SLUŠAJ, MALA
U to vreme u Jogoslaviji umetničko klizanje je prenosila Milka Babović, a kao sportski novinar je radila i bivša košarkašica Branka Prelević, koja je i uticala na Snežanu Pantović.
– Rekla je: „Slušaj mala, ti si lepa, zgodna, jako si obrazovana i talentovana, da bi videli da znaš da pišeš pet godina ne smeš da obučeš farmerke, kratku suknju, usku majicu, dekolte. Imaš brata, njegove džempere da nosiš, široke suknje, da vide da znaš da radiš“. I stvarno sam pet godina nosila široke suknje do zemlje. Mislim da sam uspela da nametnem autoritet – kaže Snežana.
U Radio Beograd je došla pre skoro dve decenije. Tamo je postala prva žena komentator utakmica ekipnih sportova, ali i prva urednica sportske redakcije.
Kaže da su se sada ljudi navikli da je viđaju na sportskim događajima, jer više nije jedina žena u sportskom novinarstvu, ali da se i dalje čude kada je vide na poziciji komentatora. To je, dodaje, veoma složen posao, jer novinar mora da zna kada da priča statistiku, mora sve da vidi i da verno prenese.
– Svi ti koji pljuju sportske komentatore neka dođu na radio da prenose utakmicu. Odgovornost je ogromna, jer tri sekunde pauze na radiju su mnogo. Zamislite taj momenat pred početak utakmice, kada znate da će da vas uključe i da sat i po morate da pričate, da nema šta da vas pokrije i da morate sve da vidite – otkriva tajne posla i dodaje da joj u postizanju koncentracije pomaže meditacija.
Vaterpolo prati već 28 godina, a prenosila je utakmice evropskih i svetskih prvenstva, kao i olimpijske igre. Misli da više ne postoji izazov koji bi bio tajna u poslu.
– Ne vidim pod vodom, prepoznajem kako ko šutira, po pokretima ruke, ja ih prepoznajem, jer veoma često sa pozicija gore (iz lože) ne vidimo.
Kao ljude sa kojima je volela da sarađuje izdvaja vaterpoliste i trenere Vladu Vujasinovića i današnjeg selektora vaterpolo reprezentacije Srbije Dejana Savića, koje poznaje od trenutka kada su počeli da igraju.
– Poenta je u njihovoj ljudskoj veličini. Jedan je bio trener Partizana, drugi Zvezde, zakuvalo se maksimalno na derbiju, sudije se nisu snašle, njih dvojica prilaze ljube se, gle se i odlaze zajedno, publika je odmah splasla.
Ipak dodaje da nije sve tako sjajno i da postoji mnogo otpora kada je reč o ženama u sportskom novinarstvu. Snežana kaže da muškarci to i dalje drže kao svoju teritoriju.
– To je za neke moje kolege bilo toliko dramatično da su neki rekli: „Ja ne mogu da podnesem da mi žena bude urednik“. I danas se smatra da ženama nije mesto u sportskom novinarstvu. Ali kada to neko kaže znate šta misli o svojoj ženi, sestri… Ja sam dokaz da može.
Kako kaže, nikada se nijedan slušalac nije žalio što žena prenosi utakmicu, ali joj je na tri i po godine bilo zabranjeno da prenosi takmičenja, a da razlog za to nikada nije saznala.
Zbog svog iskustva koje ima kao žena u tom poslu, osniva Udružennje “Sport i novinari” koje je namenjeno ženama koje rade u sportskom novinarstvu, sportistkinjama i ženama koje su zaposlene u klubovima, kako bi bile ohrabrene da prijave nasilje koje trpe na poslu.
Autor je Kodeska sportskih novinara Srbije i jedna od osnivačica škole sportskog novinarstva. Kaže da je srećna kada može da godišnje „lansira jednog do dva novinara u medijsku orbitu“.
Snežana dodaje da novinari moraju mnogo da rade na sebi da bi bili slobodni.
– Ljudi koji rade u novinarstvu moraju da budu ne samo talentovani za pisanje, već moraju da budu i slobodne osobe u smislu razmišljanja, najbolje bi bilo kada bi mogle da budu i ekonomski slobodne. Ako to ne mogu, mogu da budu obrazovani. Sa obrazovanim novinarom ne može niko da manipuliše. Problem srpskog novinarstva je što imamo mnogo neobrazovanih novinara, novinara koji ne rade na sebi – kaže Pantović.
VREME ZA ĆERKU
Snežana Pantović priča kako joj je posao kojim se bavi omogućio da obiđe ceo svet, ali i da ima dosta vremena za kćerku Isidoru.
– To nije posao od osam do šest. Mogla sam uvek da je vodim na utakmice, da je dovedem u redakciju.
Ona priča da se držala onoga što joj je rekao deda, da čovek sam mora da izabere s kim će da živi i šta će da radi, i dodaje da žena može da bude kompletna ličnost kada je ispunjena u svim segmentima života.
