Ponavaljao sam zbog Kantera

FARBAO SAM KOSU

Za komentatorsku poziciju je, dodaje, bitno da čovek ima harizmu, da se razlikuje, da zna da napravi šalu na račun nekog igrača, da bude prepoznatljiv.

– Ja sam se čak i farbao. Dobio sam pozitivne komentare šefova i poznatih lica sa Kanter scene. Kad si u studiju publiku treba da privuče tvoje lice, da budeš prijateljski nastrojen. Ali najvažnije je da mnogo znaš o igrici jer prenose gledaju i profesionalci – priča Rema.

Ljudi ne žele da gledaju uvek isto pa on uvek smišlja nešto novo za publiku. Ponekad su to čak i iscenirane svađe u studiju, da jedan od kolega podiže atmosferu, dok drugi komentator objašnjava ko je gde pogrešio ili šta je neko posebno uradio.

– Kolege su me terale i da repujem za publiku. Zezali su me Rema je reper, ako mu propadne ova karijera, pustite ga da repuje. Za sad sam zanimljiv – smeje se Marko.

Marko je Kanter počeo da igra 2006. godine, a često je umesto u gimnaziju išao u igraonicu “Peki” gde je provodio puno radno vreme, što njegovi roditelji nikako nisu odobravali.

Kako kaže, nekoliko puta ga je otac zvao, pitao gde je i uhvatio ga u laži da je u školi, a u stvari je bio u igraonici. 

– Drugari iz osnovne su bili u fazonu- otvorila se neka igraonica, ajde da igramo Kanter, ali mi se to nije previše sviđalo, ja sam tada bio reper. Sa godinama sam počeo sve više da igram Kanter. Trošio sam previše vremena. Zbog Kantera sam ponavljao u drugoj godini gimnazije. Ćale je hteo da me prebije. Govorio je, kao i svaki roditelj: “To ti ništa neće doneti”- priča Rema.

Kada su ga pre šest meseci zvali da počne da radi tražili su nekoga ko dobro poznaje igricu i odlično priča engleski. Marko objašnjava da je poziv za posao dobio na tviteru, gde inače postavlja komentare o mečevima.

– Keva me je terala da nađem posao. Rekoh joj, kevo, odoh za Beograd, radiću kao analitičar za igrice. Ma, kakve igrice, šta ti pričaš, batalio si školu, upiši neki fakultet. Kad sam joj rekao da sam dobio posao i da mi plaćaju stan, keva nije mogla da veruje da su se igrice konačno isplatile – kaže Marko i dodaje da je majka sada ponosna na njega.

Majka oduvek bila najveća podrška, jer je shvatila da neće odustati od igrica, iako se to njoj ne sviđa.

– Keva mi je bila oslonac, podržavala me, iako je negodovala. Skapirala je da ja to želim da radim, nije mi lomila tastaturu, nije mi čupala kablove, znala je da ako mi uzme kompjuter, ja mogu da odem u igraonicu. Samo me molila da izađem iz kuće jer je lepo vreme – priča Marko.

EFrag je ove godine organizovao svetsko prvenstvo u Kanteru (!!!CS GO!!!!) u Beogradu. Prvenstvo je u Kombank Areni uživo pratilo 20.000 ljudi.

Marko je od juna do septembra prenosio sve mečeve koji su igrani u kvalifikacijama, u kojima su učestvovale reprezentacije 96 zemalja. Kako kaže, tada je radio po osam sati.

– Ja sam bio hajpovan (srećan) što ću da budem u Areni. Video sam scenu koja je bila prvelika, pomislio sam nemoguće je da ja radim ovo. Kad sam video publiku shvatio sam da ne smem da uradim ništa pogrešno. Naš strim je pratilo preko dva miliona ljudi. Imao sam tremu dok nisam počeo da pričam, onda sam se fokusirao na posao, ne na publiku – iskren je Rema.

Kako kaže, u jednom trenutku se na prvenstvu osećao kao zvezda jer je potpisivao autograme deci i pričao sa njima.

