Živkovićev monolog

Pokušaj „Vranjskih“ da naprave prvi ozbiljniji intervju sa načelnikom Policijske uprave Vranje Igorom ŽIVKOVIĆEM bio je bezuspešan. Iako je redakcija na vreme poslala okvirne teme za razgovor, tražeći da novinar u ličnom susretu (kako to inače nalažu red i pravila profesije da bi intervju bio iole zanimljiv i čitljiv) obavi razgovor sa načelnikom o svim problemima koji more građane i policiju, posle pet dana javio se Živković preko svog portparola i poručio da je prezauzet i da vremena da se vidi sa novinarom – nema.

Umesto susreta !!!!!!!face to face!!!!!, fotografisanja za naslovnicu i pretresanja svih problema u sitna crevca, naravno u zakonskim okvirima u kojima načelnik može da se kreće, na šta javnost po zakonu ima puno pravo, Živković je preko PR službe poslao „pisani sastav“ na tri šlajfne u kome je, naravno, pisao šta je hteo. Time je izbegao da ga novinar bilo šta pita u direktnom razgovoru u vezi sa najavljenim temama. Kakav bi to bio intervju?! Pun opštih mesta o statistici i policijskom poslu. Lišen ključnih informacija i smrtno dosadan. Da li je potcenjena važnost čitalaštva kao krajnjeg konzumenta informacija zbog koga mediji i postoje, procenite sami.

LITERARNI SASTAV

Na početku „literarnog sastava“, načelnik se pohvalio da je u prvih jedanaest meseci ove godine, kao i prošle godine, na području Policijske uprave u Vranju „očuvano stabilno stanje javne bezbednosti, kao i lična i imovinska sigurnost građana“. Već ovo je dovoljno da malo bolje obavešteni Vranjanac „skoči iz stolice“ i izrazi neslaganje.

– U periodu od januara do novembra 2016. godine registrovano je ukupno 1.395 krivičnih dela, dok je u istom periodu prošle godine registrovano 1.567 krivičnih, što je smanjenje za 172 dela ili 10,98 odsto – hvali se Živković.

A, eto, baš bi javnost volela da zna kako je to bezbednost „stabilna“, a da vrlo često imamo policijska saopštenja (u tri rečenice) iz kojih se vidi da neko nekog u ovom gradu bije. Vidi se da to uglavnom prolazi bez posledica, jer se isti tipovi vraćaju na ulicu, u kafiće i ponovo biju. U tim saopštenjima često vidimo termin „učestvovanje u grupnoj tuči“, kako zakon i policajci eufemistički definišu situaciju u kojoj mnogo njih prebije jednog, dvojicu. Zašto nema policajaca u blizini kritičnih tački – kafana i kafića gde po pravilu za vikend ključa krv nervoznih momaka pomešana sa alkoholom – nema odgovora.

Ko razbija ugostiteljske objekte, da li ih uopšte razbija, kome smeta istaknuta firma jednog noćnog kluba, treba li neki ljudi i svi mi zajedno da budemo zabrinuti zbog postojanja civila koji preuzimaju poluge primene sile od države (policije), redakciji nije pružena prilika da pita. O obijanjima kuća i stanova, ukradenim automobilima (da li to beše imovinska nesigurnost), o tome kako neko može skoro svakog vikenda u noćnim satima da divlja u saobraćaju sat, dva, i to u najstrožem centru (iz čega se logički izvlači zaključak o tome da na ulici nema policajaca i saobraćajnih policajaca da to spreče), novinaru takođe nije pružena prilika da pita.

Ili, kako zauzdati pripadnike fizičkog obezbeđenja u Vranju (samo jedno zvanično registrovano) čiji pripadnici malo pomalo „treniraju“ na fizički slabijim gostima kafića i noćnih klubova i ne čine li ih na taj način „lično nesigurnim i nebezbednim“? Ili, nešto najaktuelnije – ko u ličnom obračunu vadi nož, a ko pištolj u Vranju u po bela dana, a policije nema nigde zbog čega svako ko je tuda prošao ili je mogao da prođe s pravom može da se zapita da li je posle tog događaja siguran da je lično bezbedan. I na koncu, ima li policija bilo kakvu kontrolu nad tim „bezbednosno interesantim licima“, može li da ih spreči da naruše „vranjsku idilu“ i kako će to da izvede? Ili čeka da se nešto desi.

NIKAD VEĆA ZAPLENA

Pet kilograma heroina pronađeno je u automobilu Vranjanaca. Toliko droge, ako novinarsko pamćenje ne vara, a ne vara, nikada nije zaplenjeno u Vranju ili kod Vranjanaca u jednoj zapleni. To je količina koja je u najcrnijim danima narkomanije bila dovoljna svim konzumentima u gradu za mesec dana. Ali, Živković valjda smatra da javnost nema pravo da zna ima li policija saznanja o tome ko su ti ljudi, da li se radi o organizovanim narko grupama, odakle uopšte u Vranju tolika količina droge i da li je nabavka centralizovana, ili je droga u tranzitu, kao i ima li javnost razloga za brigu i nesigurnost ili policija sve drži pod kontrolom. On radije piše pisma za koja je potrebno barem duplo više vremena nego za razgovor s novinarom.

