saveznom takmičenju osnovaca programera. Dugo će mi u sećanju ostati Savezno takmičenje u Makarskoj, 1990. godine, poslednje u  onoj velikoj Jugoslaviji, na kome su učestvovali osnovci – prvaci šest republika, sa koga sam u Vranje doneo zlatnu medalju.

Četiri godine kasnije, kao učenik Gimnazije „Bora Stanković“, učestvovao sam na saveznom takmičenju iz dva predmeta: informatike i matematike. U Petnici sam bio drugi srednjoškolac iz informatike, a u Ivanjici takođe drugi iz matematike.

Zahvaljujući tome, 1994. godine, pripala mi je čast da branim boje naše zemlje na pet međunarodnih takmičenja. Iz informatike na Prvenstvu Balkana u Grčkoj i na Prvenstvu podunavskih zemalja u Rumuniji. Iz matematike „Balkanijada“ je te godine bila u Novom Sadu.

Nažalost, srednjoškolska reprezentacija Jugoslavije te godine, zbog sankcija, nije učestvovala na informatičkoj i matematičkoj olimpijadi, pa nismo putovali u Švedsku i Hong Kong.

ENGLRSKI, ENGLESKI: Tako je počela priča koja traje i danas ovde u Brnu, u Republici Češkoj, u kojoj sam više od devet godina –od oktobra 2007.  godine. Ovom početku moram dodati nešto za šta su veoma zaslužni moji roditelji, Ljiljana i Radoman. Nekoliko puta su mi, posebno u gimnaziji, rekli da će mi oprostiti lošu ocenu iz svakog predmeta, ali iz engleskog jezika nikako. Ja sam to njihovo zvoncanje: „engleski, engleski…“, najbolje razumeo „lutajući“ po računaru. Biću iskren – najviše zahvaljujući baš toj „spravici“ i toj „gumici“, bio sam đak generacije i u „Vukovoj“ i u Gimnaziji.

PRED ISKLjUČENjE: Ne, ne… proleće 1994. godine, moja generacija ne sme da zaboravi. Tada je Ministarstvo prosvete promenilo način polaganja srednjoškolske mature, što je kod nas izazvalo bunt i obustavu nastave. Prosvetnim vlastima najviše su prkosili beogradski maturanti, posebno iz Prve beogradske gimnazije. Odmah za njima su bili maturanti iz vranjske gimnazije. Kako sam tada bio predsednk odeljenske zajednice, po „funkciji“ sam bio jedan od vođa tog učeničkog protesta. Štrajk je odnose u školi doveo do usijanja – pala su i prva isključenja iz škole. I moja „ispisnica“ je bila i napisana i potpisana. Ali, preko noći, Ministarstvo prosvete je odlučilo da vrati staru maturu. Tako su zahtevi nas štrajkača bili ispunjeni u potpunosti.

IBM: Na Matematičkom fakultetu u Beogradu učio sam onoliko koliko sam procenio da će mi biti dovoljno u životu. Potom sam nešto raduckao i tezgario po Beogradu, a u isto vreme pomno pratio konkurse poznatih svetskih kompanija. Tako sam 2007. godine, posle konkursa i provere mog znanja, stigao u IBM i Češku. IBM ili „veliki plavi“ kako ga popularno zovu, je svetsko čudo. To je svetski tehnološki gigant koji postoji 100 godina i zapošljava oko 400.000 radnika širom sveta. Raditi u takvoj kompaniji je privilegija.

U IBM-u sam stekao i ogromno tehničko znanje i iskustvo. Nekoliko godina sam radio kao tehnički vođa jednog tima i bio dizajner novih sistema. Tu sam naučio i kako „iznutra“ rade velike svetske kompanije i šta je važno u velikom biznisu.

Onda sam, u jednom trenutku shvatio da mi je to bilo dovoljno, pa sam napustio IBM. Sada radim u jednoj takođe velikoj međunarodnoj firmi na tzv računarskim sistemima „u oblaku“ (eng. Cloud computing). To je tehnologija koja predstavlja veliki izazov – kao administrator, nemam nikakav fizički dodir sa svojim računarima. Ali, u isto vreme, to je tehnologija koja uklanja mnoge barijere i otvara mnogobrojne nesagledive mogućnosti.

BRNO I PIVO: Brno je izuzetno dinamičan grad sa preko 80.000 studenata na 14 univerziteta. Ako neko u Srbiji ima priliku da dobije neku stipendiju, iskreno preporučujem da ovde nastavi školovanje. Češki jezik se nauči brzo, a studiranje je kvalitetno.

Brno je uređen i organizovan grad, koji svojim žiteljima nudi brojne sadržaje za relaksaciju i puno mesta za uživanje. Ljudi ovde vole da se provode, a pivo podjednako strastveno piju i muškarci i žene. Prosečan Čeh popije oko 150 litara piva godišnje, što je, kažu ovde, najviše na svetu. S tim u vezi je i jedna anegdota: kažu da prosečan Čeh godišnje prepešači 2.000 km, pa im onda dođe sedam litara piva na 100 km.

