Sa Miretom sam najbolje sarađivala

Eko Taxi Vranje

 



USLUŽNI CENTAR

VRANjSKE: UNDP, šta je to?Šta se krije iza tog imena?

STRAHINjIĆ NIKOLIĆ:Ništa se ne krije. Program za razvoj je međunarodna organizacija, ogranak Ujedinjenih nacija (UN) čiji je mandat ekonomski razvoj lokalnih samouprava u Srbiji.

Na jugu Srbije ste uradili mali milion projekata?

-Nije baš milion, ali ih je jako puno, od škola i domova zdravlja, preko vodovoda i kanalizacije do stručnog usavršavanja i različitih edukacija.

Koji vam je od svih najviše prionuo za srce?

-To je definitivno Uslužni centar u Vranju, koji je veliki zaokret u odnosu lokalne samouprave prema građanima.

A najdelikatniji na jugu Srbije?

-To je svakako edukacija i socijalizacija pripadnika OVPMB u Preševu i Bujanovcu posle ratnih sukoba. Nije nimalo bilo jednostavno one koji su nosili puške, vratiti u život, udaljiti od oružja, neke čak i zaposliti.

Neki to ne vide, čak i ne žele da vide – koliko je svojom misijom UNDP do sada plasirao u ekonomski razvoj juga Srbije?

-Nemam tačne i precizne brojke, ali od 2001. godine do sada, posredstvom UNDP-a, ovde je plasirano oko 40 miliona evra. Mislim da je to veliki iznos.

U razmeni informacija o projektima susreli ste se sa stotinama partnera i saradnika. Ko je od njih bio najdelotvorniji?

-Najlepši i najdelotvorniji period mog rada bila je saradnja sa Miroljubom Stojčićem, gradonačelnikom Vranja. Zahvaljujući tome što je bio jako posvećen našoj saradnji, ostvarili smo neverovatno velike ciljeve.

To se ovde tako nije videlo?

-Znate, Mire je bio veliki i iskren saradnik. On je imao viziju, na saradnike je delovao jako pozitivno, umeo je da ih motiviše. Kruna njegovog rada je formiranje Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj (LER).

Čekajte, zar Surdulica već godinama nema najjaču Kancelariju za LER?

-U pravu ste. Ekipa te kancelariju za lokalni ekonomski razvoj izuzetno je jaka, svi su veoma edukovani i svi dobro znaju tokove novca iz projekata.

Edukacija svih profila saradnika na terenu, bila je jedan od ključnih zadataka UNDP-a?

-Mi smo se ovde davno pomirili sa činjenicom da naš čovek sve zna i

da je kod nas u životu sve crno-belo. To jednostavno nije tačno. Između crnog i belog su sastanci, pregovori, dogovori, vreme…

Često ističete da ste edukacijom napravili velike korake?

-Iskreno, mi smo ponosni na te rezultate. Zamislite, mi smo žene Albanke iz Preševa i Bujanovca, vodili u Suboticu, na Frušku Goru, na Kopaonik, Staru planinu…. naravno uz saglasnost njihovih muževa. Mnoge od njih pre toga nikada u životu nisu ušle u hotel, nisu znale šta je lift…

U kojoj meri su danas na jugu Srbije stvari crno-bele?

-Pomeraju se ti odnosi, menjaju se vrednosti, neko uči brže, a neko sporije.

Vidite,poslednjih godina, primećuje se da Leskovac ide napred, zato što brže od drugih koristi resurse koji su mu na raspolaganju.

A, Vranje?

-Mislim da je situacija u kojoj se Vranje trenutno nalazi, prilično teška i nezavidna. Rekla bih čak da je opasno po ceo jug Srbije što je u Vranju zaustavljen ekonomski razvoj.

Ostavimo mi probleme Vranja lokalnoj samoupravi? Sada ste na odmoru?

-Zbog katoličkog Uskrsa svi smo mi na odmoru. On će malo i da potraje.

Koliko vi godišnje odmarate?

-Svi mi u UNDP imamo godišnji odmor od dva i po dana po mesecu. Tako da se za 12 meseci nakupi nekih tridesetak dana.

Vama opšti uslovi rada dozvoljavaju da godišnji odmor provodite i zanimljivo i sadržajno?

-Tako nešto, uz napomenu da se svaki dan odmora mora isplanirati i uklopiti u zahteve posla.

ODMOR U DVORIŠTU

Gde obično i koliko odmarate?

-Naravno, prvo dolazi ona klasika i letovanje u Grčkoj, jer se, pre svega zbog dece, sunce, more i pesak ne mogu ničim zameniti.

Koristite i zimski odmor?

-Obavezno. Poslednjih godina naši zimski odmori su veoma sadržajni. Svi smo zavoleli skijanje, zahvaljujući našim instruktorima. Zato je skijanje za mene u poslednje vreme pravo otkrovenje.

