Doktor sa dušom

Eko Taxi Vranje

 



* * *

Nadimak Miško, po kome ga svi znaju, dobio je danom rođenja. Bila je majušna beba, kao nedonošče, sa malom težinom. Kada je ponosni tata Petko došao u vranjsku bolnicu bio je iznenađen tek rođenim sinom. „Lele, malecko k’o miš“, poluglasno je u šali rekao  supruzi Jelici. Čuo je to poznati vranjski ginekolog Dimitrijević, u gradu znan kao Mirolaj, i uzvratio je: „Kolega, ako je mali, biće to veliki čovek“. I jeste, ali nadimak je i dan-danas sinonim poznatog srpskog hepatobilijarnog  hirurga.

 

* * *

Tek što je počeo sigurnije da hoda, uveliko da govori, dobio prve zubiće, nabacio bezbrižan osmeh koji krasi dečje lice i bude miljenik kraja u kome su živeli,  morao je da menja sredinu. Otac dobija specijalizaciju i porodica se seli u Niš. I nije bio svestan šta to znači, ali se kasnije vrlo često sećanjima vraćao Trgovištu, gradiću na padinama Kozjaka i obroncima Čupinog brda.

-I danas mi je pred očima slika neke ulice, mada se ne sećam koje, ali znam da je njome prohodao, trčao, padao i razbijao kolena. Sećam se i pijačnog dana i, za dečiji um, neshvatljive gužve u gradiću pored reke; i sada dobro pamtim bombone kod Serafima, najslađe koje sam  ikada jeo. A imao sam samo četiri  godine.

 

* * *

Osmogodišnju završava u ondašnjem „Moši Pijade“, danas Kralj Petar. Voleo je školu a seća se obožavao je učiteljicu Nevenu Despotović.

-Kada smo kreuli u više razrede i dalje smo redovno posećivali svoju učiteljicu koja nam je bila idol po dobroti, ljubavi prema nama. Rođen sam kao levoruk i zahvaljujući učiteljici, koja me je branila, naučio sam da se služim i desnom. Danas, podjednako dobro koristim i levu i desnu ruku (ambidekster), što je za hirurge posebno značajno – kaže.

Mnogo voleo prirodne nauke, ali i književnost.

-Ljubav prema knjizi, pisanoj reči, čitanju usadila nam je profesorka Vera Filipović. Recimo,  ja sam od petog do osmog razreda, u tada tradicionalnom takmičenju niške biblioteke, četiri godine za redom sam osvajao „Čitalačku značku“, zbog najviše pročitanih knjiga u jednoj godini – pohvalio nam se.

U sedmom osmogodišnje zavoleo je jednu Mariju, kojoj tepa Maca. I danas je voli. Od tada se njih dvoje nisu razdavajali, ni u gimnaziji, ni na fakultetu. Posle gimnazije se njome ženi i na prvoj godini studija dobili divnu ćerkicu Milicu, danas profesorku engleskog.

 

* * *

Kao ‘Vukovac’ iz gimnazije, a bio je i u osmogodišnjoj, upisuje medicinu, sa idejom da bude hirurg. Kraljicom medicine, kako nazivaju hirurgiju, zadojio ga njegov otac Petko, koji je već bio formirao vaskularnu hirurgiju u Nišu. Ali, pre toga morao je u vojsku.

Posle prve godine postaje otac i to mu daje novu energiju i studije završava u roku i sa svim ispitima položenim „iz prvog cuga“. Na vreme, diplomira 1991.godine.

– Sve vreme studija hirurgija mi je bila vodilja – priznaje.

Iako je bio student sa visokim prosekom, Miško je nastojao  da ne uruši integritet i ime svoga oca, rodonačelnika vaskularne hirurgije u Nišu, koji je  u vreme njegovih studija bio  direktor Hiruške klinike KC Niš. Smatrao je da je dovoljno što  je od oca Petka nasledio gene za hirurgiju.    

Kada je došao  red da se polaže hirurgija, Miško je presavio tabak i napisao zahtev Dekanatu fakulteta u kome je zatražio da taj i sve ostale ispite iz oblasti hirurgije polaže pred tročlanom komisijom. Jednostavno, želeo je da zaštiti oca kasnijih etiketa za nepotizam i protekciju. Zahtev mu je uvažen i on je ispite polagao pred velikanima niške hirurgije, Miroslavom Jeremićem, koji mu je kasnije bio i mentor, i Milanom Višnjićem.

 

* * *

-Posle diplomiranja 1991.godine i iste godine upisujem magisterijum kod akademika Radoja Čolovića. Magistrirao sam posle dve godine. Ubrzo prijavljujem disertaciju, u kojoj se bavim problematikom primene biološkog lepka u hirurgiji pankreasa, kao novine u našoj zemlji – objašnjava.

 Doktor medicinskih nauka je od 1999.godine od kada je njegova karijera u stalnom  usponu.

– Kada je stručno usavršavanje, nakon studija, u pitanju, mnogo su me zadužili moji i roditelji moje supruge, ali i moj brat Dragan. Najpre, obezbeđujući  mi novac, a potom i brigom o mojoj porodici tokom odsustva. Nadam se da sam poverenje i sve što su u mene ulagali opravdao svojom, nije samohvalisanje, marljivošću, ali i profesionalnim odnosom na klinici i fakultetu – ističe Miško.

Nakon odlaska akademika Čolovića, Miško preuzima, što priznaje i struka, primat u Srbiji kada je u pitanju rekonstrukcija žučnih puteva.

