Novi svet i visoki standardi
Kako sa ove distance gledate na mladost i te dane?
-Mladalački dani su i inače obojeni osećanjem da je sve moguće i da će ono glavno tek doći. To su dve divne zablude koje omogućavaju da se otpočne nešto što je sudbinsko, a u mom slučaju to je literatura, i u kreativnom i u reproduktivnom smislu, i prvo prihvatanje odgovornosti za ličnu napisanu reč, ali i za tuđu. A Priština je onda imala dinamičan kulturni život, što je značilo da su povratne informacije pravovremene i otvorene, i negativne i afirmativne, a na osnovu toga možete da zaključite da su to dobri uslovi. Kada je studentski list ugašen, „Novi svet“ je prerastao u „Lider“, a naziv je akronim od – List Demokratskog Rukopisa, i potrajao je koliko i ondašnja demokratija. Kada smo dovoljno zasmetali, udružile su se dve suparničke srpske političke grupacije i zajednički nas ugasile. Tada je „Novi svet“ počeo sa izdavaštvom.
Šta se sve moglo pročitati u „Novom svetu“ i drugim časopisima u kojima ste bili autor tekstova?
-Tada su se još uvek negovali visoki standardi navika čitalaca, pa čak i u studentskim listovima. “Novi svet” je bio studentski list, ali u zapanjujućem tiražu u poređenju sa današnjim prilikama, sa živošću i uticajem koji vam stavljaju da znanja da je bitno sve što se objavi, ali i sa dvostrukim pritiskom, sa zahtevima čitalaca da budete “slobodniji” i sa raznim organima kontrole, cenzorskim, koji su pomno iščitavali svaki tekst i “donosili zaključke”, pozivali na razgovore, koji bi se uglavnom završavali “roditeljskim” savetima i deklarativnom podrškom formulisanom preteće: “Omladina mora da bude malo nestašna, ali da ne preteruje”. U redakciji smo međusobno merili vrednost prema broju “zaključaka” koje prikupiš za tekst. Tada je nastala i neformalna književna grupa “Marginalisti”, koja je zbog sukoba sa etabliranim piscima, a to je bio sukob stari – mladi, odlučila da više ništa ne objavljuje u prištinskim časopisima i listovima, već smo izbore priloga slali svim najvećim jugoslovenskim književnim časopisima, nadajući se da će biti objavljeni bar u jednom, ali se desilo čudo, objavili su svi, od Beograda do Ljubljane, pa čak i sa kritičkim prikazima u dnevnoj štampi. Usledili su i prevodi na druge jezike, i to ne samo na balkanske. Bio je to naš veliki trijumf. Sarajevska “Književna revija” nas je nazvala kosovskom književnom gerilom.
POTPUNI GUBITAK
Koliko muzika koju slušamo kao tinejdžeri i adolescenti može da bude zanimljiv faktor da se opredelimo za prave vrednosti? Šta su prave vrednosti?
-Muzika je onda bila životni stav, mogućnost da staviš do znanja da se razlikuješ, da ne deliš iste vrednosti sa nametnutim autoritetima, da ti nije stalo do njihovog stava i mišljenja. Iz ove perspektive bih rekao da su humani ideali bili ključna vrednost i da su oni inicirali naše neslaganje sa važećim društvenim strukturama.
Kako doživljavate Kosovo i taj period Vašeg života? Koliko ste i šta izgubili s jedne strane, a koliko i šta dobili kada ste se vratili u Vranje?
-Za čitavu generaciju je bio karakterističan ignorantski, ironični, nadmeni odnos prema politici, sa otvorenim stavom da je to oblast za kretene. Ali, dok smo seirili u popisivanju njihovih gluposti i nedela, ti kreteni su nas već doveli do giljotine. Gubitak je potpun, prijatelji, posao, stan, lična biblioteka, zavičaj moje dece, a sa dolaskom u Vranje – moja deca su dobila slobodu, tako bih i da sam mogao da biram, opet to izabrao.
Zašto su večito književnici, pisci i radnici u kulturi ti koji prvi progovore o pravom stanju stvari iz okruženja? Kroz koje sve književne izraze se može govoriti o svakodnevici?