A kako koristite slobodno vreme popodne i vikendom?

-Svaki trenutak slobodnog vremena provodim sa decom. Eto, recimo, trenutno su u tim terminima aktuelni bicikl, zatim jedna prelepa kuca i odmor u dvorištu.

U dvorištu?

– Naše dvorište se ničim ne može zameniti. Tu se osećam izuzetno prijatno. Da vidite kako ja umem lepo da šišam travu. Ipak, moj pravi odmor je kada odem kod oca na selo.

Zašto?

-Zato što pobegnem od svakodnevnog okruženja. U Brestovcu kod Leskovca mir i tišina su nekako drukčiji, na televiziji imamo samo tri kanala, a svi ljudi u selu su mi rodbina.

Šta Tatjana čita, sluša, gleda…?

-Šta čitam? Sve zavisi od raspoloženja. Ipak, najviše volim knjige koje imaju istorijsku pozadinu.

Imate li vremena za novine?

-Nađe se. U UNDP svakoga dana dobijamo sve naše novine, pa onda biramo šta ćemo čitati. Ali moram priznati da me ti naslovi toliko puta   uznemire jer su jezivi. Zato, kada sam na odmoru ne čitam novine.

Gde su tu „Vranjske“ novine?

-Za „Vranjske“ uvek imam vremena. I za novine, i za online izdanje. Čitam ih vrlo pažljivo.

Muzika?

-Obično slušam muziku koju i deca slušaju, uz napomenu da zbog jezika forsiramo stranu muziku koja je trenutno aktuelna. Ali slušamo i našu muziku, Djorđa Balaševića, Beogradski sindikat…

JEZIK PRE SVEGA

Rekoste da deca uz muziku uče engleski?

-Tu imamo jedan dogovor. On glasi da deca na svemu mogu da kiksnu, ali na jeziku nikako. Početke engleskog jezika smo radili kroz igru.To je jako dobro išlo. Mnogo bolje od klasičnog učenja.

Šta se u porodici gleda na televiziji?

-Svako ima svoj ukus, ali nam je zajedničko da nigde nema Pinka.

Dobro, koliko će da traje ljubav sa UNDP?

-Ko to zna? Možda to dolazi sa godinama, ali shvatam da sada moram više da brinem o privatnom životu, da se više posvetim porodici, deci, sebi…  jednostavno, osećam da više treba da budem pored dece. Tim pre što se danas mnogi poslovi mogu da završe imejlom, internetom…

Šta posle UNDP?

-Ako to vreme dođe, zdrava sam, prava, poznajem posao koji radim…naći će se valjda i za mene nešto pod ovom nebeskom kapom.

 

NE VOLIM TRADICIONALNU KUHINjU

Ume li Tatjana da bude domaćica, kuvarica…?

-Kako da ne. Kuvam naravno, kada god imam vremena, a posebno za vikend. Ali, kako sam preko nedelje uglavnom odsutna, tu je dadilja koja je fenomenalna žena. Inače, moram priznati da nisam baš za ona tradicionalna jela.

Nego za koja?

-Više sam okrenuta ka italijanskoj i kineskoj kuhinji, nekim brzim kolačima kojih je kod nas u porodici pet-šest na repertoaru.

 

PROFIL:

Tatjana Strahinjić Nikolić rođena je 10. oktobra 1971. godine, u Vranju, kao drugo dete u porodici vojnog lica. Posle osnovne i srednje škole u Vranju, u Nišu završava Filozofski fakultet i stiče zvanje profesora engleskog jezika i književnosti. Kao student, u vreme hiperinflacije, radila je kao prevodilac u niškoj TV Banker i prodavala knjige.

Po povratku u Vranje, 2001. godine, zaposlila se u Kancelariji u Makedonskoj ulici, gde je radilo nekoliko agencija Ujedinjenih nacija. Počela je na mestu asistenta program menadžera, a nekoliko meseci kasnije dolazi u UNDP. Napredujući u struci, ubrzo je postavljena za asistenta na terenu za područje Vranja, Bujanovca i Preševa, a 2003. postaje šef te ekipe, a potom biva postavljena na visokopozicionirano mesto zamenika menadžera MIR programa za 13 opština Pčinjskog i Jablaničkog okruga. Potom je za program MIR 2, od 2009. godine, radila dve godine u Novom Pazaru, da bi se, 2011. početkom rada PBILD programa, vratila u Vranje. No, ubrzo poplave u Srbiji 2014. pa migrantska kriza 2015. bivaju njena nova radna mesta, da bi se danas konačno skrasila na mestu projekt menadžera UNDP.

Udata, majka Dragutina (12) i Despota (10).

 

 



  • Ostavi komentar