Puk’o sistem

KVANTITET I KVALITET

Ovo možda jeste najkarakterističnija, ali nažalost po Vranje ne i jedina razlika u vrsti i kvalitetu medicinskih usluga koje se pružaju u dva grada na siromašnom srpskom jugu koje deli razdaljina od sedamdesetak kilometara. Leskovačka bolnica je akreditovana 2011, vranjska nije nikada. Na vranjskoj opštoj hirurgiji godinama unazad rade se operacije pretežno iz oblasti abdominalne hirurgije – slepo crevo, kila, žučna kesa… Laparoskopija se u Vranju radila, potom nekoliko godina zbog ljudskog faktora, inata i narušenih međuljudskih odnosa nije, pa sad opet kreće. Da nije Vukašina Antića koji se ozbiljno bavi hirurgijom dojke, u slučajevima karcinoma, ali i prevencijom i dijagnostikom, pa je ta činjenica uticala i na nabavku adekvatne aparature (tipa digitalni mamograf), Vranje bi u ovoj i srodnim granama medicine bilo i manje konkurentno u odnosu na Leskovac.

Leskovčani, pak, osim vaskularne i opšte hirurgije, već duži niz godina imaju dečju, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju. To znači da su na vreme iškolovali specijaliste za te grane. Veliki broj hirurških operacija rade laparoskopski. Na primer, tumor debelog creva. Ili, tumor jajnika ne odeljenju ginekologije.

Za razliku od Vranja, u Leskovcu se primenjuje trombolitička terapija kod moždanog udara. Na vranjskom odeljenju ortopedije rade se samo proteze kuka, i to pedesetak godišnje, dok u Leskovcu na godišnjem nivou urade preko tri stotine proteza, i to ne samo kuka, već i kolena. Epiduralna anestezija za trudnice je zvanična medicinska metoda u Leskovcu, u Vranju nije. Tamo se radi besplatno, ovde se skupo naplaćuje kada se radi „na crno“. Leskovac je aplicirao za opremu za centralnu intenzivnu negu za najteže pacijente i uskoro treba da je dobije. Vranje  nema centralnu intenzivnu negu jer čeka završetak Hirurškog bloka koji se gradi više od deset godina.

Sve ovo znači da Leskovac od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) dobija znatno više para od Vranja. Jer, taj Fond opredeljuje i plasira sredstva tamo gde ima pacijenata za operacije i preglede. A za operacije i preglede potrebna je oprema po kojoj Leskovac prednjači.

Direktor leskovačke Opšte bolnice Nebojša Dimitrijević, koga je nedavno ministar zdravlja imenovao da koordinira vranjskim zdravstvom dok ponovo ne stane na zdrave noge, kaže za „Vranjske“ da je kaskanje Vranjanaca posledica indolentnog stava prema prioritetima zdravstva u proteklim godinama.

– Vranje ima fantastične lekare, u pojedinim oblastima bolje nego Leskovac. Međutim, ovde je „pukao“ sistem koji je nekada funkcionisao u zdravstvu, nije se znalo do nedavno ko šta radi. Umesto da se planski usavršavaju lekari, prate tehnološke inovacije u medicini i stvaraju uslovi za podizanje kvaliteta zdravstvenih usluga u svakom pogledu, rukovodstva su se predavala nekim sitnosopstveničkim interesima i politikanstvu – kaže Dimitrijević.

On dodaje da Leskovcu „svi daju sve od sebe da zarade platu za koju rade“.

– Mi u Leskovcu pacijente šaljemo za Niš ili Beograd vrlo, vrlo retko. Bez obzira na to da li se međusobno volimo ili ne, i bez obzira na to ko je iz koje stranke, radimo zajedno za dobrobit pacijenata. Zaključio sam da u Vranju politička pripadnost i međuljudski odnosi jako utiču na sistem pružanja zdravstvene zaštite i da on zbog toga trpi. To ćemo menjati – najavljuje Dimitrijević.