– Ne bih preporučio nikome da se odluči da igra igrice i batali školu kao što sam ja to uradio. Sada se kajem. Izgubio sam neke drugare jer nisam bio u školi. Škola na prvom mestu, a Kanter sa strane. Ako su talentovani neka probaju, dva sata posle škole može i Kanter da se igra – sametuje Rema.

UVEK POZITIVAN

On pojašnjava da je za dobrog igrača važno da bude talentovan, da ima brze reflekse, ali da su važne i tehničke mogućnosti, kao što su skupi računari i monitori, a da u Srbiji za sada samo jedna ekipa ima svog sponzora, bez koga je nemoguće raditi.

– Treba učiti na sopstvenim greškama, treba gledati snimak igre kad završiš, da vidiš šta si pogrešio. Treba da budeš uvek pozitivan. Nije sve tuđa krivica. Gledanje mečeva pomaže, mnogo se nauči – govori o Kanteru koji igra oko 10 miliona igrača.

Kao svoj najveći uspeh vidi to što je radio analizu u finalu svetskog prvenstva.

Posle prvenstva u Bogradu, Stojmenović je dobio nekoliko ponuda da radi kao analitičar na drugim takmičenjima širom sveta.

– Sve je to novo za mene. Dogovaram da radim neke turnire u Danskoj i Švedskoj, postoje neki planovi da odem za Ameriku. To je nedelju dana posla, tako da se pored zarade i putuje – otkriva Marko.

GEJMERI SU EMOTIVCI

Kroz posao Marko se upoznao sa mnogim poznatim igračima Kantera. Oni su, kako kaže, obični ljudi koji su, u većini slučajeva, bili otvoreni za razgovor.

Suprotno pričama da se gejmri zatvaraju u svoje podrume i sobe, i da se ne druže drugim ljudima, Rema kaže da su gejmeri željni da se vide sa svojim društvom i da pričaju o običnim stvarima.

– Nije kao da mi sada pričamo o igracama u slobodno vreme. Pričamo o svačemu, o devojkama, o problemima, obavezama – kaže Marko i dodaje da su u e-sportu uglavnom ljudi do 30 godina.

On tvrdi da su gejmeri najromantičniji ljudi.

– Nemaju toliko prilika da vide žensku osobu pored kompjutera. Izađeš i kažeš imam devojku i svi kažu “vau” – šali se Rema i dodaje da ima i devojaka u e-sportu i da zna veze koje su počele kroz Kanter, ali da on ne bi voleo da ima devojku koja je gejmerka.

I pored priča da su deca sve nasilnija zbog nasilnih igrica, Marko, koji je komentator Kantera, igrice u kojoj se neprekidno  puca i ubija, kaže da je on veoma emotivan, ali da su takve i njegove kolege.

– Imali smo igrače iz Argentine, to je bilo njihovo prvo pojavljivanje na internacionalnoj sceni, oni su imali himnu svaki put kad izađu na scenu sa zastvaom. Svaki put kad bismo pustili himnu, oni počnu da plaču. Kada vidiš igrača kako plače na svoju himnu, jer predstavlja svoju zmelju, to je neki novi nivo.

U VRANjE ZA PRAZNIKE

Zbog posla u Vranje ne odlazi često, ali ga za rodni grad vežu porodica i prijatelji.

– Nedostaju mi keva, ćale, drugari.. Za Vranje me veže društvo, rep pesme koje sam radio – kaže Marko.

On dodaje da je u Beogradu fokusiran na posao i da nema mnogo vremena za izlaske, ali da jedva čeka da ode u Vranje da se “iživi”.

-Ići ću za praznike. Da kažem “e, došao sam”, da se vidim sa društvom, da izađemo, da se iživim- otkriva.

Na poslu priča engleski, a u stanu živi sa kolegama iz firme koji ga teraju da priča vranjski, jer im je zabavno, dok u Vranju pričaju kako je postao “Beograđanin”, zbog toga što je počeo da priča pravilno.

Kolega iz Novog Sad koji i danas prepričava Markovu izjavu: “Brate, dok ti kažeš mleko, ja dva puta kusnem”.

On dodaje da su u Vranju mnogi ljudi čuli čime se bavi i da uvek voli da zastane i priča o poslu sa svima, jer za njega njegov posao nikada nije naporan, već nešto što voli da radi.