Osiromašeni uranijum ne izaziva tumor

VRANjSKE: Šta je bio vaš motiv da izađete sa ovakvim stavom i tvrdnjama u Danasu?
RADOVANOVIĆ: Prvo, nisam izašao sa novim stavom, jer sam činjenice o osiromašenom uranijumu (OU) saopštavao mnogo puta do sada. Slični ili obimniji članci o tom problemu objavljivani su mi u Politici marta 2007, februara 2012, aprila 2012 (dva polemička teksta) i aprila 2015; u NIN-u aprila 2007. i marta 2011; u Danasu jula 2009. i septembra 2016, itd. Stvar je u tome što se po pravilu oglašavam u ozbiljnim glasilima, pa je efekat mali. Ovoga puta, tekst iz Danasa preneo je Blic, a odatle i ostali.
Drugo, osećam se obaveznim da se, kao pedagog i naučnik, borim za istinu i da je branim. To sam, u okviru mogućnosti, činio celog života, pa sam, recimo, samo tokom poslednjih mesec dana pisao i/ili držao predavanja protiv homeopatije, o vitaminu B17 kao prevari, “botovima” kao organizovanom pokretu protiv slobode informisanja, besmislenosti kažnjavanja građana koji se ne odazovu na skrining, uređivačkim zastranjivanjima u Politici itd.
Treće, kao predsedniku Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva dužnost mi je da ne žmurim kada neznalice ili prevaranti, nesvesno ili svesno, ugrožavaju narodno zdravlje. Trenutno mi je najvažnije da pomognem raskrinkavanju mangupa koji nas ubeđuju da nam je prvi vratni pršljen (atlas) navodno genetski pogrešno postavljen.

Kažete u svom tekstu da neko” forsira patriotsku retoriku u vezi sa OU”. Ko to čini?
– To su često dobronamerne neznalice (da ostavimo po strani čudake željne publiciteta). Ne krase ih, međutim, ni skromnost, ni uviđavnost. Da bi branili svoje tvrdnje, oni neizbežno klize u teorije zavere. Dakle, ceo svet se udružio s podlom namerom da od Srba sakrije istinu. Dokumentacija je “frizirana”, u naučnim časopisima serviraju se krivotvoreni podaci, a mnoge hiljade eksperata potplaćene su da nas obmanjuju. Pa, ko u takve besmislice veruje – neka mu je prosto. Nevolja je što je učinak tih, kako ih Vi nazivate, patriotskih retoričara krajnje nepatriotski. Preuveličavajući do besmisla štetne efekte OU i ograničavajući se jedino na njih, oni NATO snagama opraštaju sva druga zlodela. Primera radi, samo su otrovi iz naših bombardovanih petrohemijskih postrojenja zagadili životnu sredinu više od OU. Međutim, radioaktivno zračenje, kao nevidljiva opasnost, mnogo je privlačnije za raspaljivanje mašte.
Ko su, kako navodite, ljudi bez naučnog kredibiliteta koji protežiraju vezu bombardovanja UO i kancerogenih oboljenja?
– Naučna reputacija je lako merljiva (autorstvo u priznatim međunarodnim časopisima, liste citiranosti, ugled u naučnom svetu itd.). Među zagovornicima navodnog pogubnog dejstva OU na opštu populaciju nema uglednih naučnika. Ne treba ni očekivati da se tu nađu, jer se, po logici stvari, naučnik rukovodi dokazima, a oni su nedvosmisleni. Zato se, recimo, direktor Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, prof. dr Radan Džodić, nikada ne bi obreo u takvom društvu.
Zanimljivo je da među sejačima preteranog (!) straha od OU nema nijednog epidemiologa (epidemiologija je nauka o raspodeli i uzrocima poremećaja zdravlja u populaciji). Umesto njih, pojavljuju se stručnjaci iz drugih oblasti koji na detinjast način, bez osnovnih predznanja, nakaradno upoređuju i tumače podatke.