-Umetnost ima najosetiljivije detektore i indikatore devijacija i na ličnom i na sociološkom planu i zato joj vlast nikada nije naklonjena, uvek bi ili da je guši, da je obezvredi ili da je kontroliše. Poslednjih decenija vlast je najuspešnija u obezvređivanju, a to čini uticajem na publiku, koju agresivno izlaže kiču i šundu, pod parolom “narod to traži”. Kič, šund i trivijalnost su savršeni pancir vlasti.
Šta književnici vide pre svih? Šta ih goni da misli pretaču na papir?
-Književnici prvi vide detalje koji ukazuju na mogući tok priče i na epilog, a motiv bi mogao biti učešće u igri odgonetanja.
Kako Vam je delovalo Vranje 1999. godine?
-Kao trenutno utočište, što potvrđuje da mi je život ispunjen egzistencijalnim zabludama.
SEOBE KAO SUDBINA
Kao urednik „Vranjsih knjiga“ objavili ste zanimljive naslove, zanimljivih ljudi. Koji su Vaši kriterijumi?
-Kriterijumi se uvek razlikuju od rukopisa do rukopisa. Najizazovnije je raditi na prvoj knjizi autora, što većina urednika izbegava, jer je tu i najviše nedoumica, najviše rizika, ali ne zbog te prve knjige, već zbog druge, kada će se videti da li je prva imala smisla i da li je pisac opravdao prvenac, da li je shvatio šta je tu bilo vredno objavljivanja.
Na šta ste posebno ponosni u izdavaštvu?
-Zadovoljan sam kada se prisetim pisaca kojima sam uređivao prve knjige, zadovoljan sam što sam kao znatno mlađi od svojih autora uspevao da izvučem ono što sam mislio da je najbolje, što sam odoleo da za mito objavim neke nametane autore, što sam imao sreće da na početku karijere objavim intrigantnu publicističku knjigu Tomislava Sekulića, Miloševićevog disidenta, “Seobe kao sudbina”, što sam uinat pritisku objavio knjigu Mehmeda Saćipa i što je ona dobila međunarodnu nagradu u Italiji, što sam objavio, u vreme sankcija, knjigu sa značajnom međunarodnom reputacijom.
Često ste izjavljivali da je saradnja sa dr Momčilom Zlatanovićem neprocenjiva? Zašto?
-Dovoljna bi bila samo grandioznost “Izabranih dela”, ali su pridodate i njegove ljudske osobine, koje su značajno doprinele uživanju u radu.
Treba li Vranje neizostavno vezivati za Boru Stankovića?
-Vranje treba naglašenije vezivati za Stankovića u oblasti kulturnog turizma, ali se naš grad, na žalost, time ne bavi, jer nema ni prihvaćenu kulturnu strategiju. Ljudi u vlasti, sa jednim izuzetkom, ali nedovoljnim u protekloj deceniji , ne shvataju o čemu se radi, otuda neviđenog lešinarenja u vezi sa Borom.
Pojedine ličnosti su se usudile da Vas kritikuju što ste roman „Smrt za poneti“ objavili u „Laguni“?
-Da, prigovara čovek koji mi je samo pre godinu dana rekao da bi voleo da objavi u “Laguni” pa makar sutradan umro. Stvar licemerja!
Kome je danas komplikovanije autoru da dođe do izdavača ili izdavaču da izabere autora i njegovo delo?
-Moguće da je, u jednom smislu, piscu lakše, a to je kada ima dobar rukopis. Izdavači u Srbiji imaju nerešiv problem, a to je ograničeno tržište, što, opet, utiče i na pisce.
Koga biste trenutno kritikovali od književnika vaše ili približne starosne dobi?
-Sve!
Postoji li terminologija „položaj pisca“ u Srbiji? Ako da, kakav je?
-Pisci su u zapećku, sem onih koji mešetare po politici i kvazipatriotizmu.
Do čijeg mišljenja Vam je stalo kada se potpišete kao izdavač, a do čijeg kada objabite knjigu?
-Veliko je olakšanje što više nisam u izdavaštvu. Ključno mišljenje kada objavim knjigu je ono od nekoliko prijatelja, koji i nisu uvek blagonakloni, ali jesu iskreni i saopštavaju utemeljene primedbe, te mi olakšavaju da procenim kakav će odjek uslediti.
Šta Vi čitate? Postoji li pisac, da upotrebimo tu frazu, kome se vraćate?
-Volim novu esejističku literaturu, a vraćam se većini pisaca koje sam ranije pročitao, u nekim slučajevima da proverim sebe i svoj nekadašnji pristup, a u nekim radi uživanja.
