Ništa Novo

NEPRIJATAN RAZGOVOR

-Razgovor sa gospodinom Devićem nije završen, koliko god je on bio iznenadan i vrlo neprijatan. U datoj situaciji ponuđeno mu je da se preseli u Industrijsku zonu, gde bi imao neuporedivo bolje uslove za proizvodnju i gde bi mogao da zaposli veći broja radnika. On se saglasio sa našom ponudom, tako da uskoro očekujemo da se ovaj razgovor nastavi – izjavio je sutradan Igor Andonov.

Dan-dva kasnije, 80 radnika, koji su imali ugovore o radu na neodređeno, našli su se na ulici. Ponuda i izbor bili su više nego skromni, pa su svoju sudbinu prepustili umeću vranjskog advokata Miomira Tasića, kako bi posredstvom suda naplatili ono što su zaradili, a što im je zakinuto.

-Mi od vlasnika potražujemo dve poslednje zarade, onda jednu i po zaradu iz 2013. godine, potom da nam se plate svi prekovremeni sati, godišnji odmori, rad subotom, pa sve to sa kamatom, tako da svako od nas, zavisno od radnog mesta, očekuje između 150 i 200 hiljada dinara –kaže Aleksandra Stojiljković (28) koja se, posle šest godina rada u „Novo-tekstilu“ našla na ulici.

Ovu sumornu priču nastavlja Jasmina Stošić (51), koja je posle 22 godine provedene u „Jumku“ i četiri u „Deni stilu“, u „Dević-tekstilu“, u 51-oj godini  dočekala otkaz ugovora o radu (vidi okvir).

-Ostaje mi da žalim za nekoliko stotina prekovremenih radnih sati koje sam poklonila ovoj fabrici i mnogo truda, rada i znoja koje sam tamo ostavila – konstatuje Jasmina Stošić i podseća da odbegli vlasnik fabrike svim radnicima 

poslednje tri godine nije uplatio doprinose za PIO.

Jasmina priča da radnici skoro i da nisu postavljali pitanje prekovremenog rada, ali su uvek dobijali isti odgovor: najpre da će im „svaki prekovremeni sat biti plaćen,, a pošto se to nije dogodilo, da će dobiti slobodne dane.

-Sve je to bilo jadno i tužno. Nosili smo u kesama hleb i sa hlebom ko je šta imao,  jeli smo za mašinama, jer nikada nismo znali kada ćemo se vratiti kući. Mnogi od nas kući su išli samo da prespavaju dva, tri, pet… sati, pa da se ponovo vrate u fabriku – priča Jasmina i u grču pravi grimase na licu.

Daleko mlađa Aleksandra, živahna, još puna energije, pita kako to da najcrnja eksploatacija radnika u „Dević-tekstilu“, nije predmet brige države, lokalne samouprave, tužilaštva, raznih inspekcija…

-Kako je to moguće. Tamo je toliko inspekcija dolazilo u kontrolu i svaka je imala pune ruke posla. Gde su danas njihove prijave? Ko su ti inspektori koji su nas ostavili na cedilu? Čak si i oni znali da je tamo postajala grupa radnica koje su vlasnik i direktorka Marina Stošić vodili „na crno“ i plaćali kešom na ruke, bez ikakvih poreza i doprinosa – tvrdi Aleksandra i podseća da je u trenutku zatvaranja fabrike,pre mesec i po dana, gazda ostavio 2.300 evra da se isplati ta grupa radnica. One nisu dobile ni jedan evro, a sada se postavlja pitanje ko je zadržao pare za sebe.

Naše sagovornice Aleksandra Stojilković, Jasmina Stošić i Danijela Micković Icmareva, tvrde da je Marina Stošić, kako god se zvala, direktorka ili odgovorno lice, bila glavna poluga u maltretiranju i zlostavljanju radnica. Prisećaju se, da im je čak ogavno bilo da, kada god je iskočila neka radnja, Marina umela da radnicama pripreti svojim mužem, inače inspektorom Policijske uprave.

-Bilo je nedelja kada smo za šest dana imale po 78 sati rada za mašinom. Dakle, prosečno po 13 sati dnevno. Marina je sve te naše sate pretvarala u slobodne dane, a kako ih nigde u papirima nije prikazivala, jer nije smela, svi smo ostali uskraćeni za njih – kaže Aleksandra.

U takvoj situaciji, bilo je 15-ak radnica koje nisu mogle da trpe različite oblike maltretiranja i torture, pa su podizale tužbe protiv fabrike, tražeći ono što su zaradile i što im pripada. Sa njima se Marina s puno ličnog zadovoljstva obračunavala po kratkom postupku.

-U tim situacijama Marina lepo pozove radnicu u kancelariju, pa onda cinično ide okolo, kao „kiša oko Kragujevca“, da bi u jednom trenutku iz fioke izvadila pripremljen papir i kazala radnici da stavi potpis na njega. Svaki takav papir bio je otkaz – priča Jasmina Stošić.

