Beg iz vranjskog vilajeta

Eko Taxi Vranje

 



BOEMIJA

VRANjSKE: Pitamo kakvo je to Vranje danas, posmatrano iz ugla Vranjanca doktora filozofije, pisca, intelektualca?

-Duh palanke ovde još uvek živi ma koliko se činilo da ga nema i da je nestao negde na razmeđi 20. i 21. stoleća. Ne negiram da ima promena, ali se one ogledaju u prihvatanju površnosti subkulturnih vrednosti. „Staro“ se ne ceni, osim starog vina, a novo je površno i bez ikakve duhovnosti. Nekada su u vranjskim kafanama boemi bili nešto stariji, ili bolje, ljudi jače životne zrelosti, sada je obratno, njih više nema, a boemija im je tako lepo pristajala i sadržala neku duhovnu komponentu. Zato danas nema više onog Borinog vapaja „staro, staro mi dajte“, već svuda čujemo „novo mi dajte, ma kakvo bilo, samo nek je novo“.

 Da li je baš zbog tog besmrtnog duha palanke u Vranju ovaj grad dao premalo filozofa u poslednjih pola veka?

– Malo je filozofa iz Vranja, Zoran Dimić, Zoran Jovanović, Srba, Slađana, iz moje generacije samo jedan. Zašto je to tako, nisam mnogo razmišljao. Valjda treba da se izađe iz prostora svakodnevnog u prostor duhovnog, a to nije lako. Jer, obični ljudi, svakako i naši Vranjanci, imaju uzrečice „filozofi su zamajeni ljudi“, „nerealni“, „mlate praznu slamu“. Filozofija, međutim, zahteva iskorak iz svakodnevnog, o tome, uostalom, govori Aristotel navodeći tri načina da se to postigne, teorijski, praktični i poetički koji podrazumeva stvaralaštvo kroz zanatski i drugi rad.

 

Vranje je dalo premalo filozofa, ali, na drugoj strani, ima previše „filozofa“ bez znanja filozofije, naravno. Kako tumačite tu ambivalentnu poziciju Vranjanaca na ivice provalije koja tako oštro razdvaja prostor svakodnevnog od prostora duhovnog?

– To se zove kritički odnos, što mi se baš ne sviđa zbog rizika da se pređe u kritizerstvo. Linija između kritike i kritizerstva predstavlja labilnu granicu, što je posebna odlika Vranja i Vranjanaca i danas. A još su stari Grci to objasnili, rekao bih, upozorili, kada su na ulazu u Delfijsko proročište napisali „Spoznaj samoga sebe“, što sugeriše da se spoznaju sopstvene sposobnosti. Jer, ko ne poznaje sebe, nije u mogućnosti da dobro radi, odlučuje, rasuđuje, baš kao što bi narod rekao „šta zna dete šta je 300 kilograma“. To je problem ne samo Vranja i Vranjanaca, već srpskog naroda u celini, ali i svih balkanskih naroda, čak i Grka, pa nije čudo što o narodima Balkana brinu drugi a ne oni o sebi.

MAKONDO

 

Da li se ovde radi o „filozofiji bede“ ili „bedi filozofije“ ili je u pitanju i jedno i drugo na prostoru na kome devet vekova bivstvuju Vranje i Vranjanci?

-I jedno i drugo, rekao bih, jer jedno bez drugoga ne može, „smiješane najlakše se piju“, kako bi rekao Njegoš. Mislim da iz te osnovne poente treba da uđemo u naš problem, da li znamo ili ne o sebi kao narodu, odnosno, koliko Vranjanci poznaju sebe kao regionalnu posebnost. Tragično je da su Srbe bolje poznavali stranci, Konstantin Porfirogenit, vizantijski hroničar, pa Vudro Vilson, američki predsednik, koji su, iako u razmaku od jednog milenijuma, zajednički zaključili da su Srbi narod koji ne zna šta hoće. Nešto slično govorili su o Vranjancima i pojedini srpski intelektualci, da je Vranje Makondo, da Vranjanci samo pazare a nikad ne kupuju i tome slično.

 

Živimo u „nečemu“ što jeste Vranje, na Balkanu, u Evropi, svetu. Koliko je to „mesno receptivno“ polazište nezaobilazno u promišljanju i spoznaji „nečega“ što su Vranje i Vranjanci, pa i spoznaji samoga sebe?