Vreme u kome živimo podseća u neku ruku na period devedesetih. Šta nam je činiti?
-Ne znam šta politički treba činiti, sem ne slagati se, a na ličnom planu isto što i onda, raditi i čitati.
Obožavate da pišete, na tome potencirate. Zahteva li pisanje posebne uslove?
-Ne samo da volim, već drugo i ne umem, a sreća je što za pisanje nisu potrebni nikakvi posebni uslovi. Dobro, potreban je jedan – koncentracija, i tu je potrebno izvesno osamljenje. Idealna bi bila potpuna socijalna izolacija u određenim vremenskim intervalima. Ili stalna.
Pojedine Vaše kolege šalju sami sebi mejlove, kako bi bili sigurni da će tekst biti sačuvan. Kako Vi to radite?
-Ne bojim se gubljenja rukopisa. Smatram da rukopis ne može da se izgubi, niti ukrade, jer je nova verzija uvek ona prava. Inače, i ja pribegavam često takvoj taktici, naročito kada su skice u pitanju, jer je ponekad dosadno dva puta smišljati literarni kostur, ali je zato uvek zabavno raditi na finalnoj verziji.
STRAHOVI I SREĆA
Može li se kroz jedno književno delo izneti stav i mišljenje o suštini onoga što preživljavamo i doživljavamo?
-To se desi, ali je ambicija da tako nešto učinimo redovno osuđena na propast, pošto, iz nekog razloga, a najpre zbog kreativnog faktora, to odvede u demagogiju i trivijalnost. Književnost ne trpi “velike istine”, pošto su one najčešće vrlo ograničenog trajanja jer nisu literarne. Takođe je dobra književnost u zavadi i sa takozvanim “suštinama”. Književnost je nepodmitljiva i ne podleže prevarama autora. Neki pisci postignu da objavljenom knjigom ostvare vanknjiževni cilj, ali ne njenom vrednošću, nego unapred postignutim prevarantskim dogovorom. Napisanim možemo jedino da dokumentujemo doživljeno i da izazovemo asocijacije kod čitalaca. Više i nije potrebno.
Može li strah od bilo čega biti lajt motiv za knjigu? A, sreća?
-Strah je neizostavna komponenta i života i umetnosti. Strah od gladi, od zime, od rata, od smrti, od stranaca, od bolesti, od prolaznosti… Može se reći da je strah osnovni pokretač ljudskih aktivnosti, a strah, potkrepljen frustracijom, kako smatraju mnogi ozbiljni teoretičari književnosti, osnovni je podstrek na umetničko izražavanje.
Ima li sujete među književnicima?
-Ima je, naravno, i ona redovno upotpunjuje glupost.
Šta Vas dotiče kada se govori o Vašem autorskom radu, a šta ne?
-Sve je važno ukoliko je izrečeno nakon pročitane knjige.
Koliko nakon objavljivanja roman treba da živi svoj život, da bi se autor usudio da napiše novi?
-O tome vodi računa izdavački marketing, kod pisaca nema pravila. Utiče zamor, zadovoljenje vanknjiževnih potreba, lične pretpostavke o čitljivosti rukopisa u nastajanju…
Kolika je odgovornost kada se napiše knjiga o kojoj se priča?
-Odgovornost je prestala sa objavljivanjem. Naknadno opravdavanje uglavnom pokazuje ličnost pisca, ali to više nije u vezi sa objavljenom knjigom.
NE TREBA SE NADATI BOLjEM
Šta nedostaje u obrazovnom sistemu Srbije, kada je reč o srpskom jeziku i književnosti?
-Potrebna je potpuna promena metodičkog pristupa, koji bi privukao pažnju i usmeravao učenike na kreativnost i razmišljanje, a uopšte je potrebno izbaciti “odgovaranje za ocenu”. Časovi bi trebalo da budu debatnog karaktera, ne isledničkog. Takođe je neophodno da jednom ukupno društvo shvati da su deca uvek u pravu, a stariji su tu da ih podržavaju. To se, jasno, nikada neće desiti, i zbog toga se ne treba nadati boljem, jer stariji sve čine da decu odgajaju po svom kalupu, koji je već potvrđen kao neuspešan. Stariji, i roditelji i nastavnici, ne mogu se osloboditi sebičnosti i samoživosti. Oni se samo trude da to prikriju, čime produžavaju štetu.
