I Romi i Srbi radnička klasa

Eko Taxi Vranje

– Ljudi, radnička klasa, bavili su se prizvodnjom duvana. Deca su nizala duvan i iznosila sušnice, a kad pada kiša naša je obaveza bila da ih unesemo unutra, da ih slučajno ne uništi kiša. U suprotnom, usledile bi batine od roditelja. Pamtim da smo se mnogo družili, igrali smo fudbal, klikere, išli na čistu Gradsku reku da se kupamo. Kod Mačkine česme postojalo je bukalo, kao vodopad, posebno zanimljivo za decu i naše igre. Na dečjem igralištu nalazio se jedan dud i svako je dete znalo koja je njegova grana, a dešavalo se nekad da otkinemo i sa tuđe ako neko dođe prvi – sa setom priča Miroslav Stanisavljević-Mečka, zatvorski stražar u penziji.
BICIKL PARTIZANKA
Kaže da mu je prvi bicikl, „Partizanku“, majka kupila kao nagradu za poslušnost i što je vredno nizao duvan. Seća se davnih, mirnih i lepih dana detinjstva kad je sa bratom čekao da majka umesi i ispeče hleb. Namazali bi na krišku mast, napravili sendvič pa trkom na kupanje.
– Počeo sam da zarađujem u sedmom razredu osnovne škole. Kod Gimnazije, ubacivao sam ugalj, tovario pesak, nije me bilo sramota iako su tuda prolazile mlade devojke. Bitno, nismo zavisili od roditelja i kad sam izlazio u grad, tim sam parama častio drugove koji nisu imali. Delili smo sve što smo mogli, pomagali se bez skrivenih namera, bez zavisti – iskren je Miroslav.
Na Vasuljicu odlazili su kod komšija Roma na slavu.
– Nije postojalo odvajanje između Srba i Roma, nikada. Išli smo jedni kod drugih na slavu, svadbe smo pravili ispod šatora, bila je prava fešta. Kad se odlazilo kod komšija, bilo je obavezno posluženje statko i hladna voda, kafa ako ima. Danas je obavezna kafa, slatko slabije – smeje se on.
Naglašava da su ženino i njegovo najveće bogatstvo danas njihova dva unuka, Mateja i Vuk. 
– Oni su naša zanimacija, naše blago. Evo, slava je, Sveti Arhanđel Mihailo, očekujemo goste i komšije. Od ove godine, računajte da ste i vi naš gost – kažu domaćini koji su lepo dočekali i ugostili novinarku Vranjskih.
Tu su tri kafane, pekara, zubna ordinacija, optika, prehrambene prodavnice, poljoprivredna apoteka i mnogo drugih lokala.
– Previše je prometna ulica, puna ljudi, ali je s druge strane mirno, bez incidenata, svađa, prepirki. Danas nema klupa ispred svake kuće i priča do kasno u noć. Svaka bi žena ujutru metlom očistila sve ispred kuće, čupala travu, sve je bilo, što se kaže, pod konac. Cela ulica uzimala je vodu sa Mačkine česme, pa smo se prskali, jurili oko česme, gađali se zelenim šljivama, dečja posla – seća se Radoslav Mitić.
Da je bilo prisutno i vidljivo poštovanje i druženje između Srba i Roma, potvrđuje Mile Bajramović, predsednik udruženja „Romale“.
– Svi smo bili složni, posedali na kamen ili neko drvo ispred svojih domova, pili kafu. Društveni život bio je i te kako zastupljen. Materijalna strana života ljudima nije bila toliko bitna. Ko je imao više para, kupio bi radio, pa smo se okupljali da slušamo narodne, izvorne pesme. Dok je ulica bila kaldrmisana, bilo je skroz drugačije. Sa otvaranjem fabrika, šezdesetih godina prošlog veka, promena se odmah i videla i osetila. Novi ljudi su se doselili, prolazilo je ulicom sve više automobila, nestala je kaldrma, sa njom i dečja igra. Znam da je veliki broj Roma iz moje ulice radio u državnim firmama, nekako se živelo bolje, kupovali smo više, imali smo čime – nostalgičan je Mile Bajramović.
Marina Djorđević kaže da je ulica prilično mirna, ali naglašava da najveći problem stvara kanal koji, kad su padavine, ulicu prekrije vodom pa automobili plivaju, a voda ulazi ljudima u podrume. Problem predstavlja i raskrsnica na kojoj se desio veliki broj saobraćajnih nezgoda
POGAČE I KIFLICE
Ona dodaje da vlada sloga među komšijama, govori za svoj komšiluk da je idealan, odlaze na izlete zajedno, obeležavaju praznik Panađur.
– To je praznik u letnjem periodu, umesimo pogače i kiflice, iznesemo veliki sto na ulicu i napravimo malo slavlje. Pored Srba, komšije su nam i Romi, sa kojima smo takođe u odličnim odnosima. Na Badnji dan grejemo rakiju, palimo badnjak, i oni nam dođu u dvorište, pa se svi zajedno družimo – ističe Marina Djorđević.
Ulicu su obeležile brojne poznate porodice i pojedinci: Pukini, Ladovinci, Juckini, Županci, Durinci, Babunci, Topdžici, Furundžici, Pardivuci, Čukljanci, Durudanci, Čolinci, Rasturci, Čavčini, Šaklamanci, Vodeničarci, Masini, Jakovljevići, Fisova familija, poznati profesori i sportisti, Andrina familija, braća Popović i Spirić, Rade Stranac, Lula Rom, majstor za kaldrmu, njegov brat Dragi kovač, Guta i Dobri stare rabadžije, Stanko albatin, potkivač za konje, volove, Mike Kize i Zoran, Voja i Draga, Joza, Ika berberin, Voja i Mileva, braća Djoka i Srba Miljković, Jovan gajdardžija, Desa Durudanka i Čeda…



MAČKINA ČESMA
Mačkina česma, jedna od najstarijih česmi u Vranju, nalazi se u dolini Gradske reke, ispod Bujkovskog mosta, u Nemanjinoj ulici. Po legendi, česmu je podigao Turčin koji je hteo da na ovaj način okaje grehe za smrt Dimane, nesrećne srpske majke kojoj su Turci ubili sva tri sina. Ona je ostala sama da tuguje i žali za svojom decom. Društvo joj je pravila samo jedna mačka. Od žalosti i tuge, Dimana je jednog dana izvukla niz zlatnika koji je namenila snaji, ženi sina prvenca. Kako taj dan nije dočekala, zlatnike je stavila mački oko vrata. Videvši mačku sa zlatnicima, Turčin ju je ubio i zlatnike uzeo. To je dodatno rastužilo nesrećnu Dimanu, pa je presvisla od tuge.



  • Ostavi komentar