– To je kompleksno pitanje, jer mi u Vranju imamo zavetnu sliku o sebi, verujemo da smo uvek u pravu, da smo sposobni za sve, pa i da budemo u Evropskoj Uniji. Čudno je da u tome nema zapitanosti da li nam odgovara taj način života, jesmo li sposobni da prihvatimo jasno određene norme života u toj evropskoj zajednici, važeće moralne vrednosti? Zato zaključujem da mi, Vranjanci, objašnjavamo sebe tako što se upoređujemo s drugima, ali u tome nikad ne idemo do kraja. Variramo između opšteg i tuđeg i našeg posebnog, regionalnog, držeći se upozorenja iz priče: „Ako uzmeš kajaćeš se, ako ne uzmeš, opet ćeš se kajati“.

 

U kojoj je meri vaše lično polazište „mesno“, dakle, vranjansko i jasno određeno?

– Da je moje polazište u saznanju i samospoznaji mesno, to je sigurno, ali ne i jasno određeno. Jer, ako pođemo od zablude da je filozofija svetska stvar, pogrešno ćemo zaključiti da ona ima formulu za ceo svet. To nam se desilo sa socijalističkom revolucijom i napravili smo veliku grešku. Filozofija je, međutim, lokalna stvar, ona nudi lokalna rešenja. Dakle, Vranje traži lokalna filozofska rešenja, jedino su hemijske formule važeće u celom svetu.

 

Malo, pomalo, upali smo u „zamku“ regionalne filozofije kojoj ste posvetili knjigu „Belezi iz vilajeta“. U tom kontekstu, kako da jasno izvedemo određenje pojma „Vranjanac“, što je svakako pojam regionalnog značenja, i da li je to uopšte moguće?

– To ćemo uraditi tako da ne bude radikalno, a do odgovora na pitanje šta je Vranjanac, ne možemo doći čistim preuzimanjem definicija opšteg karaktera, već moramo da pođemo od odrednica koje su mesno oblikovane i da vidimo u kojoj meri one predstavljaju određenje nas samih. Druge mogućnosti nema!

 

U tom slučaju, kojim putem da Vranjanac objasni sebe u odnosu na druge u Srbiji, na Balkanu, Evropi?

– Tako da ne polazi od pojmovnih odrednica, već od belega, obeležja mesta, vilajeta, reči koja u korenima znači „priljubljenost“, „stopljenost“ , zavičaj. Beli most, Markovo kale, Kazanđol, belezi su vranjskog vilajeta i ja kao filozof ne mogu da budem bez belega zavičaja, vilajeta. I Karađorđeva ulica, ona nije prosto samo ulica, ona je beleg koji živi u meni, tu sam proveo detinjstvo do devete godine, igrao se sa Pepekom i naježim se kad se toga setim. Belezi nas, dakle, razlikuju od drugih, ali vilajetske dileme koje su posledica obeležja mesta i ljudi u njemu. To je, između ostalog, pitanje međe, granice, znajući da svako mesto ima svoje belege. Njih je teško definisati, kao „moju“ Karađorđevu ulicu koja je duboko utkana u motivu mog odnosa prema svetu, ljudima.

ZDRAV RAZUM

 

Napisali ste u vašoj knjizi „Zemaljski pečat“ da su vilajetske dileme posledica mitova, konkretno u Vranju, one su posledica mita nebeske, a ne zemaljske ekonomije. Spustimo to na ekonomske prilike u Vranju u drugoj polovini 20. i prvim decenijama 21. stoleća!

– Kao u onoj priči o „tamnom vilajetu“, belezi nameću dileme, a mi ih stalno iživljavamo, pa oni traju. Mit kao model saznanja nas oblikuje na svoj način. Uz mitski, postoje i virtuelni i ekonomski model saznanja. Ekonomski se svodi na ekonomičnost u razmišljanju, označava racionalizaciju. Pa i sam razum znači ekonomičnost u postupcima, kolokvijalno rečeno to je „zdrav razum“. Svedeno na Vranje, mit nebeske ekonomije je oblikovao prosečnog Vranjanca i odredio njegovu mentalnu sliku na polju ekonomije i ekonomičnosti sasvim suprotno od onih čija je samospoznaja bila motivisana odrednicama zemaljske, odnosno, realne ekonomije.

 

Ipak, za sve što im se loše desilo Vranjanci krive uvek druge, kažu krivi su „oni“, bezlični i neodređeni „oni“!?