* * *

Za bezmalo četvrt veka „boravka“  u hiruškoj sali, Miško je, što kao asistent a što kao prvi skalpel, operisao više od deset hiljada pacijenata. Skoro hiljadu puta je pacijentima operisao jetru, nešto manje pankreas, a obavio je i na hiljade operacija žučnih puteva, kao i veliki broj operacija novom metodom – laparoskopom.

– I danas se sećam svoje prve velike operacije, pre dvadesetak godina. U Sremskoj Kamenici sam 1996.godine  asistirao profesoru Ninoslavu Radovanoviću u hiruškom zahvatu na srcu. Operacija, poznata kao „Bental“, kojom se ugrađuje veštački aortni zalistak i menja  luk aorte, trajala je više od osam sati! Kada sam izašao iz sale čudno sam se osećao: vremenski dugu operaciju je trebalo izdržati sa maksimalnom koncentarcijom, zatim saznanje  da sam asistirao evropskoj veličini  kardiohirurgije, pa za umor gotovo i nije bilo mesta,  jer ga je zamenilo saznanje da je operacija uspela i da se pacijent dobro oseća. Tog trenutka bilo je važno da smo spasili  život i pacijentu omogućili da bez tegoba dalje živi- gotovo ushićeno priča.

Ponosan  je i što se u tri navrata, u pereiodu  od 2010. do 2014, kao asistent  našao u timu stručnjaka Vojno-medicinske akademije koji je obavio uspešne transplantacije  jetre. Danas je koordinator tima za transplantaciju organa abdomena u KC Niš.

 

* * *

Posle napornog dana medicina u domu Stojanovića i dalje stanuje. Jer, njegova Maca je pedijatar-neonatolog, a sin Marko već je na četvrtoj godini medicine. On voli bazične medicinske nauke, mada bi tata  želeo da uđe u svet plastične hirurgije.

Samo kada u goste dođe Miškov najdraži gost, unuk Djorđe, koji sa svojih dvadeset meseci i „krupnim očima na dedu“, pleni svojom živahnošću, prestaje ‘briga’ Stojanovića za medicinu.

* * *

Za kraj, Miškovo lamentiranje: životna sionusoida je skup pozitivnih i negativnih talasa, a hirurgija je zgusnuta sinusoida i nema veće sreće za hirurge nego kada posle teških operacija sve prođe bez komplikacija.

A Miško je srećan čovek.

 

Burna karijera

Još na fakultetu je moglo da se uočiti da je reč o vanserijskom talentu. Rastao je i stasavao uz oca, eksperta vaskularne hirurgije, što mu je bila prednost, ali i velika obaveza.  

– U želji da se maksimalno usavršim, krenuo sam van Niša. Više od godinu dana sam boravio na prestižnim klinikama kod nas i u svetu. „Krao“ sam zanat u pariskim bolnicama, na univerzitetskim klinikama u Tokiju, Ilinoisu i Istanbulu, ali i od naših poznatih hirurga u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Mariboru.

Vrlo brzo, početkom avgusta 1992, dobija posao na Klinici za opštu hirurgiju Kliničkog centra u Nišu. Kao specijalista opšte hirurgije vrlo brzo postaje prvi čovek Odelenja za hirurgiju jetre, pankreasa i žučnih puteva.

Na katedri za hirurgiju Medicinskog fakulteta u Nišu za asistenta je izabran 1998, a pet godina kasnije postaje docent. Nakon  petogodišnje docenture Miško je septembra 2008. izabran za vanrednog, a 2013. godine za redovnog profesora. Bezmalo sedam godina, u periodu 2007-2013. bio je na funkciji prodekana za specijalizaciju Medicinskog fakulteta Niš, a od  2000. do 2003. i pomoćnik generalnog direktora Kliničkog centra u Nišu, kada je na čelo  druge zdravstvene institucije u Srbiji bio njegov mentor prof.dr Miroslav Jeremić.

Od oktobra 2010.godine Miško je na Katedri za hirurgiju Medicinskog fakulteta u Kragujevcu  profesor na doktorskim akademskim studijama.

Kao profesor do sada je „proizveo“ pet doktora nauka, šest magistra i više od stotinu je diplomiralo na katedri koju vodi, kojima je mentor bio.

Prvi u Srbiji je decembra 2012.godine, samo par meseci od prvog takvog zahvata u svetu, zbog komplikovane bolesti pacijentu odstranio čak 80 odsto  jetre, koja se samo za nekoliko meseci regenisarala. Takvih operacija je obavio čak četrnaest i među deset je hiruga u svetu koji rade ovakve hiruške zahvate.

Kruna jedne  uspešne karijere stigla je nedavno: Miroslav Miško Stojanović postao je akademik,  primljen je u Medicinsku akademiju nauka Srbije.

 

Jedan radni dan

– Nisam ranoranilac, ustajem u pola sedam i dok Maca kuva najlepšu jutarnju kafu ja se spremam. Iako je radno vreme od osam, u pola osam sam na Klinici i do osam sati uradim zakazane kontrole i pripremam pacijente za prijem. U osam je vizita, koja traje pola sata, a onda raport. Oko devet, najčešće, ulazim u salu, u kojoj  su asistenti  već  pripremili prvog pacijenta. Dnevno, obično, uradim  tri operacije, mada sve  zavisi od težine zahvata. Najteža mi  je operacija  resekcije pankreasa, koja može da potraje i više od pet sati. Po izlasku iz sale osećam se uglavnom zadovoljno, jer hirug mora uvek da bude zadovoljan, ali sa brigom o pacijentu. Iz operacione sale moraš uvek da izađeš sa onim – dao sam sve od sebe!

Operacija, pored svega, predstavlja statički rad, a fizički umor zavisi od psihe. Misao i energija moraju isključivo da budu usmerene na vrh igle i makaza.

 



  • Ostavi komentar