Italijanski virus

* * *

Gotovo na neverovatan način  je ovaj Vranjanac došao na čelo ustanove, u kojoj  je  do tada radio više od deset godina.

– Samo nekoliko dana nakon petooktobarskih zbivanja, mislim da je bio 9.oktobar, tadašnji direktor sazvao je stručni Kolegijum, kome je prisutvovalo  trideset dvoje lekara.  Jednog trenutka dikrektor je  članovima Kolegijuma predložio glasanje o poverenju njemu, kao direktoru, duboko ubeđen da je to čista formalnost. Međutim, od 32 prisutna, dotadašnjem direktoru niko nije dao podršku  da i dalje bude na čelu  ustanove – priseća se.

Neko od kolega je potom rekao da kolegijum Ministarstvu zdravlja treba da uputi predlog kandidata za novog direktora. U početku je bilo tri-četiri imena, da bi se na kraju naš sagovornik dobio najviše glasova. Vrlo brzo je stigla saglasnost iz Beograda i Milan Stanojković  izabran je za direktora Bolnice u Toponici.

-Iskreno, bio sam više nego izenađen. Ovim izborom me je očekivalo mnogo posla izvan medicine. Ipak, ovo sam doživeo kao posao. Nakon upoznavanja sa situacijom započeo sam da realizujem svoje zamisli podržane od Kolegijuma. Tada je krenulo kao na filmskoj.

Ubrzo uspostavlja kontakte sa sličnim klinikama u inostranstvu i veoma intezivno  komunicira sa Italijanima, Grcima, Englezima, Holamđanima, u početku na nivou razmene iskustava. U tim razgovorima Milan se upoznao sa  drugačijim pristupom u lečenju mentalnih bolesti, pre svega šizofrenije. U tim državama se radilo na zaštiti mentalnog zdravlja, ali u zajednici, kakav je oficijelni naziv bio. Za raziliku od našeg klasičnog, konzervativnog i zatvorenog tipa, poznat kao – aziliranje.

* * *

Ali, da se Vratimo unazad, u Vranje. Rođen je pre nešto više od pola veka i, kako mu je otac bio poznati advokat, normalno je bilo  da i Milan krene očevim pute. Jedno vreme je i on bio ubeđen da će tako biti.

– Još kao dete sem razmišljao da nasledim oca u advokaturi, što je, reklo bi se, bilo logično –  priča nam.

Ali, život nam trasira, ipak,  neke drugačije puteve.

Osmogodišnju je pohađao u „Vuku“, kod, kako kaže, divne učiteljice Branke Bogdanović koja mu je ostavila upečatljiv utisak. Najpre, kao divne osobe, a potom učiteljice koje se i posle mnogo godina rado seća. Kao đak-prvak u školu je odlazio iz naselja Kuso blato, gde su imali stan, a već u drugom osnovne iz Odžinke gde su u međuvremenu sagradili kuću.

Pred kraj osmogodišnje počinje aktivno da igra košarku,  jer njegova visina 1,90 je to omogućavala. S košarkom je proputovao Srbiju, jer je KK „Jug“, u vreme Njuhrija i Baneta Gulje bio u zenitu.

– Ona mi, na svu sreću, nije smetala da budem „vukovac“ i da u Gimnaziji potvrdim ovu diplomu. Bio sam poslednja generacija tzv. klasične gimnazije, jer već sledeća je bila – usmerena.

Kao srednjoškolaca uviđa da otac zbog posla vrlo često i mnogo odsustvuje od kuće što ga je dodatno nateralo da odsutane od advokature.

 – Ali, i dalje sam želeo da se bavim nečim čime bih  pomagao ljudima – seća se.

* * *

Medicinu upisuje 1980. godine i o roku je završava, bez da je neki ispit dva puta polagao.

 – Na početku mi je bilo baš teško. Glavobolju su mi zadavali hemija, biologija, fizika, jer ih u gimnaziji nisam imao. Iskreno, gotovo sam se prepao i onda prihvatio jedino moguće rešenje – zagrej stolicu. Rezultati su vrlo brzo stigli: davao sam, što se ono kaže, „godinu za godinu“ i dalje igrao košarku za „Jug“ i iz Niša putovao na utakmice. Bilo je, neću da krijem, ponuda ovdašnjeg kluba „Student“, ali nisam mogao protiv sebe. Sve je to ukazivalo da je bilo normalo da se po završetku studija vratim u Vranje.

