Nikako da odrastem

a da su za nas svi vozovi davno otišli i da je trebalo uozbiljiti se mnogo godina pre. Neka ih, neka bulazne, mi ih nećemo slušati!

LIČNI KOMPAS:Slučaj ili sudbina su hteli, da me moj dugogodišni partijski drug nazove baš u trenutku kada stojim na sred raskrsnice, a da blage veze nemam kuda dalje da krenem. Božja promisao je bila, u zavičaj. Valjda se svi jednom vraćaju korenima,  kad im zataji lični kompas? Ne znam, nisam do sada bila u takvoj situaciji.

Ali sve ima svoj prvi put: prvi udah, prvi korak, prva reč, prva ljubav, posao,  brak, dete, prvi otkaz…! Nižu se iskustva i sakupljaju kockice mozaika                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       života. A u mom pedesetogodišnjem trajanju bilo ih je itekako. Mladost- ludost, kažu, a ja nikako da odrastem. Ne da mi se! Taman kad rešim da se uozbiljim, nešto me preseče i odmah ustuknem i odustanem.  Ma lepše je kad razmišljaš „kako ćemo – lako ćemo“. Nekako, zaista tako i bude .

Ipak, putarina mora da se plati: ili na mostu ili na ćupriji. Svakako će nas skupo koštati. Moj ceh je  godinu dana neplaćenog rada. Radila, bez plate. Dobrovoljno volontirala. I to posle 25 godina staža.

ČAROBNI ŠTAPIĆ: U ovoj zemlji, ovakvih, meni sličnih, je na hiljade i hiljade. Već  su potrošili pola veka života; do penzije im fali još petnaestak tričavih  godina; deca uveliko na studijama; roditelji  počeli da poboljevaju… Kad sve saberete, slika nije nimalo ružičasta, a svi čekaju da im čarobnim štapićem rešite probleme.

Šta ćete? Imate li alternativu do da izmislite ili rodite pare kojih nema? Ti složeni matematički zadaci postali su nam svkodnevna glavolomka: od  jednog napraviti dva, ili još bolje, tri dinara i to svaki dan! Nema subote i nedelje da se predahne. Naprotiv, baš tada se apetiti za novcem udvostručuju!

IDE SLAVA: Sećam se dragog prijatelja Pere Tumana, Bog da mu dušu prosti, kako se, više u zbilji nego u šali, žalio: “Slava ide, muda mi se vide. Sve će nabavim, al’ prase me jebe!“ Izgleda da taj praseće – svinjski seks ne popušta.  Naprotiv, i dalje smo jebana stranka.

Kako tada, tako i sada. Vrtiš, sučeš, dovijaš se, rastežeš, ali ne vredi. Što neće da me ubode neka sedmica, pa da rešim sve problem, a zbrinem decu, brata i njegovu porodicu, roditelje… da nešto ostavim i za starost.  Možda bi me i ubola kad bih uplatila? Ali ovo zmijče u džepu ne da! Sve računam, da dobijem neću, nisam ja te sreće.  

Čudna smo ti mi sorta.  Dok te ne klepi nešto po glavi, niko te ne interesuje. Gledaš samo sebe. Ali, kad te strefi, onda shvatiš da, takvih kao ti, ima svuda. I nekako ti, bre lakše, nisi sam. Nisi ružan i kužan. I drugi su.

Ima još jedna prokletinja koju nosimo u genetskm kodu. Zove se: „ Dobro je i ovako, samo da ne bude gore“! A ono, svaki dan zaranjamo u još dublje blato. Stepenik po stepenik i eto nas u podrumu punom memle i gustog mraka.

MNOGO SAM LjUTA: Dokle bre? Život mi prođe u strahu od goreg! Hoću bolje, svetlije, radosnije i sitije! Hoću da se budim sa osmehom, a ne sa pitanjem kako naći pare za hranu, struju, komunalije, porez… Mnogo sam ljuta zbog neravnopravnog odnosa prema ljudima. Uveli su nam još i tu dnevnu zateznu kamatu, ako ne platiš porez!