– Odgovor je jednostavan, to je zato što ne znamo sebe, imamo jako a usko viđenje sebe samih, obično nerealno, a u toj iluziji ne možemo kada se nešto loše završi da kažemo da smo mi krivi. Uvek su nam krivi drugi, „oni“, bezlični i neodređeni koji u nekoj našoj viziji poprimaju i božanska svojstva. Čak i kada ima neznatne konkretizacije, kao „oni“ su država, vlast, opet je to nedovoljno određeno, da „oni“ ne mogu da se prepoznaju, kao u periodu turske vlasti kada je nastao rajetinski mentalitet koji se, eto, održao do današnjih dana.

 

Ako su već ti dežurni krivci, „oni“, nedovoljno određeni, jesu li Vranjanci po mentalnoj matrici „dovoljno“ određeni, konkretno, jesu li Balkanci ili Evropljani, ili, možda, Levantinci kao onaj Levantinac Davna iz Andrićeve „Travničke hronike“, „ličnost bez obraza a sa mnogo obrazina“?

– Najpre da kažem da sa Vranjem ima jedna priča o identitetu, a to je da izlazimo iz perioda dominacije Bore pisca, što je dobro, jer čak ni Vranjanac ne treba da se identifikuje sa Borom i literaturom. To vodi u preterivanje, identifikacija sa umetničkim delom nije dobra, jer literatura je nešto drugo u odnosu na realni život. Zato u tom procesu „izlaska“ iz identifikacije sa velikim piscem, nije lako odrediti Vranjanca u smislu da li je on Balkanac, Evropljanin ili, kako rekoste, Levantinac,  time ulazimo u rizik definicija i opštih formula, a već smo rekli da filozofija mora da potraži lokalna rešenja, vranjska, „mesna“, vilajetska. Vranjanac je čovek u kome još uvek žive pisac Bora i njegova literatura, ali je to delo okrenuto prošlosti pa ovaj grad ne može da egzistira kao mesto sećanja na „žal za mladost“, „karasevdah“.

 

Koliko je tačno da Vranjanci, ceneći sebe više nego druge, ali ne u pravim vrednostima, ne cene ni svoj grad, generalno, malo čine za njega a mnogo više rade u svoju korist?

– Prvo, nismo spoznali sebe, pa ne možemo ni druge, a imamo i lirski odnos prema stvarima, ovde nema epike, epskog odnosa koji je racionalniji. Posledica te „lirike“ je da se prema svemu odnosimo kako osećamo, subjektivni smo, jer su osećanja uvek slepa, ljubav i mržnja takođe, slepi su kod očiju. A moramo da znamo da osećanja ne misle, ne promišljaju realni život, već jedino razum misli sebe, da tako kažem. Duh mesta nije samo u odnosima ljudi, već i u izgledu, jer je on dat i prostorno i vremenski. U tom smislu Vranje je zanemarivano kao prostor, on je neuređen, estetski zapušten, kao da su Vranjanci samo telesno u svom gradu, a duhovno odlutali u neke druge prostore.

 

Kako posle svega da razumemo ovo „moderno“, današnje Vranje, grad koji je preživeo krupne društveno-ekonomske promene i nagle civilizacijske prelome u minulom 20. veku?

–  Današnje Vranje ne možemo razumeti bez spoznaje da se ovde, znatno pre tranzicije privrede, odigrala transformacija stanovništva kao posledica industrijalizacije šezdesetih godina prošlog veka. Na početku sam pričao o tome. Zato ne treba da čudi što ovde nema duhovnog iskoraka i što smo, duhovno i intelektualno, na tankom proseku. Ono što je vredelo, Bora, Justin, Hadživasiljević, Vlajinac, otišlo je iz Vranja, pa je „tanki prosek“ lako urušio tri stvari koje određuju svako mesto, učitelja koji simbolizuje prosvetu, popa koji je simbol produhovljenog sveštenstva i kmeta kao simboliku vlasti, gradonačelnika, degradirajući ih do krajnjih granica.

MEKI TRBUH SRBIJE

Koliko je opravdano što se kao razlog za ovo i ovakvo Vranje vrlo često poteže njegov granični položaj i strateški značaj „mekog trbuha“ Srbije?