PROFIL
Zoran S. Nikolić (51) je književnik iz Vranja koji je savladao slova uz „Čik“, uz slikovnice o Maji spoznao šta je literatura, i uz Džonija Štulića i njegov bend „Azra“ odlučio da pusti kosu. Pored knjige „Smrt za poneti“ koju je ove godine objavila izdavačka kuća „Laguna“, napisao je još „Poverljiv materijal“(1988), „Rečeno kao ubijeno“ (1996), „Onog u sebi“ (1998) i „Ovo naše doba“ (2006). Do 1999. živeo je u Prištini. Od tada živi i piše u Vranju.
ZORAN S. NIKOLIĆ, KNjIŽEVNIK
Sujeta upotpunjuje glupost
Vranje treba naglašenije vezivati za Stankovića u oblasti kulturnog turizma, ali se naš grad, na žalost, time ne bavi, jer nema ni prihvaćenu kulturnu strategiju. Ljudi u vlasti, sa jednim izuzetkom, ali nedovoljnim u protekloj deceniji , ne shvataju o čemu se radi, otuda neviđenog lešinarenja u vezi sa Borom
Mladalačke dane, taj period života kada očekujemo neočekivano, kada iskazujemo bunt i revolt prema svemu što guši slobodu u nama, Zoran S. Nikolić je proveo u Prištini. Slušao je Džonija Štulića i bendove čiji su tekstovi bili sociološki. Oslikavali su stvarnost dok su ritam i takt, a naročito vokali, predstavljali vrisak ili vapaj da se ne dogodi ono što ne želimo. „Neman je pred vratima“, kaže Džoni u pesmi Pavel. Ili „Umazane ruke brzo se peru“ u pesmi Kad fazani lete…
-Bila su to vremena kada smo svi imali tu metaforičku matricu da stvorimo muziku, napišemo pesmu, i s pravom prkosimo, u nadi da ćemo sprečiti ono što se sprečiti ne može, rat- seća se autor romana Smrt za poneti koji je ove godine izdala „Laguna“.
Novi svet i visoki standardi
Kako sa ove distance gledate na mladost i te dane?
-Mladalački dani su i inače obojeni osećanjem da je sve moguće i da će ono glavno tek doći. To su dve divne zablude koje omogućavaju da se otpočne nešto što je sudbinsko, a u mom slučaju to je literatura, i u kreativnom i u reproduktivnom smislu, i prvo prihvatanje odgovornosti za ličnu napisanu reč, ali i za tuđu. A Priština je onda imala dinamičan kulturni život, što je značilo da su povratne informacije pravovremene i otvorene, i negativne i afirmativne, a na osnovu toga možete da zaključite da su to dobri uslovi. Kada je studentski list ugašen, „Novi svet“ je prerastao u „Lider“, a naziv je akronim od – List Demokratskog Rukopisa, i potrajao je koliko i ondašnja demokratija. Kada smo dovoljno zasmetali, udružile su se dve suparničke srpske političke grupacije i zajednički nas ugasile. Tada je „Novi svet“ počeo sa izdavaštvom.
Šta se sve moglo pročitati u „Novom svetu“ i drugim časopisima u kojima ste bili autor tekstova?
-Tada su se još uvek negovali visoki standardi navika čitalaca, pa čak i u studentskim listovima. “Novi svet” je bio studentski list, ali u zapanjujućem tiražu u poređenju sa današnjim prilikama, sa živošću i uticajem koji vam stavljaju da znanja da je bitno sve što se objavi, ali i sa dvostrukim pritiskom, sa zahtevima čitalaca da budete “slobodniji” i sa raznim organima kontrole, cenzorskim, koji su pomno iščitavali svaki tekst i “donosili zaključke”, pozivali na razgovore, koji bi se uglavnom završavali “roditeljskim” savetima i deklarativnom podrškom formulisanom preteće: “Omladina mora da bude malo nestašna, ali da ne preteruje”. U redakciji smo međusobno merili vrednost prema broju “zaključaka” koje prikupiš za tekst. Tada je nastala i neformalna književna grupa “Marginalisti”, koja je zbog sukoba sa etabliranim piscima, a to je bio sukob stari – mladi, odlučila da više ništa ne objavljuje u prištinskim časopisima i listovima, već smo izbore priloga slali svim najvećim jugoslovenskim književnim časopisima, nadajući se da će biti objavljeni bar u jednom, ali se desilo čudo, objavili su svi, od Beograda do Ljubljane, pa čak i sa kritičkim prikazima u dnevnoj štampi. Usledili su i prevodi na druge jezike, i to ne samo na balkanske. Bio je to naš veliki trijumf. Sarajevska “Književna revija” nas je nazvala kosovskom književnom gerilom.
