Kad su Žuću jurili motkama

Proteklih 26 godina od prvih parlamentarnih izbora, za čoveka koji se više ne bavi politikom, previše je dug period koji stvara objektivne teškoće da se prisetim mnogih detalja i odgovora na brojna pitanja. Osim toga, događaji iz te Miloševićeve ere smenjivali su se filmskom brzinom, tako da čovek, koji nije vičan peru, nije u stanju da pohvata sećanja koja su počela ozbiljno da blede.

INFORMISANjE: No, od čega da počnem i čega se najbolje sećam? Pa naravno, od informisanja. U tom periodu, ja sam se, kao i svi opoziciono nastrojeni građani, informisao preko Radija Glasa Amerike, Radija Slobodna Evropa, čitao sam dnevni list Našu borbu, a kasnije  novine Danas. Glas Amerike je imao nekoliko emisija tokom dana, a Našu borbu mi je redovno, svakodnevno, donosio popularni Žuća, koji i dan-danas radi kao kolporter. Sećam se da je morao da se krije od komšija da bi mi doneo novine, jer su ga neki od njih bukvalno motkama jurili kada bi došao u moj sokak. On je jedan od sinonima otpora ondašnjoj vlasti u Vranju, a bio je član SPO i veliki simpatizer Vuka Draškovića.

PODANIŠTVO: Ali, kako i danas, posle 26 godina, da se ne setim famoznog RTS-a i nekih listova koji su bili bilteni SPS-a? RTS je svih tih godina bio državni informativni servis, koji je imao strahovito jak uticaj na javno mnjenje, a s kraja 80-ih bio je pod apsolutnom kontrolom Slobodana Miloševiće. Sećam se direktora Milanovića, urednika Komrakova, voditeljke dnevnika Ljiljane Milanović… a taj sistem podaništva širio se dalje na regionalni i lokalni nivo.

U navedeni medijski milje se tako dobro uklapao i lokalni Radio Vranje, a posebno od onog momenta kada je ova kuća prerasla u televiziju. Nju su, čvrsto pod svoju šapu stavili lokalni Miloševićevi kadrovi koje su predvodili Dragomir Tomić, Vlajko Jović, Mirko Dimitrijević… a kasnije Mića Stojanović, Zoran Knežević, Miroljub Stojčić i drugi.

Nedeljnik „Slobodna reč“, čiji je glavni urednik bio Gradimir Jovanović, izveštavala je na isti način kao i svi dnevni listovi pod komandom režima. Na njenim stranicama prenaglašeno je glorifikovana uloga lokalnih direktora velikih preduzeća i lokalnih političkih funkcionera. Njene stranice su za opoziciju bile otvorene samo kada nas je Jovanović nemilosrdno pljuvao ili onda kada su po zakon morali da nam dodele po neko ćoše prostora.

Jednom rečju, na srpskom medijskom nebu vladalo je  jednoumlje, koje skoro da nije imalo primera u Evropi. Bilo je više nego teško odupreti se toj, po Gebelsovim metodama uspostavljenoj mašineriji pisanih i elektronskih medija.

VRANjSKE: Pojava „Vranjskih“ krajem 1994. godine, bila je samo jasan signal da na kraju tunela i na jugu, koji je važio za Miloševićev bastion, ima svetlosti.

POLICIJA: Uz medije u jakom sećanju mi je ostala policija. Ona nije štitila narod, ona je štitila režim i otvoreno je bila u funkciji vlasti, kao u najgorim afričkim banana državama. Koliko su njene vođe bile opijene Miloševićem, pokazaće se nešto kasnije njenim učešćem u razbijanju demonstarcija u velikim gradskim centrima, najčešće u Beogradu.

OPOZICIJA: U tom i takvom vremenu, prvi opozicionari u Vranju i na jugu Srbije su bili advokat Miomir Tošić, poznatiji kao Mita Vol, potom dr Kole Veličković, Zoran Ilić Grešni, Nenad Stošić Šiza…koji su pripadali desno orjentisanim nacionalnim partijama. Po mom skromnom mišljenju, najoštriji i najhrabriji buntovnici tog vremena bili su članovi SPO.