-To stoji kao razlog, ne može se negirati, to je isticala i Ana Komnina govoreći o Vranju kao gradu na granici. A i sam koren reči Vranje označava mesto na putu, u tranzitu, pa ga moramo posmatrati i iz te perspektive grada na granici i strateški važnom mestu. To u prošlosti nije predstavljalo smetnju trgovini Vranjanaca užarijom sa Solunom, a za potrebe luke ovog grčkog grada, čak je to bila njegova prednost. I sam granični položaj grada i njegov geostrateški značaj ne mogu opravdati pogrešnu industrijalizaciju u prošlom veku i olako prihvatanje „darova“ nebeske ekonomije.

 

U kojoj meri je lokalni govor, osoben dijalekt Vranja, sa mekoćom izgovora i željom da jezik ne bude „tesan“ i vrlo često višeznačan, odrednica ovog grada i njegovih ljudi ?

-Jezik je važna odrednica svakog vilajeta, vranjskog posebno. Jezik Vranja je veoma bogat terminima kojih nema u standardnom  književnom jeziku, a to nas čini drugačijim u odnosu na ljude koji žive u krajevima Srbije gde nema većeg odstupanja između lokalnog govora i standardnog jezika. Jer, samo i jedino mi Vranjanci znamo značenje određenih termina i njihovu mentalnu poruku, to drugima nije svojstveno i tu se razlikujemo od njih. Mekani izgovor potiče od lirskog poimanja stvari, mi ga Vranjanci malo „smotamo“ i „uvrnemo“ i nismo uvek jasni drugima. Da zaključim, ljudi u zapadnim delovima Srbije oštro govore i oštro misle, jasni su i određeni, Vranjanci su drugačiji, manje određeni i jasni.

 

Zašto Vranjanci nemaju sklonosti ka nadmetanju, što bi rekli filozofi, ovde nemamo „agon“ u klasičnom smislu te reči?

-Vranjanac nikada ne odustaje da je njegovo najbolje, „najubavo“, zato nadmetanja nema kao u drugim delovima Srbije. Doseljenički sloj je donekle zadržao tu sklonost ka nadmetanju, ali je živeći u gradu brzo izgubio to svojstvo. To je ispravno uočio Jovan Cvijić u svojoj tipologiji stanovnika Balkanskog poluostrva, gde je povukao oštru mentalnu granicu baš u sklonosti ka nadmetanju između dinarskog violentnog i centralnog tipa kome pripadaju Vranjanci.

 

Vranjanci su stalno u poziciji neprihvatanja drugih, drugačijih, zar tom večnom negacijom drugih ne negiramo i sami sebe?

– Opet je ono lirsko u nama, a taj lirski momenat ne trpi prihvatanje drugih, drugačijih, jer to narušava ono što imamo i već utvrđen sistem vrednosti. U tome leže koreni naše zatvorenosti u odnosu na druge,a motiv je, to ne treba zanemariti, i granični položaj Vranja koji generiše oprez i uzdržanost prema drugima.

 

Znamo da je Vranje u doba turske vlasti bilo kasaba, u Kraljevini Srbiji palanka, „spavaonica“ u periodu pogrešne industrijalizacije šezdesetih godina prošlog veka, a šta u duhovnom smislu ovaj grad predstavlja danas?

– Ima ostataka i kasablijskog i palanačkog, taj provincijalni duh je još uvek jak i živi u nama i danas. Sigurno je da su još uvek jaki mentalni recidivi iz perioda nebeske ekonomije, i dalje smo na „tankom proseku“ koji ovo mesto, ovaj vilajet, čini velikom duhovno zapuštenom palankom, zatamnjuje njegovu sliku i u tom prelomu vremena i odnosa haos je našao svoje utočište. To je današnje Vranje sa ljudima koji u njemu žive, više telesno, nego duhovno.

 

Ima li izlaza iz duhovne tame ovog grada , begom iz vilajeta ili postoji i neki drugi put u budućnost?

– Teško je misliti na budućnost a da pritom ne saznamo ko smo i gde smo, ali do samospoznaje ćemo teško doći bez stručnih, sposobnih i nadasve umnih ljudi, bez njih nema izlaza iz tame u kojoj smo se našli. Ali kako ćemo ostvariti „beg“ iz vilajeta kada nam baš takvi ljudi najviše nedostaju!?

 

NESUDjENI FIZIČAR U VARLjIVOM LETU 68.