POTPUNI GUBITAK
Koliko muzika koju slušamo kao tinejdžeri i adolescenti može da bude zanimljiv faktor da se opredelimo za prave vrednosti? Šta su prave vrednosti?
-Muzika je onda bila životni stav, mogućnost da staviš do znanja da se razlikuješ, da ne deliš iste vrednosti sa nametnutim autoritetima, da ti nije stalo do njihovog stava i mišljenja. Iz ove perspektive bih rekao da su humani ideali bili ključna vrednost i da su oni inicirali naše neslaganje sa važećim društvenim strukturama.
Kako doživljavate Kosovo i taj period Vašeg života? Koliko ste i šta izgubili s jedne strane, a koliko i šta dobili kada ste se vratili u Vranje?
-Za čitavu generaciju je bio karakterističan ignorantski, ironični, nadmeni odnos prema politici, sa otvorenim stavom da je to oblast za kretene. Ali, dok smo seirili u popisivanju njihovih gluposti i nedela, ti kreteni su nas već doveli do giljotine. Gubitak je potpun, prijatelji, posao, stan, lična biblioteka, zavičaj moje dece, a sa dolaskom u Vranje – moja deca su dobila slobodu, tako bih i da sam mogao da biram, opet to izabrao.
Zašto su večito književnici, pisci i radnici u kulturi ti koji prvi progovore o pravom stanju stvari iz okruženja? Kroz koje sve književne izraze se može govoriti o svakodnevici?
-Umetnost ima najosetiljivije detektore i indikatore devijacija i na ličnom i na sociološkom planu i zato joj vlast nikada nije naklonjena, uvek bi ili da je guši, da je obezvredi ili da je kontroliše. Poslednjih decenija vlast je najuspešnija u obezvređivanju, a to čini uticajem na publiku, koju agresivno izlaže kiču i šundu, pod parolom “narod to traži”. Kič, šund i trivijalnost su savršeni pancir vlasti.
Šta književnici vide pre svih? Šta ih goni da misli pretaču na papir?
-Književnici prvi vide detalje koji ukazuju na mogući tok priče i na epilog, a motiv bi mogao biti učešće u igri odgonetanja.
Kako Vam je delovalo Vranje 1999. godine?
-Kao trenutno utočište, što potvrđuje da mi je život ispunjen egzistencijalnim zabludama.
SEOBE KAO SUDBINA
Kao urednik „Vranjsih knjiga“ objavili ste zanimljive naslove, zanimljivih ljudi. Koji su Vaši kriterijumi?
-Kriterijumi se uvek razlikuju od rukopisa do rukopisa. Najizazovnije je raditi na prvoj knjizi autora, što većina urednika izbegava, jer je tu i najviše nedoumica, najviše rizika, ali ne zbog te prve knjige, već zbog druge, kada će se videti da li je prva imala smisla i da li je pisac opravdao prvenac, da li je shvatio šta je tu bilo vredno objavljivanja.
Na šta ste posebno ponosni u izdavaštvu?
-Zadovoljan sam kada se prisetim pisaca kojima sam uređivao prve knjige, zadovoljan sam što sam kao znatno mlađi od svojih autora uspevao da izvučem ono što sam mislio da je najbolje, što sam odoleo da za mito objavim neke nametane autore, što sam imao sreće da na početku karijere objavim intrigantnu publicističku knjigu Tomislava Sekulića, Miloševićevog disidenta, “Seobe kao sudbina”, što sam uinat pritisku objavio knjigu Mehmeda Saćipa i što je ona dobila međunarodnu nagradu u Italiji, što sam objavio, u vreme sankcija, knjigu sa značajnom međunarodnom reputacijom.
Često ste izjavljivali da je saradnja sa dr Momčilom Zlatanovićem neprocenjiva? Zašto?
-Dovoljna bi bila samo grandioznost “Izabranih dela”, ali su pridodate i njegove ljudske osobine, koje su značajno doprinele uživanju u radu.
Treba li Vranje neizostavno vezivati za Boru Stankovića?