Moje pivnice ovde u Brnu su one koje imaju stolove za kojima sam sebi točim pivo iz više točilica.

Grad ima prekrasno uređeno veštačko jezero, u kome se zimi nivo vode „spusti“, pa ono postaje ogromno klizalište. Tu je i bazen dug 500 metara, nekoliko ogromnih šumovitih šetališta…, a svi ti sadržaji posebno su posvećeni deci, o kojima ovde svi brinu.

UREDjENA ZEMLjA: Česka Republika je zemlja gde svaki grad, planina ili jezero, izgledaju kao iz bajke. Zemlja je prepuna očuvanih zamkova predivne arhitekture, zemlja stvorena za izlete i uživanje. Česi zato, u svojoj himni s pravom kažu da je „Češka raj na zemlji“.

To je uređena zemlja čijim je stanovnicima veoma stalo da poštuju zakone. Mi, stranci, imamo pozitivno iskustvo sa svim administrativnim službama sa kojima smo se sreli. Sve je jednostavno i bez velike birokratije. Posebno pozitivno iskustvo imamo sa bolnicom u kojoj su rođena naša deca. To smo prepoznali i doživeli pre sedam godina kada smo dobili prvo dete i kada nismo dovoljno dobro znali češki jezik. Osim toga, Česi su ponosni na svoj pravosudni sistemom, za koji kažu da je vrlo efikasan. Za teška krivična dela – ubistvo, kriminal, pljačke – presude se donose za nepunih pola godine, a kazne za počinioce su visoke i najčešće maksimalne.

JELENA, PETAR, MARKO I DUŠAN:Ovde sam iskrenu sreću našao u svojoj porodici, svom stanu koji sam kupio prošle godine i svom poslu. Supruga Jelena i sinovi Petar, Marko i Dušan su ono što ispunjava moj život. Supruga radi u kompaniji „Lufthanza“. Ne, nije ona stjuardesa J, Jelena radi u ćerka kompaniji kao tiketing agent.

Zahvaljujući češkom socijalnom sistemu, Jelena veći deo vremena provodi kući sa našim dečacima, jer ovde roditelj može da ostane sa malim detetom do njegovog trećeg, odnosno četvrtog rođendana, što je neprocenjivo za razvoj deteta.

Inače, naša deca idu u češki vrtić i češku školu, jer smo prepoznali vrednosti češkog obrazovnog sistema. Najstariji sin Petar je sada prvi razred i odlično se uklopio u školske obaveze. Deca ovde u prvi razred polaze sa šest godina i od prvog razreda uče engleski jezik.

SESTRA IRINA: U Češkoj mi je dobro, čak savršeno, ali su mi Srbija i Vranje stalno u duši. Svi moji su tamo – porodica, rođaci, drugovi, prijatelji. Voleo bih da mi je barem malo bliža sestra Irina. Ona je drugi razred Srednje ekonomske škole  u Vranju. Pohađa je sa generacijom godinu dana starijom, jer je tokom školovanja „preskočila“ jedan razred. I naravno, kao i bratu, engleski i računari joj idu od ruke. Irina je u Brnu bila za doček Nove 2016. godine, kada su Petari Marko dve nedelje uživali u njenom društvu. Svi jedva čekamo sledeće druženje.

MIKI, DEKI, IKA: U Vranje poslednjih godina dolazim retko. I kada dođem, ostajem kratko,ali dovoljno da vidim drugare. Čak i kada im ne bih spomenuo imena, oni bi znali o kome se radi. Moji drugari su Miki Cvetković, bata Deki Stanisavljević, Ika Tomić, sa kojima je i najkraća sediljka uz pivce i porciju ćevapčića, uvek doživljaj za pamćenje. Tada se po pravilu   prisetimo cele naše divne generacije, sa kojom sam danas u kontaktu zahvaljujući društvenim mrežama.

PROFIL

Rođen je 1975. godine u Prijepolju, na tromeđi Srbije, Crne Gore i BiH. U Vranju je živeo od pete godina i tu završio osnovnu školu i gimnaziju,u kojima je bio đak generacije. Kao učenik osvojio je više nagrade iz matematike i informatike na domaćim i međunarodnim takmičenjima. Sa nepunih 15 godina, 1994. dobio je nagradu „Sedmi septembar“. Posle studija informatike na Matematičkom fakultetu u Beograd otišao je u Brno, u Češku Republiku, na mesto programera u centrali kompanije IBM za Evropu. U Brnu je, sa suprugom Jelenom, diplomiranim ekonomistom, dobio sinove Peta (7), Marka (6) i Dušan (1).