KRIVE SU SEDAMDESETE

Kada se zna da Vranje ovih dana i dalje primenjuje zastareli kadrovski plan u zdravstvu iz 2013. godine (a mora se donositi svake godine), onda je i laiku jasno da sistem ne funkcioniše. Mnogi lekari reći će vam da su specijalizacije planirane i odobravane u skladu sa potrebama pojedinaca i iz ličnih interesa pojedinih doktora, a ne prema potrebama ustanove i pacijenata kojima je potreban zaokružen sistem zdravstvenih usluga.

Doktor Jovica Stojanović iz Centra za analizu i planiranje Zavoda za javno zdravlja (tela koje se bavi kadrovskim i savetodavnim pitanjima na nivou ZC) kaže, međutim, da nije sve do nemara, sitnospostveničkih interesa i politikantstva, već da problem sa kaskanjem vranjskog zdravstva za susednim Leskovcem seže u davniju u prošlost. Sedamdesetih godina prošlog veka, taj grad je dobio regionalni SIZ za zdravstvenu zaštitu (paradržavni, ali lobistički vrlo uticajan organ u doba samoupravnog socijalizma), dakle neku vrstu regionalnog centra za zdravstvo, dok je Vranje čak u jednom momentu bilo u opasnosti da ostane bez zdravstvenog centra i da postane neka vrsta leskovačke filijale ili detašmana.

– Regionalni status je Leskovcu, za razliku od Vranja, omogućio da ima znatno veće kapacitete u bolničkom delu. Imajući u vidu da se kadrovski plan u zdravstvu i kreira na osnovu odobrenih bolničkih postelja, logično je onda da je Leskovac godinama unazad dobijao više para da zapošljava kadrove u zdravstvu, a samim tim i više novca za medicinsku opremu – zaključuje Stojanović.

On podseća da Vranje ima prostorno znatno manju bolnica.

– Samim tim, manji su kapacitetu za popunu kadrovima i opremom. Gde ima kvantiteta, vremenom se iskristališe i kvalitet, pa je i to delimično razlog zašto je Leskovac danas po kvalitetu i širini zdravstvenih usluga ispred našeg grada – smatra Stojanović.

V.d. direktora Zdravstvenog centra Vranje Dragan Veličković kaže da vranjsko zdravstvo u ovom momentu kaska za Leskovcem „skoro u svemu“.

– Oni, za razliku od nas, rade endoskopske operacije, imaju angiografsku salu sa aktivnijom koronarnom jedinicom, imaju anesteziju na jednom mestu, centralnu operacionu salu, moderniju i sofisticiraniju opremu. Četiri ultrazvuka na Ginekologiji, mi dva, tri kolordoplera (aparata za marenje protoka krvi kroz organe koji se ispituju ultrazvukom, p.a), mi jedan. Infrastrukturalno su zaokruženiji, tehnički su opremljeniji i imaju dvostruko više kadrova nego mi, iako pokrivaju tek pedesetak hiljada osiguranika više – navodi Veličković.

On dodaje da Leskovac ima po dvadesetak hirurga, ginekologa, neurologa, dvostruko više od Vranja, a da tamo radi i duplo više ortopeda i urologa nego u Vranju. Petoro lekara radi gastroskopiju i kolonoskopiju, u Vranju dvoje.

– Jednostavno, pre nas su se opredelili da insistiraju na kvalitetu usluga, da se lekari usavršavaju. Imali su agilnija rukovodstva koja su uspela da se nametne ministarstvu zdravlja i nabave neophodnu medicinsku opremu – pojašnjava Veličković.

BEZ VIZIJE

Ali, ko je za to odgovoran, pitanje je koje se spravom može postaviti.

– Ovde su neka rukovodstva verovatno malo više radila za sebe, a neka pak nisu imala viziju šta i kako da razvijaju – odgovara Veličković.