Na osnovu čega oni dovode u vezu OU i oboljenja?
– Tokom 90-ih godina na televiziji je bio popularan čovek koji je, vrteći prsten, “predviđao” događaje (“javljalo mu se”). U pogledu osnovanosti svojih teza, i ti ljudi su na istom nivou. Prirodno bi bilo da su se obratili stručnjacima u Institutu za javno zdravlje “Milan Jovanović Batut” i zamolili da vide podatke. U nekoliko mahova, kada su puštani lažni alarmi o OU, ja sam išao kod dr Snežane Živković, rukovodioca našeg Registra za rak. Pedantno smo upoređivali Pčinjski okrug sa drugim delovima Srbije, sa Evropom i sa svetom i konstatovali da nema razloga za uzbunu.
Raka je oduvek bilo. Čini ga grupa od oko 200 različitih bolesti. Neke su u izrazitom padu poslednjih decenija (recimo, rak želuca, a zna se i zašto). U celini, raka je više, kako pokraj Pčinje, tako i duž Volge ili Nila. Tome doprinose faktori rizika (duvan je na prvom mestu) i starenje populacije (rak je pretežno bolest starih).

Da li je u Srbiji urađena bilo kakva stručna analiza koja bi povezala UO i kancer?
– Nije, a nema ni potrebe, ukoliko verujemo da su i građani Srbije – ljudi. Ako neka zakonitost važi za sve stanovnike ove planete, nije razumna pretpostavka da smo mi jedini izuzeci. Kada je, primera radi, dokazano da preterano izlaganje Suncu vodi raku kože, nikome normalnom nije palo na pamet da tvrdi kako se ta opšta istina ne odnosi na Srbe.

U Vranju i jugu Srbije ljudi su ubeđeni da su kancerogena oboljenja posledica UO. Naime, kad bilo ko umre od raka svi za to optužuju NATO i OU. Odakle, po vama, takvo mišljenje kod ljudi?
– Ljudi imaju potrebu da traže objašnjenje za sve što im se dešava. Neki ga vide u prstu sudbine, odnosno Božjoj volji, a neki u zlobnim neprijateljima, pa su tako u pojedinim delovima istočne Srbije “sigurni” da su rak dobili usled na njih bačenih zlih čini. Malo ko svoj zloćudni tumor pripiše stvarnim uzrocima – pušenju, gojaznosti, odsustvu fizičke aktivnosti, prekomernom unosu alkohola, načinu ishrane (mnogo mesnih prerađevina, malo voća i povrća) itd.
I Vranjancima bi koristilo da se, umesto fatalističkog prepuštanja sudbini (NATO nas je osudio na smrt, bespomoćni smo), okrenu takozvanim zdravim stilovima života. Za saznavanje istine i njihov psihički mir posebno bi im bilo važno da se manu slušanja raznih bukača, već da se okrenu merodavnima i zatraže objašnjenja. Zar ne bi vranjski epidemiolozi, kojima se veruje kao zemljacima i komšijama, mogli da odu do Instituta “Batut” i od svojih kolega preuzmu zvanične podatke o obolevanju i umiranju od raka?

Zašto, po vašem mišljenju, do sada niko od državnih zvaničnika i nadležnih nije u javnost izašao sa stavom koji zastupate kako bi građanima objasnili da UO nema veze sa kancerom?
– Nisam vlast, ali očekujem da bi nadležni reagovali u slučaju realne opasnosti. Tako su, posle eksplozije u Černobilju, uporno ponavljali da se, recimo, ne jede zelena salata, a kada dolazi do pomračenja Sunca skreću pažnju da se taj fenomen ne posmatra dugo golim okom. Nadležni upozoravaju da pušenje ubija, iscrtavaju pešačke prelaze, naterali su nas da ograničavamo brzinu i vezujemo pojaseve, kontrolišu kvalitet vode za piće i namirnica u javnom prometu, te da ne nabrajam dalje, čine sve da otklone stvarne pretnje našem zdravlju.

Profil
Zoran Radovanović je redovni profesor epidemiologije u penziji. Živi u
Beogradu, gde je i rođen (1940). Bio je šef Katedre i upravnik Instituta za
epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik Savezne komisije
za zarazne bolesti SFRJ, generalni sekretar Saveza lekarskih društava
Jugoslavije, generalni sekretar Naučnog društva za istoriju medicine
Jugoslavije itd. Radio je kao upravnik Departmana za medicinu zajednice i
upravnik Departmana za primarnu zaštitu Medicinskog fakulteta u Kuvajtu,
predsednik kuvajtskog Fakulteta za narodno (javno) zdravlje i urednik
časopisa Medical Principles and Practice (izd. Karger). Obavljao je, između
ostalog, i dužnost savetnika SZO, konsultanta harvardske Škole narodnog
zdravlja, koordinatora istraživanja zdravstvenih posledica iračkog rata koja
su sprovodile Ujedinjene nacije. Do ovog leta je bio predsednik Lige za
imunizaciju i predsednik Međusekcijskog odbora za srpski jezik u medicini
SLD. Sada je predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva i član
Akademije medicinskih nauka SLD. Objavio je dvadesetak knjiga i preko 300
naučnih radova, od kojih stotinak u uglednim stranim časopisima. Od nagrada
i diploma najdraži mu je izbor za Viteza poziva Lige eksperata.