-Vranje treba naglašenije vezivati za Stankovića u oblasti kulturnog turizma, ali se naš grad, na žalost, time ne bavi, jer nema ni prihvaćenu kulturnu strategiju. Ljudi u vlasti, sa jednim izuzetkom, ali nedovoljnim u protekloj deceniji , ne shvataju o čemu se radi, otuda neviđenog lešinarenja u vezi sa Borom.
Pojedine ličnosti su se usudile da Vas kritikuju što ste roman „Smrt za poneti“ objavili u „Laguni“?
-Da, prigovara čovek koji mi je samo pre godinu dana rekao da bi voleo da objavi u “Laguni” pa makar sutradan umro. Stvar licemerja!
Kome je danas komplikovanije autoru da dođe do izdavača ili izdavaču da izabere autora i njegovo delo?
-Moguće da je, u jednom smislu, piscu lakše, a to je kada ima dobar rukopis. Izdavači u Srbiji imaju nerešiv problem, a to je ograničeno tržište, što, opet, utiče i na pisce.
Koga biste trenutno kritikovali od književnika vaše ili približne starosne dobi?
-Sve!
Postoji li terminologija „položaj pisca“ u Srbiji? Ako da, kakav je?
-Pisci su u zapećku, sem onih koji mešetare po politici i kvazipatriotizmu.
Do čijeg mišljenja Vam je stalo kada se potpišete kao izdavač, a do čijeg kada objabite knjigu?
-Veliko je olakšanje što više nisam u izdavaštvu. Ključno mišljenje kada objavim knjigu je ono od nekoliko prijatelja, koji i nisu uvek blagonakloni, ali jesu iskreni i saopštavaju utemeljene primedbe, te mi olakšavaju da procenim kakav će odjek uslediti.
Šta Vi čitate? Postoji li pisac, da upotrebimo tu frazu, kome se vraćate?
-Volim novu esejističku literaturu, a vraćam se većini pisaca koje sam ranije pročitao, u nekim slučajevima da proverim sebe i svoj nekadašnji pristup, a u nekim radi uživanja.
Vreme u kome živimo podseća u neku ruku na period devedesetih. Šta nam je činiti?
-Ne znam šta politički treba činiti, sem ne slagati se, a na ličnom planu isto što i onda, raditi i čitati.
Obožavate da pišete, na tome potencirate. Zahteva li pisanje posebne uslove?
-Ne samo da volim, već drugo i ne umem, a sreća je što za pisanje nisu potrebni nikakvi posebni uslovi. Dobro, potreban je jedan – koncentracija, i tu je potrebno izvesno osamljenje. Idealna bi bila potpuna socijalna izolacija u određenim vremenskim intervalima. Ili stalna.
Pojedine Vaše kolege šalju sami sebi mejlove, kako bi bili sigurni da će tekst biti sačuvan. Kako Vi to radite?
-Ne bojim se gubljenja rukopisa. Smatram da rukopis ne može da se izgubi, niti ukrade, jer je nova verzija uvek ona prava. Inače, i ja pribegavam često takvoj taktici, naročito kada su skice u pitanju, jer je ponekad dosadno dva puta smišljati literarni kostur, ali je zato uvek zabavno raditi na finalnoj verziji.
STRAHOVI I SREĆA
Može li se kroz jedno književno delo izneti stav i mišljenje o suštini onoga što preživljavamo i doživljavamo?
-To se desi, ali je ambicija da tako nešto učinimo redovno osuđena na propast, pošto, iz nekog razloga, a najpre zbog kreativnog faktora, to odvede u demagogiju i trivijalnost. Književnost ne trpi “velike istine”, pošto su one najčešće vrlo ograničenog trajanja jer nisu literarne. Takođe je dobra književnost u zavadi i sa takozvanim “suštinama”. Književnost je nepodmitljiva i ne podleže prevarama autora. Neki pisci postignu da objavljenom knjigom ostvare vanknjiževni cilj, ali ne njenom vrednošću, nego unapred postignutim prevarantskim dogovorom. Napisanim možemo jedino da dokumentujemo doživljeno i da izazovemo asocijacije kod čitalaca. Više i nije potrebno.
Može li strah od bilo čega biti lajt motiv za knjigu? A, sreća?