– I profesionalno i privatno, da bude ostvarena i kao majka i supruga. To čini jednu ličnost samosvesnom i kompletnom. Suštinski mislim da je moj život veoma kvalitetan. Od kada mi se dete rodilo moj prioritet je bio da je pripremim za život, da sama odlučuje o svom životu. Vrlo sam ponosna na svoju kćerku – kaže Pantović.
SA HRVATIMA U KRANjU
Jedan od najtežih prenosa koje je radila bila utakmica finala Prvenstva Evrope u vaterpolu između Srbije i Hrvatske 2004. godine u Kranju, kada su navijači Srbije bili isključeni, a navijači Hrvatske pravili incidente na tribinama.
– Dve trećine njih je bilo urnisano od alkohola. Obezbeđenje je bilo katastrofalno. Na kraju smo gotovo bili linčovani, jedva smo izvukli žive glave, jer su huligani nadirali sa svih strana, opkolili nas. Bila je užasna situacija. Upali su u novinarsku ložu, polupali sve kamere i praktično u programu smo ostali mi sa Radio Beograda, kolega Milan Migović i ja – priča Pantović.
Za prenos te utakmice dobila je nagradu Udruženja sportskih novinara Srbije, a britanski Bi-Bi-Si je njen rad preveo i naveo kao primer kako komentatori treba da prenose utakmice na kojima dolazi do incidenata.
– Ja sam sve vreme bila u programu, bilo je teško jer bez obzira što vam je život ugrožen, morate da vodite računa o tome ko vas sluša i šta pričate. Bilo je 15 policajaca na konjima, oni su nas čuvali. Naši vaterpolisti su smislili da ako dođu potpuno do nas da skočimo svi u bazen, da mi budemo na sredini, a da nas oni opkole. Iz Evropske vaterpolo federacije su doneli belu plastičnu kesu iz samoposluge, u njoj su bile zlatne medalje i tako su naši vaterpolisti dobili medalje – kaže Pantović i dodaje da je veliko uzbuđenje i kada radi olimpijsko finale, ali da „koliko god da srce tuče“ uvek mora da se sačuva mera i dostojanstvo.
VRANjANKA ODUVEK
Iako je rođena u Novom Sadu, Pantović najlepše uspomene na detinjstvo nosi iz Vranja, odakle joj je majka i gde je dolazila kod babe i dede. Osmi razred osnovne škole i gimnaziju završila je u Vranju, nikada nije bežala od svog porekla i kaže da je uvek bila Vranjanka.
– Baka me vodila da gledamo svadbe. Samo na jugu Srbije svako kolo ima svoje korake, sva kola su različita i svi ljudi znaju da igraju i to me fasciniralo – kaže i dodaje da i danas kada vozi, naročito duge relacije, pušta trubače i kola.
– To je deo mog identiteta, to sam negde ja. Taj neki početni pečat sa kojim sam otpremljena u život udaren je u Vranju, sa svim tim načinom razmišljanja, ljudi u Vranju su uvek bili otvoreni, srdačni. To je jednonacionalna sredina, i onda nikada tamo niko nije razvijao negativna osećanja protiv drugih rasa, ljudi, nacionalnosti i to je lep kapacitet sa kojima smo otpraćeni u život – kaže Pantović.
Ona u Vranju ima oca i brata, a kaže da joj je uvek tužno to što nijedna kuća, ni dvorište, koje su nekada bile lepe danas nisu sređene, kao i da ne razume kako je sve propalo u gradu koji je nekada bio ekonomski napredan.
– Niko nam nije kriv. Valjda smo svi ćutali, zavlačili glave u pesak i onda je ta kolektivna ćutnja upropastila Vranje potpuno, uopšte više nema to nešto što je bilo ranije. Čovek da bi imao sevdah, merak, mora da je sposoban da ima fine emocije, a čovek koji nema nadu, a u Vranju skoro niko nema nadu, teško da u sebi može da stvori te fine emocije – kaže Pantović.
DISKRIMINACIJA JEZIKA
Snežana Pantović kaže da joj je žao zbog toga što je jezik južne Srbije diskriminisan.
– U Srbiji je na snazi kičerajski šovinizam kada je reč o čistoti srpskog jezika. Mi ne možemo da kažemo da je Srbija samo oko Užica. Srbija je mnogo više od rečnika Matice srpske. Uvek mi je bilo krivo kada se sretnem sa ponižavajućim odnosom prema ljudima koji govore tako kako govore – kaže Pantović.
Ona priča i kako je zbog pogrešne informacije da je iz Negotina pre dve godine bila suspendovana sa programa Radio beograda, jer svi ljudi iz negotina „imaju govornu manu“.
– Pitala sam glavnog urednika Djorđa Vlajića šta je moja govorna mana i on nije umeo da mi objasni, ali je umeo da me suspenduje sa programa. To se posle dva meseca razrešilo. Morao je da me vrati, jer sam položila sve tostove koji se polažu za prijem u RTS (akcenat, logički akcenat, boja glasa i dikcija), posle 17 godina rada – priča Pantović.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.