KARAVUKOVO: Znam ja dobro šta vas interesuje i šta biste hteli da dokučite iz ove moje priče. Pa, krenimo. Moji su posleratnom kolonizacijom, sa četvoro dece, plus jedno u stomaku, sišli sa lepe Besne Kobile iz rodnog Novog Sela i došli u Vojvodinu, u selo Karavukovo, koga i sada ovde zovu Žuto Vranje. Roditelji su mi dobili kuću i okućnicu, malo zemlje i tako su otpočeli novi život.
Nakon nekoliko godina, davne 1951. i ja sam došla na svet. Bila sam poslednje dete u porodici Mitrović. Slušajući u školi o Koštani, igrajući tu zanosnu ženu u pozorišnoj predstavi, mene je uvek nešto vuklo da dođem u Vranje, da upoznam jug, da se susretnem sa mojim narodom koga nosim u genima.
VOZOM U ZAVIČAJ: Kada sam završila osnovnu školu, moj brat od ujaka, učitelj Uroš Djorđević, unuk Velina Djorđevića, jedinog predratnog pismenog ćate u Novom Selu, poveo me je u njegov i moj zavičaj. Sećam se: vozom do Vladičinog Hana, a onda autobusom po kaldrmi do Surdulice. A onda dete popeše na konja, pa polako preko Masurice, uz brdo, do zaseoka mojih oca i majke.
Putovanje je trajalo satima, a ja sam bila opijena što lepotom kraja mojih gorštaka, što ogromnom količinom čistog vazduha. Činilo mi se da lebdim, da letim. A pogled puca, ne znam gde da se pre okrenem. Sve mi je bilo novo, sve lepo. Da li sam na konju ili u oblacima? Da nije onog konjskog kasa, mislila bi ovo drugo.
Pređosmo jedno po jedno brdo, a brat me sokoli: iza onog tamo drugog je kuća njegovog oca, mog ujaka. Malo po malo i stigosmo. Bože, koja radost kad su nas ugledali. To može da priredi samo srce jednog južnjaka. Topla reč, tople ruke, topla duša koja treperi, a oči pune suza radosnica i moje i njihove.
STIGLI GOSTI: Unutra nas čeka nas sofra puna hrane. Ali koje? One koju sada svi željno tražimo i kupujemo pod šifrom – organska. Sve mi je bilo slatko: krompir, kačamak, sir, banica, a učitelja povrh čeka i pečena jagnjetina. Stigli gosti, valja ih ugostiti.
Umorni brzo zaspasmo u gostinjskoj sobi. Ujutro me probudi huk vode, je je preko noći pala kiša, pa rečica nadošla. Kako je to bio divan osećaj za one koji to nisu doživeli. Onda deca, moja rodbina i ja, strčasmo do reke, a ona huči li huči, prosto peva slivajući se niz dolinu. Bistra, ledena, prozirna … ogledalo joj nije ravno.
A, tek ptice i njihova pesma, livade i proplanci, pa miris tek pokošenog sena? Pa onda sećanje na one starije koji grabuljama sakupljaju seno, a mi deca kao nešto pripomažemo. To je nešto što večno ostaje zapečaćeno u srcu i levoj pretkomori. Nikada mi to niko ne može uzeti.
DUŠEVNI LjUDI: Nešto kasnije sam još jednom bila do Vranja. Sećam se šetnje glavnom đžadom, Gornje mahale, ljubaznih i, kako bi mi Vojvođani rekli, duševnih ljudi. Danas ipak osećam da sam za toliko toga uskraćena i da još mnogo toga treba da vidim, sazna, osetim, upoznam.
Na moju veliku žalost, nisam ni rodbinu upoznala. A, mnogo ih je dole. No, zahvaljujući tehnici, jedne cele zime pravila sam porodično stablo. Tako sam upoznala preko 200 mojih srodnika sa očeve i majčine strane. Kako mi reče jedan rođak, pola Surdulice su moji što Mitrovići, što Djorđevići, a ima ih u Vranju, Vlasotincu, Pirotu , Zrenjaninu…!
ZAJEDNO NA DRUŠTVENIM MREŽAMA: Sada smo zajedno na društvenim mrežama. Virtuelno se pozdravljamo, družimo, čestitamo rođendane, slave, virtuelno se i volimo. Član sam kluba „Novoselci“, pa tako saznajem sve ono novo sto se događa u zavičaju mojih roditelja, koji odavno nisu sa nama.