A kakav će biti ishod ove priče, naše sagovornice nisu spremne da prognoziraju. Kažu da je cela priča lepo upakovana i da su njeni režiseri premazani svim bojama i ideologijama.

PREKO KOLENA

-Sada se postavlja pitanje od koga ćemo mi da naplatimo to što nam duguje bivša fabrika? U Vranju su ostali prazni zidovi hale. To isto uskoro će se dogoditi i sa fabrikom u Novom Sadu. Sve je preko noći isparilo, a gazda je složio pare u džep i zaputio se drumovima Bosne i Hercegovine – konstatuje Danijela Micković Icmareva i vrti glavom pred činjenicom da je sada tu neka fiktivna firma, sa fiktivnom imovinom koju ne mogu da zaplene.

Ona potom objašnjava da su u fabrici svaki segment rada i poslovanja, vlasnik i oni koje je on posebno plaćao, primenjivali i sprovodili na način „preko kolena“, kako bi se iz radnika iscedio i poslednji atom snage.

-Eto, uzmimo primer godišnjeg odmora. Dobije radnik rešenje na 20 dana. Ali, ne lezi vraže – posle sedam do deset dana zovu ga telefonom iz fabrike. Kažu hitan posao je tu, prekidaj odmor. Isti slučaj je bio sa više radnica koje su bile na bolovanju. Pozove Marina telefonom,izrecituje nekoliko rečenica na koje radnici ne smeju ni da progovore –objašnjava Danijela.

U „Dević tekstilu“ poseban mehanizam za šišanje obespravljenih i zlostavljanih radnika, bile su mesečne radne liste na osnovu kojih se obračunavaju zarade radnika. Ovu priču baš tim primerom završava Jasmina Stošić.

-Svaki radnik „Dević-tekstila“, kada radne sate prevede na radne dane, imao je 30 i više radnih dana. Ali, niko on nas nikada nije smeo u radnoj listi da prikaže više od 24 radna dana.

RADNI DAN TRAJE 24 SATA

-Verovali ili ne, a o tome postoje dokazi, dešavalo se toliko puta da radim u fabrici po 10, 12, 14 i više sati. Dva puta, kada smo radili za neki izvoz, došla sam na posao ujutro u šest, a kući otišla sledećeg jutra u šest sati, posle 24 sata rada. Kada sam drugi put ostala 24 sata za mašinom, ćerka me kasno noću zvala da pita gde sam. Odgovorila sam joj da sam u fabrici, na poslu i da zbog obaveza ne mogu još da dođem kući. Ona mi to nije verovala, pa je htela da prijavi policiji, strahujući šta se samnom događa. Jedva sam je ubedila telefonom da ne pravi probleme bez potrebe –priča Jasmina Stošić, koja je, sa 30 godišnjim stažom u tekstiklnoj struci, dobila otkaz.

ADVOKAT MIOMIR TASIĆ

 REŠENjEJE DALEKO

Slučaj firme „Dević-tekstil“ i njenog vlasnika Nova Devića, nije nov u Srbiji.

-Ovde je previše firmi koje su društva sa ograničenom odgovornošću i koje svoje malverzacije na tržištu „pokrivaju“ imovinom. Kako sada stoje stvari, ovaj veliki gazda iz Bosne i Hercegovine na putu je da prevari 80 radnika fabrike u Vranju. Kako? Ovde je, posle šest godina rada, na fabriku stavio katanac. Prema informacijama koje imam, na putu je da to isto učini i sa fabrikom u Novom Sadu, a sve što ima, mašine,opremu, robu… sve je oterao negde u Bosnu ili Hrvatsku.

Istovremeno saznajem da je Dević napravio čitav serijal carinskih prekršaja, pa mu je Carina popisala imovinu i vodi više postupaka protiv njega, kako bi država namirila svoja potraživanja.

U ovakvoj situaciji ja pokušavam preko privatnih izvršitelja iz Novog Sada, da se ubacim u ovaj red pre carine, kako bih uspeo da kako-tako finansijski zaštitim ove radnike. Da li ću u tome uspeti, sada je teško reći – kaže advokat Miomir Tasić, pravni zastupnik radnika „Dević-tekstil“ iz Vranja.

S DRUGE STRANE ZID ĆUTANjA

„Vranjske“ su na dva broja mobilnih telefona, čiji je vlasnik doskorašnja direktorka Marina Stošić, pozivima sa fiksnog i mobilnog telefona, ukupno šest puta pokušavale da čuju stav druge strane. Svi ti pozivi, kao i ljubazna SMS poruka nisu doveli do rezultata – direktorka Stošić je, do pred zaključenje ovoga broja novina, ostala nedostupna.

Slično je bilo i sa Novom Devićem, vlasnikom kompanije „Dević-tekstil“. Na tri telefonska poziva (jedan sa fiksnog i dva sa mobilnog aparata), Dević se nije javljao. Vlasnik kompanije nije uvažio ni našu SMS poruku, tako da je u ovoj priči izostalo njegovo mišljenje.