Uporedo sa njima, prvi demokratski nastrojeni pojedinci u Vranju bili su pesnik Miroslav Cera Mihailović, novinar  Radoman Irić, lekar Vukašin Antić, grafičar Bora Ristić…Prva dvojica su davala ton našim akcijama. Cera je počeo hrabro sa novinama „Drugi list“, a Irić će od tada biti večiti trn u oku svakoj novoj vlasti. Potom se njima pridružila grupica odvažnih demokrata među kojima sam bio i ja.

ODBOR: Mi smo Mesni odbor Demokratske stranke (tako se tada zvao) u Vranju  osnovali 13. septembra 1990. godine. Sećam se, na osnivanju je govorio je dr  Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratske stranke. Sala Fonda PIO je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Mićunović je govorio o razvoju demokratije kroz istoriju, slabostima postojećeg režima, uvođenju demokratije kroz demokratske institucije, o putu Srbije u Evropu, tranziciji, programu i zadacima Demokratske stranke…

GRADjANI: Generalno se sećam da su u sali bili isključivo gradski likovi, takozvani građanski sloj društva. Sećam se prisustva doktora Slavoljuba Kostića, specijaliste za dečje bolesti, na svim tribinama koje je organizovao Mesni odbor. Inače, mesni odbor je delovao tako što je uglavnom organizovao tribine, kojima je, mora se priznati, prisustvovao mali broj zainteresovanih.

KANDIDAT: Rekoh na početku, bio sam jedan od kandidata na parlamentarnim izborima, koji su održani 9. decembra 1990 godine. Za taj prvi čas demokratije u Srbiji, stranka je organizovala fotografisanje svih kandidata sa teritorije Srbije u sedištu u Beogradu. Moja pošiljka sa plakatima stigla je poslovnim autobusom u četvrtak, samo nekoliko časova pre početka predizborne tišine. Mi smo se ipak tako organizovali da je nekoliko timova za sat-dva izlepilo sve plakate.

IZBORI: Na tim prvim višestranačkim izborima u Srbiji, DS je dobila svega 7 mandata, ali je i to bilo dovoljno da se u sali Skupštine čuje naš glas. Od nečega se moralo početi. Kasnije, ipak, došla su vremena koja najbolje ilustruje Andrićeva misao: „Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.“ Ta vremena traju i danas. Nažalost, demokrate su imale aktivnu negativnu ulogu u tim vremenima.

PRIVATIZACIJA: Kako sam čovek iz privrede, posebno me je pogodio naš koncept privatizacije takozvane društvene imovine. Tim činom ja sam se sve više udaljavao od politike. Taj proces je krenuo desetak godina posle uvođenja višepartijskog života, na način kojim je cela privreda prethodno smišljeno obezvređena i opljačkana, a taj posao sprovodile su demokrate. Proces je započeo ministar Aleksandar Vlahović, a nastavio i dokrajčio Mirko Cvetković, direktor Agencije za privatizaciju, kasniji premijer kada su Demokrate preuzele poluge vlasti u Srbiji.

NOVINA: Za mene je to bila velika životna novina, jer  sam, kao i druge generacije, dugo vremena živeo u jednostranačkom sistemu. Bio sam svestan da je menjanje jednopartijskog u višepartijski strahovito đavolje težak, dug i mukotrpan posao, koji prvenstveno zahtevao promenu svesti kod ljudi. A kroz istoriju je poznato kako se teško menjala svest našeg čoveka.

PROFIL

Budimir Nedeljković, član prvog Mesnog odbora Demokratske stranke, rođen u Vranju 1958. godine, gde je završio osnovnu u srednju školu. Posle diplomiranja na Pravnom fakultetu u Nišu, zaposlio se u Holding kompaniji „Simpo“. Kasnije prelazi u Pravnu službu preduzeća „Poljoprdukt“, a odatle u Hemijsku industriju HIV Vranje, gde i danas radi na mestu direktora Pravne službe. Oženjen je, otac dvoje dece.