– Studentske demonstracije juna 1968. godine su glavni krivac što sam se opredelio za studije filozofije, a ne fizike – iznosi malo poznate detalje iz svog života profesor doktor Srboljub Dimitrijević.

 

Teško nam je da verujemo da ste hteli da studirate fiziku a ne filozofiju!?

-Na maturi u vranjskoj gimnaziji odbranio sam rad iz fizike kod profesora Vase Ostojića pod nazivom „Aparati za ubrzavanje nuklearnih čestica“ i juna 1968. godine upišem studije fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Primljen sam i krenuo sam put Beograda da podignem indeks, ali su tamo počele studentske demonstracije, Studentski trg je bio blokiran od strane „narodne“ milicije, fakulteti zatvoreni, a na ulicama u centru i oko fakulteta bio je pravi rat studenata i pripadnika organa reda. Nisam mogao da podignem indeks, već sam se vratio u Vranje gde su me dočekali preplašeni i zabrinuti roditelji. Sa najboljim drugarima, Perom Tumanom, Draganom Ristićem i Galetom Božilovićem otputovao sam za Skoplje i upisao elektrotehniku. Počnem da slušam predavanja, ali brzo shvatam da tu nešto ne štima, ima više praktičnog a manje teorijskog, pa nakon odslušanog prvog semestra upisujem studije filozofije na Filozofskom fakultetu u glavnom gradu Makedonije. Moj indeks na fizici u Beogradu „sačekao“ je moju ćerku koja je upisala fiziku i kao nuklearni fizičar danas radi u Belgiji.

 

PRIČE IZ „ŠUMATOVCA“

Zašto ste 1988. godine napustili Vranje sa pozicije direktora Gimnazije i sekretara SIZ za kulturu i krenuli za Beograd bez posla i sigurne perspektive?

– Tako sam odlučio, jer nisam mogao da podnesem uskogrudost vranjske sredine i otpor inovacijama u nastavi i kulturi. U Beogradu sam radio na Učiteljskom fakultetu kao profesor, ali ću zauvek pamtiti druženje u kultnoj kafani „Šumatovac“ sa poznatim filozofom Milanom Damjanovićem, psihoterapeutom Vladetom Jerotićem i pesnikom Dušanom Matićem. Dva sata razgovora sa ovim ljudima, svakog četvrtka u pomenutoj kafani, predstavljalo je spasonosni duhovni preporod za mene. To je nedostajalo, a i danas nedostaje Vranju.    

 

LjOTIĆ, IZVORNO PREZIME

-Moje izvorno prezime je Ljotić, to je porodično prezime očeve familije koja potiče iz Vranjske Banje, iz naselja Ljotinci, gde i danas žive moji rođaci. Otac se preselio u Vranje 1935. godine kada se zaposlio u poznatom Tasinom mlinu. Posle drugog svetskog rata moja porodica imala je probleme zbog prezimena Ljotić, zbog osnivača „Zbora“ Dimitrija Ljotića koga je nova vlast tretirala kao domaćeg izdajnika. Šta će, kud će, otac promeni prezime po dedinom imenu Dimitrije i od tada smo Dimitrijevići kako ne bi imali probleme sa tadašnjim vlastima – priča Srboljub Dimitrijević Kum.

 

PROFIL

Ime i prezime: Srboljub Dimitrijević

Datum i mesto rođenja: Vranje, 1949.

Obrazovanje: Filozofski fakultet u Skoplju, doktor filozofije od 1999. godine, utemeljivač pravca regionalne filozofije (knjige Belezi iz vilajeta, Zemaljski pečat)

Radna karijera: profesor i direktor Gimnazije u Vranju, sekretar SIZ za kulturu Opštine Vranje, profesor Učiteljskog fakulteta u Beogradu, upravnik Galerije Narodnog muzeja u Vranju, profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu

 

ŠOPENHAUER I VRANjANKE

Na pitanje da li bi veliki filozof Šopenahauer bio ženomrzac i u Vranju, kraj lepih i zanosnih žena iz ovog grada, profesor Dimitrijević daje „filozofski“ odgovor.

-Nisam u mogućnosti da kažem kako bi se Šopenhauer, inače zakleti ženomrzac, odnosio prema Vranjankama, ali mogu da kažem za većinu filozofa da se baš nisu proslavili sa ženama, što opet ne mora ništa da znači, jer je to ipak individualna stvar – kaže Dimitrijević.

 

 



  • Ostavi komentar