– U periodu od januara do novembra  2016. godine zaplenjeno je 50,6 kilograma droge, najviše marihuane 43,1 kilogram, heroina 4,9 (to je dakle ona jedna jedina zaplena), kokaina 1,6 kilograma, hašiša 5,5 grama i 487 komada (raznih stimulativnih) tableta. Nije bilo registrovanih slučajeva zastupljenosti droga u školskim sredinama – piše načelnik.

O neregistrovanim slučajevima u školama nećemo.

– U naznačenom periodu registrovana su 63 (160) krivična dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi. Presečen je lanac krijumčarenja migranata i procesuirano šesnaest osoba sa područja opština Bujanovac i Preševo koje se terete da su omogućile nedozvoljen prelaz državne granice između Makedonije i Srbije, kao i boravak u Srbiji većem broju ilegalnih migranata – navodi Živković u smrtno dosadnom štivu, kao da pola grada ne zna da ima i Vranjanaca koji učestvuju u krijumčarenju, a četvrtina ih tačno zna koji su.

Nije dato da se pita da li su ti ljudi deo organizovanih grupa, iz kog miljea dolaze, koliko zarađuju na prevođenju migranata, koji su mehanizmi krijumčarenja. Ili, šta je  sa krijumčarima, jesu li u pritvoru, zatvoru, da li su kažnjeni, jesu li odležali kazne, prati li policija njihovo delovanje i šta preduzima na preventivi i sprečavanju počinilaca da se opet vrate na granicu i prevode migrante za novac. Ili su možda krivi tužilaštvo i sud? Postoji li opasnost po građane od tih grupa, jesu li naoružane i opasne ako nedužni ljudi slučajno nalete na njih?

POLICAJCI SA DRUŠTVENIH MREŽA

Slede okvirne teme na koje je Živković izbegao odgovor. Ima li policija saznanja o jednoj grupnoj tuči u kojoj je nedavno učestvovala osoba iz Vranja na odsluženju zatvorske kazne (dok se nalazila na vikend dopustu), da li je tačno da se od tada navodno nalazi u bekstvu i šta policija preduzima da tu osobu pronađe. Kakvi su efekti kadrovskih promena na području Uprave do kojih je došlo posle Živkovićevog dolaska na njeno čelo? Ima li organizovanog kriminala u Vranju, postoje li organizovane grupe i da li ih je policija evidentirala; prati li njihovu aktivnost ili građani treba da budu lično zabrinuti? Ima li pravde za policajce, ko ih napada, tuče, preti i ometa u obavljanju službene dužnosti i poslova bezbednosti (u odgovoru je data samo statistika – 28 krivičnih dela prema 31 policijskom službeniku prilikom intervenisanja u uspostavljanju javnog reda i mira)? Zna li načelnik o spornim istupima pojedinih policajaca PU Vranje na društvenim mrežama i šta preduzima da to spreči? Posebno što ti policajci vode neku svoju policijsku „politiku“ i određuju ko je podoban za policiju i druga zanimanja, a ko ne. Šta ko u lokalnoj zajednici treba da radi, ko je čiji i kako s kim treba postupati. Ako na sve ovo nema nikakvog odgovora, čak ni utešne reči, kako verovati da su lična i imovinska sigurnost i bezbednost Vranja na najvišem nivou. I da neko uopšte štiti lični i imovinski integritet građana osim njih samih.

NASILjE BEZ ORUŽJA

Da redakcija barata osnovanim sumnjama o nasilju u porodici, saznajemo u pasusu gde načelnik  Živković citira policijsku statistiku po kojoj je od početka godine na području PU Vranje registrovano je 157 krivičnih dela nasilje u porodici. Dakle, porodično nasilje dešava se svaki drugi dan. Saznajemo i da je to povećanje, jer je u istom periodu prošle godine registrovano 139 slučajeva.

– Kroz elektronsku evidencije vrši se provera u vezi sa posedovanjem vatrenog oružja, ukoliko poseduje u skladu sa zakonom, oružje se oduzima, prvensteno iz bezbednosnih razloga – umiruje javnost Živković.

Ufff, dobro je. Znači kad nasilnika uhapse, oduzmu mu opružje, pa ga onda puste. Pod uslovom da je oružje prijavio, biće sve OK. A čak i kad ga nema, kad ga policija pusti, a ne prati šta dalje radi (što bi državni organi morali kontrolisati), na raspolaganju je arsenal nevatrenog naoružanja svih vrsta i tipova uz pomoć kojih nasilnici izazovu istu posledicu ka žrtvi, što policija, tužilaštvo, razni centri, stanice i drugi nadležni organi najverovatnije nisu u stanju da spreče.