ČEKA SE ODGOVOR: Informatičko društvo i takozvani novi mediji, promenili su sve šablone i uobičajene fraze o novinarima i novinarstvu. Govorilo se dugo, na primer, da novinarski tekstovi žive samo jedan dan, a danas je jasno da ta odrednica nije tačna, jer je dovoljno surfovati internetom i pronaći milione davno objavljenih tekstova koji su na taj način dobili jedan novi, večiti život.
Nedavno sam, čitajući razna stručna mišljenja o štetnosti bombi sa osiromašenim uranom i enormnom povećanju obolelih od raka u Srbiji, naleteo i na svoj tekst o ovoj temi od pre deset godina. Potpisao bih ga i danas, bez ikakvih izmena. Činjenica da je NATO u agresiji na SR Jugoslaviju 1999. godine, upotrebljavao i municiju sa osiromašenim uranom nesporna je, ali sve drugo u vezi sa tim obavijeno je pod velom tajni i izaziva potpuno oprečna mišljenja. Procene posledica kreću se od tvrdnji da je radioaktivna municija potpuno bezazlena do katastrofalnih priča o ozračenosti celog Balkana. Ni danas nema konačnog odgovora na pitanje da li je i koliko municija sa osiromašenim uranom, čiji se efekat u dodiru sa oklopom tenka poredi sa prolaskom vrele oštrice noža kroz buter, opasna po ljude.
BEZ PANIKE: Verujem da su građani u Vranju i bližoj okolini, izuzetno zainteresovani za ovu temu, više od meštana drugih gradova u Srbiji, pre svega zbog činjenice da se sva kontaminirana zemljišta u Srbiji nalaze u okolini Vranja, kako ona na Borovcu (južno od Bujanovca) i Bratoselcu (severoistočno od Preševa), tako i područje Pljačkovice (severno od Vranja). Pomenuti podatak ne bi trebalo da služi za širenje panike, ali, svakako, zahteva da se ovom pitanju pristupi ozbiljno, celovito, analitički i istraživački, kako od strane novinara, tako i od strane stručnjaka. Kontroverzi oko balkanskog sindroma je bilo i biće ih, a do njih se po pravilu dolazi tako što bi neki da na to gledaju samo iz svog ugla, dok bi drugi da iz različitih razloga istinu stave u drugi plan.
Ovom prilikom podsetio bih samo na izjavu, koju mi je pre desetak godina u Bujanovcu dao Akira Toširo, stručnjak svetskog glasa iz Japana:
„Radijacija niskog intenziteta, sa kojom se suočavamo, traje duže i često ima neprimetne i utoliko opasnije i podmuklije forme delovanja od kalsične radijacije” – rekao je tada Toširo i nastavio da najteže posledice delovanja projektila sa osiromašenim uranom ne nastaju odmah, već posle jedne ili dve decenije.
RAT I DRŽAVNA POLITIKA: Nema novinara koji ne mašta da prikupi sve svoje novinarske tekstove i da ih objavi u jednoj knjizi, mada je meni primamljivije da jednog dana objavim sve tekstove koje nisu želeli da mi objave u novinama. Imam utisak da bi sami tekstovi i priče o okolnostima njihovog nepojavljivanja, bili izuzetno zanimljivi čitaocima. Zapaženo mesto u toj knjizi zauzimali bi tekstovi nastali tokom boravka u Bosni i Hercegovini 1995. godine.
Jednog dana sam, naime, pozvao urednika lista Vojska i rekao mu da je za mene, kao vojnog novinara, nezamislivo da moj narod vodi rat na dvesta kilometara udaljenosti, a da ja nisam tamo i ne izveštavam sa tog ratnog područja. Urednik je stisnuo petlju i dozvolio mi da odem u Bosnu i Hercegovinu, ali mi je unapred rekao da ništa neće objaviti, jer je država Srbija prekinula sve odnose sa Republikom Srpskom zbog odbijanja mirovnog plana Kontakt grupe. Tako je i bilo. Svake noći sam u sobici kuće na Boračkom jezeru kod Konjica kucao na pisaćoj mašini, uz svetlost sveća, priče iz rata u Bosni i Hercegovini, priče o ljudima koji su tog dana bili živi, a već sutra ne, priče o ratnim strahotama i ludostima i neviđenoj hrabrosti ili kukavičluku.
