Umetnički žuljevi od prese

Eko Taxi Vranje

 



BAKINA HRANA

Iva se jedne subote javila  oko 14 sati i rekla da  će iz Niša, pravo sa autobuske stanice, doći da završimo priču o njoj, a onda će kod nane. Tako je i bilo.  Oko 18 sati na vratima se pojavila prelepa devojka, sa rancem na leđima i tašnom sa lap topom:

-Samo mi recite koja vam je šifra za WI-FI, da vam prebacim slike koje ste tražili i razgovaraćemo – reče Iva.

Nije htela da jede, kaže da nema vremena, a i uvrediće nanu koja joj je spremila „brdo“ hrane.

Ivini roditelji su se razveli kada je ona imala tri godine:

-Kada sam bila mlađa mislila sam da nije dobro što su se razveli, ali sada  smatram da je to baš tako trebalo da bude. Pamtim da sam se sa mamom preselila u Vranje i tu završila osnovnu i nižu muzičku školu. Pamtim i da sam vozom sama redovno putovala od Vranja do Niša. Mama me je pratila a tata čekao i obratno. Nisam se plašila da putujem sama. Još u petom razredu „Zmajeve“ škole, znala sam da ću upisati Srednju umetničku školu u Nišu. Stalno sam nešto crtala, ilustrovala i kombinovala boje. Sa mamom sam u sedmom razredu otišla u Likovnu radionicu i boravila sve do upisa u Umetničku školu u Nišu. Tata me je takođe podržavao – priseća se tog perioda.

Nakon upisa, postavilo se pitanje gde će živeti, kod oca ili u Domu za učenike:

-Mama  mi je preporučila da je bolje da budem u Domu. Živela sam kratko kod brata od teteke koji je tada imao dvadeset osam godina i živeo je sam, ali nisam mogla dugo da ostanem. Dugačija sam, volim da održavam higijenu i ne razumem muškarce koji ne znaju da uključe mašinu za pranje veša. Otišla sam u Dom za učenike i lepo se uklopila u novu sredinu.

Seća se kako joj je majka nedostajala u tom periodu.

-Mama mi je nedostajala, ali želja da proniknem u svet umetnosti, tačnije grafičkog dizajna je, u neku ruku za mene bila avantura, svojevrni putokaz, nadogradnja onoga što sam savladala u Vranju. Mislim da sam se u Nišu potpuno osamostalila, na šta sam veoma ponosna. Znam da se lepo organizujem, a što se talenta i gena tiče smatram da ga nisam nasledila ni od koga. Mislim da sam svoja – odsečna je.

Kada je bila učenica drugog razreda srednje škole, njena majka je odlučila da ode iz zemlje, što je Iva shvatila normalno. Nastavila je da se školuje, dolazila je kod nane u Vranje i vraćala se u Niš. Za letnji raspust je odlazila kod majke u Francusku, videla je Pariz i shvatila da će nastaviti da studira grafički dizajn.

Na studijama je upoznala sadašnjeg dečka Mihaila Golubivića. Godinu dana žive kao podstanari u Nišu. Kolege su, zajedno u klasi su profesora Mirona Mutaovića:

-Sa Mihailom mi je lepo. Ja sam odavno samostalna a on to čini tek sada. Inače, zbližila su nas ista interesovanja, s tim što je on i Youtuber i tako zarađuje. Bavi se snimanjem popularnih igrica, kao što su Minecratt i Garry’s mode. Zapravo on snima sebe dok na komičan način komentariše igrice i to postavlja na svoj kanal na Youtube- opisuje Iva svog dečka.

Što se studija tiče, oboje su dobri u savladavanju tehnika grafičkog dizajna. Osnove u grafičkom dizajnu su koreni, grafike, fotografije, pismo i tipografija:

-To sam savladala. Pogledajte mi ruke. Ovi žuljevi su mi od grebanja i prese. Čini mi se da je ovo zanimanje više za muškarce, ali ja volim to i neću odustati. Grafički dizajn nije ni malo lak. Da bi savladala ono što profesor traži od nas iz klase,  provodim mnogo vremena na računaru. Ali, tehnika napreduje, tako da bi mi dobro došao novi.  Od pokojnog oca sam nasledila penziju i štedim. Uskoro ću kupiti savremeniji lap top- kaže Iva.

MODEL ZA AKT

Za razliku od ljudi u Francuskoj, u Srbiji se ne zna mnogo o grafičkom dizajnu. Kako reče Iva, ovde ljudi najnormalnije „skinu“ sliku, lepo dizajniranu sa računara , ne razmišljajući koliko vremena utrošeno da bi izgledala baš tako:

-Mi kaskamo za svetom. Ne razumemo da je internet trenutno najmoćniji medij, bez njega se više ne može. A svaka stranica na internetu je dizajnirana grafički. Reklame gotovo i da ne primećujemo, a delo su nekog grafičkog dizajnera, plakati za film takođe, kao i bilbordi, a o proizvodima da i ne govorim- pojašnjava Iva.

Iva Prvulović korača krupnim koracima ka uspehu. Ima mnogo radova i umetničkih fotografija. Do sada, kaže, nije imala dovoljno samopouzdanja da konkuriše za samostalnu izložbu, ali smatra da jedošlo vreme i za to.  Njen jedini problem sada je gde da pronađe osobu koja će pristati da bude njen model za akt koji treba da uradi za fakultet. Rešiće ona to, kao i sve vezano za školovanje, sama. Iva to ume.

 

OPERISALA SAM TUMOR NA MOZGU

Kao srednjoškolku, Ivu je počela da boli glava, svakodnevno. Bili su to sve jači i jači bolovi. Nakon što je završila srednju školu i upisala iz prve grafički dizajn na Fakultetu umetnosti, sama je otišla kod lekara:

-Uradili su mi „magnetnu rezonancu“ i rekli da dođem po rezultate. Uzela sam ih i sama pročitala. Saznala sam da imam tumor na mozgu. Lekari u Nišu mi ništa nisu rekli. Baš ništa. Otišla sam kod tate, on živi u blizini bolnice. Javila sam mami, došla mi je rodbina iz Vranja. Mama je doputovala iz Pariza i za par dana bila sam u Kliničkom centru Srbije. Operacija je trajala ceo dan – priča Iva.

Ona kaže da se nije plašila. Bila je svesna da je to jedini način da se otarasi tumora. Strahovala je da se ne probudi, ali sve je proteklo kako valja:

-Htela sam odmah na internet, ali to je tada bilo nemoguće. Polako sam se oporavljala. Mama je sve vreme bila uz mene. Bile smo u Vranju.  A onda sam krenula na studije. Život je to.

 



  • Ostavi komentar