I vratio se, ali na kratko.

-Ni tada nije bilo lako naći posao. Roditelji su nam istinski i svojski pomagali godinu, dve, jer Sanja i ja smo, iako ona student, te godine započeli zajednički život. I, šta ću, iskoristio sam ponudu iz „Simpa“ i dr Žote (Dobri Nikolić) i u tamošnjoj fabričkoj ambulanti sam provodim osam meseci. Bilo je to 1988, kada je moja Milica tek napunila svoju prvu godinu.

Pred kraj te godine Specijalna psihijatrijska bolnica u Gornjoj Toponici raspisuje čak dva konkursa za prijem, najpre, pet a potom još deset lekara. Imao sam sreću i primljen sam , da tako kažem, u prvom krugu. Početkom februara 1989.godine počinjem da radim i u ovoj sam ustanovi  više od četvrt veka- zadovoljno ističe Milan Stanojković, prvi čovek, po drugi put, ove zdravstvene organizacije.

Tokom studija mu nikada nije palo na pamet da se bavim psihijatrijom, tada je voleo  internu, a kardiologiju posebno, kao i hirurgiju. Ali…

Vrlo brzo odlazi na specijalizaciju, koju završava 1988.godine, da bi potom subspecijalizirao sudsku psihijatriju.

* * *

Novi koncept lečenja pacijenata sa mentalnim poremećajem, koji se već uveliko praktikovao u svetu, polako je ulazio i na naše prostore. Osnova svega je što pacijenti dobijaju svu pomoć i neophodnu terapiju kod svojih kuća. Na ovaj način uloga lečenja se premešta iz bolnice u zajednicu, a multidisciplinarne i mobilne medicinske ekipe sada rade na terenu. Jedan Ova se metoda bazira na tome da je pacijent zapravo fizički zdrav, a životom kod kuće se oseća mnogo drugačije, a i dalje je pod stalnom kontrolom medicinskog osoblja.

Krajem 2000. odlazi u Italiju, zemlju koja je zahvaljujući dr Franku Bazali  još osamdesetih počela pionirski da primenjuje ovaj koncept, koji kasnije i Svetska zdravstvena organizacija (STO) priznaje kao jedini prihvatljiv način lečenja pacijenata sa psihozom. Ovim boravkom se, kako su mu kolege kasnije govorile, zarazio “italijanskim virusom“.

-Vrlo brzo potom, naše Ministarstvo zdravlja formira Nacionalnu komisiju za mentalno zdravlje u čijem sastavu je i Milan. Ne zadugo, Savet Evrope u pilot projekat uključuje osam država Zapadnog Balkana. Zadatak svake  države  bio je isti: uraditi nacionalnu politiku  o mentalnom zdravlju; doneti zakon o zaštiti prava obolelih od mentalnih poremećaja i formirati pilot službu za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Od Nacionalne komisije naš sagovornik dobija zadatak da pripremi sve preduslove kako bi Niš, prvi u Srbiji, dobio pilot ustanovu za primenu ovog koncepta lečenja.

* * *

Krenuo je, svojski zapeo i uspeo. Već 2005. otvoren je prvi takav centar ne samo u Nišu, već i u Srbiji, pa i na Balkanu. Tom prilikom su STO i Savet Evrope izrekli visoke ocene o opremljenosti  centra, kao i o kadrovima, edukovanim širom Evrope. Cilj je bio – širiti ovaj koncept čime se eliminiše slanje pacijenata u duševne bolnice.

-Međutim otpora je bilo, najviše među lekarima, što čudi, mada je moglo i da se očekuje- konstatuje Milan.

Njegovom smenom 2008.godine ćutke je zaustavljen ovaj projekat ali, kaže ,nakon ponovnog izbora, vrlo brzo će krenuti oživljavanje, pa i inoviranje pomenutog koncepta uz, nada se, mnogo više podrške struke i Ministarstva.