Danas me veseli to sto se mladost vraća na ognjišta predaka. Što se obnavljaju kuće, grade putevi, crkva… Ovog proleća zaorane su prve brazde u Novom Selu i zasađen prvi krompir. Selo godinama slava Petrovdan, pa mi otuda redovno stižu pozivi.
Moji se nikada nisu vraćali u rodni kraj. Ko zna zašto je to tako bilo? Ali, ja
verujem da ću još jednom zakoračiti u taj raj nedirnute prirode, gde je sve tako čisto i gde su duše ljudi još ne ukaljane.
***
CENZURA I PRAVDA: Cenzura i pravda, dve su neiscrpne teme toliko prisutne da vrebaju na svakom kanalu naših TV prijemnika. Ja se odlučih za njih da pokažem da je toga uvek bilo. Sada, takav utisak imam, daleko više. Ceo radni vek provela sam u jednoj radio stanici, u kojoj su, pored radijskog programa, dva puta mesečno izlazile novine „Glas odžačke komune“.
Vreme ovog događanja turbulentno: „Bratoubilački rat na prostorima bivše Jugoslavije“- ja sam ga tako nazvala. Veliki broj izbeglica dolazi i naseljava se u moj maleni grad Odžake. Snalaze se, kupuju, prodaju, nešto rade. Neki uspešniji otvaraju prodavnice, mesnice… a o njihovim proizvodima se priča. Poneseni zaradom, neki zaslepe i naprave nepromišljene korake.
Koristeći divljač u pripremi kobasice, jedan od njih, „uspeo“ je da trihinelom zarazi oko dve stotine osoba, ne samo u mom gradu, jer se dobar proizvod nosio rodbini, našim gastarbajterima, sa devizom „pojedite nešto srpsko, domaće, naše ….“.
BOMBA: Onda je ta „bomba“ pogodila i moju porodicu. Zauzeta negom najmilijih, a na moje veliko zaprepašćenje, toga dana u redakciji, među vestima u košuljici, nisam zatekla ni jednu vest o tom događaju. Sedam brzo za kompjuter, prikupljam podatke, pišem a potom i objavljujem vest.
Nekoliko dana kasnije, kada je skandal pukao, dotično lice biva pritvoreno. Nešto kasnije je krenuo i sudski proces.
Ne zadugo, moja „krtica“ mi javlja: „Hej, Mileva, pustiće ga uz minimalnu kauciju“. Izbezumljena slušam, a ne verujem u to. Odlazim u sud i od relevantne osobe saznajem: Veće trojice sudija opštinskog suda donelo je odluku da isti bude pušten iz zatvora uz kauciju od 9.000 dinara – i slovima devet hiljada dinara .
„Bože, da li je to moguće“ – pitam se, jer je 200 osoba, među njima i deca zaražen trihinelozom. Vraćam se u redakciju i ponovo pišem vest. Samo što je objavljena, haos. U roku od pet minuta poziva me glavni urednik i direktor. Silazim i u njegovoj kancelariji, kad dole glavom i bradom, predsednik Opštinskog suda.
LEKCIJE O PRAVU: Krenula je parada: pa, kako sam mogla, pa ko mi je to rekao, pa to nije tacno… ubeđivanje, rasprava … čitanje lekcije o pravu, a svima je jasno da je vest tačna i istinita.
Onda kreće odvratno ubeđivanje: mogu li to ja drugačije saopštiti; hoću li pisati ispravku i još štošta.
„Ne“ – rekla sam tvrdo, pa nova vest nije objavljena.
„Poslaću je Rado Beogradu“ – stavila sam ovoj dvojici do znanja. To sam i učinila. U udarnom terminu Radio Beograd je objavio informaciju iz Odžaka, čime je zaustavljena je jedna prljava igra. A stvari su se dalje događale u skladu sa zakonom i propisima.
Dotičnom je presuđeno: odležao je nekoliko godina u zatvoru. A, kada je pušten, odmah je otvorio novu mesnicu u susednoj opštini. Valjda zbog toga što je iz našeg mesta poneo „dobru“ poslovnu biografiju.
PROFIL
Mileva Sotirović (porodično, Mitrović), rođena je u Karavukovu 1951. godine, u porodici kolonista iz Novog Sela sa Besne Kobile. Ceo radni vek od 35 godina, provela je u redakciji Radio Odžaka, najpre kao novinar, a potom kao glavni i odgovorni urednik i direktor. Dugo godina je bila saradnik Radio Novog Sada i Zajednice lokalnih radio stanica. U penziji je od 2010. Živi u Novom Sadu.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.