ŠTA JE, ZAPRAVO, OSIROMAŠENI URANIJUM
Profesor Radovanović je, između ostalog, objasnio šta je to OU i kako deluje na ljude, a delove tog teksta prenosimo uz urednička skaćenja:
Prvo, bilo da je osiromašen, obogaćen ili potekao iz prirode (uglavnom kao smeša dva svoja izotopa, U238 i U235), uranijum je toksičan hemijski element. Njegova radioaktivnost je minimalna, jer mu je poluživot preko četiri milijarde godina, pa se koristi za procenu starosti naše planete. Ima ga na kopnu i u moru, a tona obradivog zemljišta sadrži 10-15 grama uranijuma. Otuda bombardovanje OU municijom minimalno, obično za manje od pet odsto, povećava ukupnu radioaktivnost terena.
Alfa čestice koje emituje uranijum ne mogu da prodru kroz list papira, ni kroz površni sloj kože, a 99,5 odsto ovog elementa samo prođe kroz creva u neizmenjenom obliku. Zato se štetni efekti OU prevashodno vezuju za prodor gelera u telo ili za boravak u krugu od nekoliko desetina metara oko eksplozije, uz udisanje tom prilikom nastalih čestica i para. Rudari u rudnicima uranijuma ranije su često obolevali od raka pluća, ali je to bila posledica izlaganja radonu i drugim kancerogenima. Ako već mora da se koristi oružje, postoje zalaganja da se, umesto olovnoj, pribegne OU municiji, kao manjem zlu.
Treće, uranijum ima široku primenu u svakodnevnom životu, od izrade fotografija do pojačanja sjaja zuba u stomatologiji. OU se ugrađuje u kobilice lakih letilica (jedrilica) radi stabilnosti, a svaki Boing 747-100 sadržavao ga je donedavno u količini od oko jedne tone (to je više OU nego što je ukupno bačeno na Centralnu Srbiju 1999). Kada je 1992. takva vazdušna lađa pala u amsterdamskom predgrađu, građani su godinama pomno praćeni i nije ustanovljeno da imaju bilo kakve smetnje koje bi se pripisale tom incidentu.
OU je korišćen u po dva maha na dva ratišta – u Persijskom zalivu 1991. i 2003, kao i na Balkanu, u Bosni 1995. i na Kosovu 1999. Irak i Kuvajt su pogađani sa više desetina puta većom količinom OU nego naš deo sveta. Pominju se poremećaji zdravlja u Bagdadu, Basri i Faludži, ali podaci nisu pouzdani, a područje je jako zagađeno bombardovanjem iračke atomske centrale 1991, izlivanjem nafte iz brojnih oštećenih izvora, kao i hemijskim i drugim borbenim sredstvima koje je Sadam prethodno upotrebljavao u ratu sa Iranom.
U Centralnoj Srbiji i Vojvodini OU nije korišćen, osim na vrlo uskom graničnom pojasu prema KiM, blizu Preševa, a južno od Bujanovca. Reč je o nenaseljenom i nepristupačnom području, odakle je zagađeni sloj zemljišta (po mnogima nepotrebno) skinut i deponovan u Institutu Vinča.
Podaci Registra za rak Instituta „Batut“ ukazuju da je, kada se uzmu o obzir kvalitet podataka i karakteristike populacije, uključujući izmene uzrasne strukture, trend raka u skladu sa očekivanjima za zemlju poput Srbije, u tzv. trećoj fazi epidemiološke tranzicije.
Vezu između OU i raka odbacuju i Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodna agencija za istraživanje raka, američki centri za sprečavanje i suzbijanje bolesti itd.