OK, država mora da bude namirena. Samo me interesuje da li to isto važi i za njene građane? Treba li i oni da budu namireni? Pazite, platu ne primam godinu dana, a uredno idem na posao. Hoću li i ja imati pravo na tu zateznu kamatu na svih 365 dana, koliko kasni zarada ili treba da budem srećna što mi je poslodavac, uopšte i omogućio da radim?

ČEKAJUĆI EVROPU: Ma, čekam tu Evropu kao ozeblo sunce. Ima u nju da se uguram, makar i silom. Dosta mi je, izmišljanja krivih Drina, traženja probušenih sakija  i  nalaženja rupa u zakonu. Kažu da je tamo sve jasno i jednostvno. Tvoje je da se vladaš po propisima i miran si. Ako se bahatis, dobićeš po džepu tako jako, da ti to više na pamet nikad neće  pasti.

A ne kao ovde u našoj lepoj: sve je dozvoljeno, ali samo odabranima. Boranija, ako i napravi neki kiks, plaća debelo. Odabrani su zaštićeniji od belih medveda. Oni posluju, obrću milione, avione i kamione. Kad odluče da je dosta, nabiju preduzeće u stečaj i nestanu. Podrazumeva se da sa sobom pokupe sve što mogu. Kao terminatori, ostave pustoš. Bez emocija, hladno, ni mrvice empatije za one koje su oterali u dužničku krizu.

Sa tim otetim blagom sklanjaju se privremeno u neku susednu državu, pa otuda posmatraju haos koji su napravili. I dalje nedodirljivi, sa imunitetom ili ne, smeju nam se, jer su uspeli da nas zavrnu.  Kada se spusti prašina, odlaze  na neko egzotično ostrvo, dovoljno daleko i nepoznato, gde im se izgubi svaki trag. Boraniji I božjacima ostaje da i dalje grcaju u dugovima, a oni žive život bogova.

NEVIDLjIVI: Hoće li neko  da mi objasni, kako je moguće da jedan medijski mogul, vlasnik dve televizije, jednih dnevnih novina i produkcijske kuće, bude potpuno neprimećen za brojne državne finansijske kontrole i poreske organe? Nevidljivi!!! A duguje i Bogu i ljudima, državi najviše! I svi se prave blesavi, svi sležu ramenima, nadležni nemaju komentar, ne preduzimaju mere, ne primenjuju zakone…

Dođe mi da krenem njegovim stopama: otvorim firmu (DOO – Društvo sa ograničenom odgovornošću – to znači da odgovaram pred zakonom do visine uloga, a mogu u firmu da uložim samo radni sto i stolicu). Zaposlim ljude.  Obećam im da će para biti, ali da budu strpljivi dok ne krene posao.  Zadužim firmu kod banaka i onih drugih maloumnih koje uspem da ubedim da ulože novac u moj biznis. Okrenem kapital dva puta, a onda proglasim stečaj. Radnici ostanu na ulici, ne dobiju platu, ugovanja prema državi izmiruju se iz stečajne mase, a nju čine, da podsetim, radni sto i stolica. Pa ako je državi to dovoljno da joj pokrije troškove, dobro je. Ako nije, neka se slika. A ja, sa zarađenim parama, idem na poduži odmor, dok se prašina ne slegne sve ne zaboravi.

RECEPT ZA BOGATSTVO: Ovo vam je, dragi čitaoci, recept kako da i vi postanete bogati za kratko vreme. Stisnite petlju i krenite u avanturu. Ko zna, možda vam se i posreći? Ako uspete, javite mi da i ja pokušam. I, molim vas, nemojte nikom pričati ko vam je dao recept. Neka to ostane naša mala tajna.

Živi i zdravi bili još mnogo godina!

PROFIL:

Snežana Lazić, bivša Mašutković, rođena je 15. decembra 1968. godine u Vranju. Po struci je dipl. biznis menadžer, ali sve vreme radi u elektronskim medijima. Novinarsku karijeruje započelau RTV Vranje, a vremenom je dobijala prilike da se pokaže na odgovornim uredničkim funkcijama. Danas je zaposlena u televiziji Metropolis kao urednik programa. Udata za reditelja Vladimira Lazića, ima ćerku Anđelu i sina Viktora Simeona. Sama za sebe kaže da je i dalje ljudi vide kao damu na ulici, domaćicu u kući, profesionalca na poslu i ženu, tamo gde treba.