Kakve su posledice i kako se zapravo stvari planiraju da bi sistem funkcionisao, vidi se na primeru leskovačke interventne kardiologije koji ilustruje direktor bolnice Dimitrijević.

– Da bi jedan lekar mogao da ugrađuje stentove samostalno, potrebna je petogodišnje edukacija. I da prethodno, u sklopu medicinskog tima, učestvuje u ugradnji najmanje 2.000 stentova. Dva lekara kod nas stentove ugrađuju samostalno, treći im se već priključuje, a još dva se u ovom momentu usavršavaju u Beogradu kako bi se priključila tročlanom timu koji već imamo – objašnjava Dimitrijević.

Dok u Leskovcu planiraju godinama unapred, u Vranju se još ne zna ko će da zameni Blagoja Timčića na Internom, Lazara Stankovića ne Dečjoj kardiologiji, Miodraga Stojkovića i Predraga Pocevskog na Hirurgiji. Ljude koji su otišli, trebali da odu u penziju ili odlaze za godinu, dve. Neko mora da radi i posle njih.

A kojim se idejama i planovima rukovode u vranjskom zdravstvu da se približe Leskovcu.

– Radi se novi kadrovski plan, nova mreža zdravstvenih ustanova u okrugu za 2017. i sistematizacija radnih mesta. U resursima ministarstva zdravlja tražićemo odobrenje sredstava za prijem novih kadrova, specijalizacije i subspecijalizacije – kaže Veličković.

On dodaje da ZC Vranje trenutno nije u situaciji da masovnije usavršava kadrove.

– Ako imamo deset internista, a pošaljemo dvoje, troje na usavršavanje, ko će da radi?! Slično je na drugim odeljenjima. To je ta razlika u odnosu na Leskovac i posledica toga što ranija rukovdstva nisu razmišljala na vreme – navodi Veličković.

Leskovčanin Dimitrijević na kraju kaže da realno za malo vremena otkad je vranjsko zdravstvo preuzelo novo rukovodstvo i nije moglo mnogo toga da se uradi, ali je „točak propadanja zaustavljen“.

– Očekujem da završetak Hirurškog bloka mnogo toga promeni i da od te tačke vranjsko zdravstvo krene krupnim koracima napred. Imam ideju da se Leskovac i Vranje povežu bez sujete. Da se međusobno pomažemo i dopunjujemo kako bismo i jedni i drugi bolje funkcionisali – zaključuje Dimitrijević.

Ako u aprilu, prema najavama, krene nastavak izgradnje bolnice pod jednim krovom, biće potrebno makar još dve godine da se hirurški blok završi. I najmanje još toliko vremenskog kaskanja za Leskovcem u prostornom smislu. Ako počnemo od 2017. da šaljemo specijalizante na usavršavanje, pod uslovom da sve savršeno isplaniramo, opet je Leskovac daleko. Jer, tamo ono što mi tek planiramo rade bez prekida svih ovih godina.

SUROVA STATISTIKA

Opšta bolnica Leskovac, po odluci Vlade Srbije, ima kvotu od 1.257 zaposlenih i još sedamdesetak angažovanih na određeno vreme po potrebi. Samo bolnica, bez doma zdravlja, ima 243 lekara, 182 specijalista i 22 subspecijalista. Četrdeset jedan lekar je na užoj specijalizaciji, a 36 na specijalizaciji. Leskovačka bolnica ima oko 800 postelja, vranjska oko 500.

Ceo Zdravstveni centar Vranje (organizacione jedinice bolnica i dom zdravlja) ima odobrenu kvotu od 1.344 zaposlena radnika. U obe organizacione jedinice zaposleno je 277 lekara (od toga oko 190 u OJ bolnica). Njih 214 su specijalisti, a 41 radi u opštoj praksi. Dvadeset dvoje lekara je na stomatologiji, a još 22 na specijalizaciji.

U Leskovcu je preko osamdeset lekara na birou, u Vranju pedesetak.