Ratne nisu ugledale svetlost dana – takva je bila državna politika, mada, istini za volju, treba reći da sam dosta toga ugradio u novinarske tekstove o ratnom sindromu ili ratnim iskustvima. Saznanja o grupi „Osa“ koja je istovremeno pljačkala i srpske i muslimanske porodice, su recimo dobro poslužila za tekst o suđenjima za ratne zločine, pogotovo što su u Srbiji mnogi poricali da su zločini počinjeni, pravdavajući se da su to i drugi činili. S druge strane, niko ne voli da u svom komšiluku ima ljude koji su silovali, pljačkali, ubijali žene i decu, pa makar i govorili da su to činili zbog patriotskih razloga.
KRIVICA JEDNOG ČOVEKA: Davne 2006. godine sam napisao da suđenja za ratne zločine personalizuju krivicu, tako da se niko pojedinačno ne može skrivati iza svog naroda ili bilo koje grupe ljudi. Na taj način se i zajednice štite od kolektivne odgovornosti za nešto što su pojedinci sa imenom i prezimenom učinili. Pomenutu činjenicu je dobro sagledao i jedan od optuženih pred Međunarodnim sudom, koji je na raspravi o kazni za učešće u zločinima u Srebrnici rekao: “Ovo moje svedočenje i priznanje krivice skida odgovornost sa mog naroda. Ovo je krivica jednog čovjeka, Dragana Obrenovića. Ja iza toga stojim. Ja sam za taj dio odgovoran. Krivica zbog koje se kajem i zbog koje se izvinjavam žrtvama i njihovim sjenama”.
CIGLU PO CIGLU: Pravo na informaciju osnovno je pravo koje je priznato u svim demokratskim ustavima i podržano praksom Evropske komisije i Suda za ljudska prava, na osnovu člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Građani Srbije imaju puno pravo da očekuju od novinara da istinito i nepristrasno informišu javnost, uključujući pravo da budu zaštićeni od laži i manipulacija, monopola u oblasti javnog informisanja, kao i pravo na informaciono višeglasje ili pluralizam. Ponašanje medija i pravila postupanja profesionalaca u medijima, nažalost, uvek propisuju neki drugi, a u dva veka dugoj istoriji srpskog novinarsta gotovo da nije bilo perioda u kojima su novinari imali slobodu da samostalno određuju pravila i sistem vrednosti u novinarstvu. Uvek je, naravno, bilo odvažnih i hrabrih novinara koji su istraživali, razvijali duh kritičkog mišljenja, otkrivali istine, ali su po pravilu uvek morali i da računaju sa nevoljama u vidu gubitka posla, sudskih progona, zabrana ili nasilčnogo gubitka života. Mogu li onda novinari da ostvare opšte, ali tačne i plemenite ciljeve i kako to uraditi u situaciji kada smo svedoci da se mnogo više štite oni koji pretenduju da nešto saopšte javnosti, a ne građani koji bi morali imati istinito, objektivno i blagovremeno informisanje? Teško je odgovoriti na ovo pitanje, jedno bi želeli, a drugo je realnost. Možda početi sa malim koracima, strpljivo, ciglu po ciglu. Pravi i dobar početak za sve dobre novinare bi bio kada bi se, na primer, ogradili i distancirali od svakojakog ološa koji se naziva novinarima.
PROFIL:
Zoran Miladinović je rođen 1959. godine u Nišu, gde je završio osnovnu školu, a srednju u Rajlovcu (kod Sarajeva). Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini – odsek za srpsku književnost i jezik, magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu na temi Ratna književna periodika (1914-1918), a 2013. takođe na Filološkog fakulteta u Beogradu odbranio doktorsku disertaciju pod nazivom Srpska ratna književnost.
U profesionalnoj karijeri obavljao poslove odnosa s javnošću u Trećoj armiji Vojske Jugoslavije, zamenika načelnika Kluba vojske u Nišu i novinara i urednika u vojnim časopisima Vojska i Odbrana. U dvadesetogodišnjoj karijeri novinara i urednika objavio više od deset hiljada članaka, reportaža, prikaza, kritika, eseja i osvrta u listovima i časopisima Vojska (Beograd), Odbrana (Beograd), Reporter (Banjaluka), Narodne novine (Niš), Evropa (Beograd), Pečat (Beograd) i drugim. Udruženje novinara Srbije dodelilo mu je 2001. godine nagradu Milan Žegarac.
Od 1987. godine aktivno se bavi naučno-istraživačkim radom, pisanjem kritičkih prikaza, učešćem na naučnim skupovima i simpozijumima i slično. Učestvuje i vodi Školu komunikoloških veština i poslovne korespodencije, saradnik je i autor na projektu i Leksikona grada Niša i član redakcije za izradu Enciklopedije sporta grada Niša. Od 2008. do 2012. godine, predavač je na Visokoj strukovnoj školi za kriminalistiku i bezbednost, predmet Komunikologija i odnosi s javnošću. Koristi se engleskim i ruskim jezikom.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.