Politički motivisana smena iz 2008.godine ga nije demoralisala. Znao je da nije bilo zakonskog osnova za smenu, a boli ga što je smenjen  na bizaran način – u odsustvu!

Nakon povratka, kaže, ima jedan veliki motiv: da nastavi tamo gde je 2008. zaustavljen, jer uslovi postoje. Cilj – da se promeni odnos prema ljudima sa mentalnim poremećajem, zasnovan na savremenoj psihijatriji. Našoj, naglašava, potrebna je ozbiljna reforma.

-U mom come back me posebno raduje reakcija u samoj bolnici koja je bila izvrsna, uz njihovu saradnju i podršku nadam se da ćemo u skorije vreme napraviti bolnicu o kojoj će, po lepom naravno, da se priča.

S nestrpljenjem čeka dan kada će Specijalna psihijatrijska bolnica u Gornjoj Toponici služiti za primer kako u ovoj nimalo lakoj zdravstvenoj oblasti, treba da se radi.

PORODICA

Bio je na petoj godini studija, ona brucoš. Još pri prvom susretu, kaže, zaigralo mu oko, ali se na tome stalo. Bar u tom trenutku. Viđali su se po hodnicima fakulteta i – ništa više. Onda se događa Medicinijada u Umagu 1985.godine. On, sa svojih metar i devedeset, član košarkaškog kluba fakulteta a ona odbojkašica.

Sanja, tada Ristić, ćerka komandanta kasarne na Bubnju, iz korena menja Milanov život. Na sreću, pretvara ga u zajednički.

-I onda se desilo nešto najlepše u životu – ljubav. Odmah sam bio siguran da nemam nameru da raskidam vezu. Oboje smo je iskreno gajili. Kako sam već imao stan u Nišu i bio na kraju studija, dogovorili smo se da našu ljubav krunišemo – brakom.

 Sve je to valjalo saopštiti roditeljima. Manje-više nije bilo problema, mada,  tašta, kao svaka majka inače, nije prigovarala ali je zagovarala da se završe studije, pa onda. . . Sanja je imala 19 a on 23.

Venčali su se pred kraj 1985.godine. Ovaj, nazovimo ga, studentski brak će uskoro ući u četvrtu deceniju trajanja i ojačan je sa dva lepa izdanka: Milica  sa svojih 29 godina  lekar je u Zavodu za sudsku medicinu i na dokorskim je studijama; Milena je, pak, student četvrte godine medicine.

Princ Djorđe Karađorđević

Svakako najpoznatiji pacijent ove bolnice od njenog osnivanja  (1. maj 1927.) bio je princ prestolonaslednik Djorđe Karađorđević koji je u ovu ustanovu smešten neposredno po njenom otvaranju. On je u Bolnici boravio punih četrnaest godina, iako nije bio psihotičan, što je, kasnije i  potvrđeno.

O njegovom boravku ovde, od 1927. do 1941.godine, oprečna su mišljenja. Dugo je bilo prisutno da je bio psihijatrijski slučaj, međutim istina je očito posve drugačija. Jednostavno, prestolonaslednik Djorđe je, kao stariji sin, trebalo da preuzme presto  od oca Petra. Očito, to nekome nije odgovaralo i rešenje je nađeno u njegovom smeštanju u psihijatrijsku ustanovu, čime je skrajnut iz javnog života tadašnje Srbije.

Početkom rata, 1941, Djorđe napušta Toponicu kada je i proteran iz zemlje u koju se vraća posle rata. „Pacijent“ je, na kraju, doživeo  duboku starost.

SNS

Isprovociran dešavanjima u Bolnici, odlučuje da se uključi u politiku. Ne da bi se nekom svetio, već da i tu pokaže da se bez ostrašćivanja može uspeti.

-Posle svih zbivanja u niškoj SNS, vrh stranke me je predložio za koordinatora u Nišu. Ovu sam ulogu prihvatio da stranci pomognem. Upornim i stalnim radom “na terenu“ uspeo sam u tome i pred izbore 2016.godine sam zatražio da na moje mesto dođe neko drugi, a ja sam u politici ostao u ulozi odbornika u Skupštini grada.