-Strah je neizostavna komponenta i života i umetnosti. Strah od gladi, od zime, od rata, od smrti, od stranaca, od bolesti, od prolaznosti… Može se reći da je strah osnovni pokretač ljudskih aktivnosti, a strah, potkrepljen frustracijom, kako smatraju mnogi ozbiljni teoretičari književnosti, osnovni je podstrek na umetničko izražavanje.
Ima li sujete među književnicima?
-Ima je, naravno, i ona redovno upotpunjuje glupost.
Šta Vas dotiče kada se govori o Vašem autorskom radu, a šta ne?
-Sve je važno ukoliko je izrečeno nakon pročitane knjige.
Koliko nakon objavljivanja roman treba da živi svoj život, da bi se autor usudio da napiše novi?
-O tome vodi računa izdavački marketing, kod pisaca nema pravila. Utiče zamor, zadovoljenje vanknjiževnih potreba, lične pretpostavke o čitljivosti rukopisa u nastajanju…
Kolika je odgovornost kada se napiše knjiga o kojoj se priča?
-Odgovornost je prestala sa objavljivanjem. Naknadno opravdavanje uglavnom pokazuje ličnost pisca, ali to više nije u vezi sa objavljenom knjigom.
NE TREBA SE NADATI BOLjEM
Šta nedostaje u obrazovnom sistemu Srbije, kada je reč o srpskom jeziku i književnosti?
-Potrebna je potpuna promena metodičkog pristupa, koji bi privukao pažnju i usmeravao učenike na kreativnost i razmišljanje, a uopšte je potrebno izbaciti “odgovaranje za ocenu”. Časovi bi trebalo da budu debatnog karaktera, ne isledničkog. Takođe je neophodno da jednom ukupno društvo shvati da su deca uvek u pravu, a stariji su tu da ih podržavaju. To se, jasno, nikada neće desiti, i zbog toga se ne treba nadati boljem, jer stariji sve čine da decu odgajaju po svom kalupu, koji je već potvrđen kao neuspešan. Stariji, i roditelji i nastavnici, ne mogu se osloboditi sebičnosti i samoživosti. Oni se samo trude da to prikriju, čime produžavaju štetu.
PROFIL
Zoran S. Nikolić (51) je književnik iz Vranja koji je savladao slova uz „Čik“, uz slikovnice o Maji spoznao šta je literatura, i uz Džonija Štulića i njegov bend „Azra“ odlučio da pusti kosu. Pored knjige „Smrt za poneti“ koju je ove godine objavila izdavačka kuća „Laguna“, napisao je još „Poverljiv materijal“(1988), „Rečeno kao ubijeno“ (1996), „Onog u sebi“ (1998) i „Ovo naše doba“ (2006). Do 1999. živeo je u Prištini. Od tada živi i piše u Vranju.
DžONI
-Štulić se pojavio u trenutku kada mi je bio najpotrebniji u sudaru sa okolinom i sa establišmentom. On je govorio umesto mene, psovao i rugao se i time me sapasavao od sudaranja sa zidovima. Bilo je dovoljno samo da ga slušam i nabrajam likove i situacije iz sredine na koje se njegove pesme odnose. I to ne samo ja, već čitava generacija. Kao srednjoškolci smo u Banetovoj vikendici nadomak grada organizovali žurke na kojima se cele noći slušala isključivo „Azra“, sa izvlačenjem najkraćeg palidrvca ko će jutrom u pet biciklom po burek za sve. Doprineo je da dugačku kosu odbranimo odličnim uspehom u školi, kada su drugde još uvek postojala javna šišanja u školskim dvorištima, na ulicama ili u policijskim stanicama.
-Štulić se pojavio u trenutku kada mi je bio najpotrebniji u sudaru sa okolinom i sa establišmentom. On je govorio umesto mene, psovao i rugao se i time me sapasavao od sudaranja sa zidovima. Bilo je dovoljno samo da ga slušam i nabrajam likove i situacije iz sredine na koje se njegove pesme odnose. I to ne samo ja, već čitava generacija. Kao srednjoškolci smo u Banetovoj vikendici nadomak grada organizovali žurke na kojima se cele noći slušala isključivo „Azra“, sa izvlačenjem najkraćeg palidrvca ko će jutrom u pet biciklom po burek za sve. Doprineo je da dugačku kosu odbranimo odličnim uspehom u školi, kada su drugde još uvek postojala javna šišanja u školskim dvorištima, na ulicama ili u policijskim stanicama.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.