Nismo očekivali ništa, ali ni to nismo dobili

Eko Taxi Vranje

Za to vreme Vranje je ostalo Vranje, tiha čaršija koja se srpskom petooktobarskom ludilu pridružila tek krajem septembra, i to najpre polako, u malim grupama „entuzijasta“, da bi, sa izvesnošću da Srbija ključa i da majčica Rusija ovoga puta Vođi neće priteći u pomoć, protesti bili sve veći i širi, da bi se završili sa desetak hiljada demonstranata svake večeri na protestnim šetnjama u glavnom ulici.
MAJČICA RUSIJA
Malo je danas vođa revolucije uopšte u politici, pa je i taj detalj važan u razumevanju uspeha kontrarevolucije koja je danas na delu. Mrzitelj svega demokratskog danas kao predsednik Vlade polaže cveće na mesto Djinđićevog ubistva! Samo Šešelj fali, pa bi oni koji su smatrali 5. oktobar samo slučajnom, sa strane plaćenom greškom u srpskoj istoriji, mogli potpuno da likuju. Naprednjaci, nova srpska politička elita, puni su, i ništa tu nema paradoksalno, članova koji su nekada bili ljuti proitvnici. Vaš novinar se seća socijaliste koji je pre Spirića upravljao gradskim finansijama. Gledao je protestnu kolonu u glavnoj ulici kao da je smak sveta. No, brzo se opasuljio – njegov sin sada je direktor jedne od lokalnih institucija kulture. Taj „osrednji establišment“, bilo da je nekada bio sa Miloševićam ili na ulicama, danas je u SNS-u, ispeglane prošlosti i gladnih očiju. I ovoj zemlji zato ako i ide, i ići će.
No, neki obični judi, tada mahom srednjoškolci, tada su izgurali oktobarsku revoluciju svojim angažovanjem, hrabrošću, srčanošću i poštenjem. Gde su danas ti obični ljudi, nepoznati heroji velike revolucije i kako oni gledaju na revoluciju sa distance od 16 godina?
Jedan od simbola vranjskog otpora režimu Slobodana Miloševića bila je i Nadica Stošić, vođa „Otpora“ i kasnije šef DS- i LDP-a u Vranju. „Otpor“ je, podsetimo, bio skup mladih ljudi spremnih na sve u obaranju Miloševića, hrabrost koja je pokrenula ostatak Srbije na beskompromisno delovanje čiji se kraj video kada se pojavio dim iznad Skupštne Srbije, od požara besnih Srba kojima je očigledno bilo dosta svega. Nadica je hapšena u vreme 5. oktobra, maltretirana i unižavana na razne načine, da bi danas imala ipak pomirljiv stav i prema tom, ali i prema ovom vremenu.
– Peti oktobar za mene je nešto vrlo pozitivno, jer je to bila borba za poboljšanje mog ličnog života. Zaista nisam razočarana utrošenom energijom. Nemam tu gorčinu da je neko zloupotrebio moju mladost. Danas ljudi mogu slobodno da se bave politikom, i slobodno da kažu šta misle. Zaboravili smo mi devedesete, imamo sada veću slobodu, bar možemo da govorimo. Te energije više nema i pitanje je da li ikada može da se vrati – kaže Stošićeva.
Pored nje i Igora Ristića, jedan od vođa „Otpora“ u Vranju u to vreme bio je i Dobrivoje Petrušijević, sada profesor likovnog. On se toga doba seća sa rezignacijom, posle svega što se dogodilo.
– Nismo očekivali mnogo, ali ni to nismo dobili. „Otpor“ je samo želeo da Milošević ode, i to se i dogodilo, pa smo od 2002. godine pasivizirani. Bio sam mlad, nisam mnogo razmišljao, a naročito da li se nešto drugo krije iza toga. Bili smo iskreni, ušao sam i izašao iz čitave priče čistog srca – kaže Petrušijević.
On napominje da mu je žao što danas mora da gleda presvučene radikale koji se predstavljaju kao evropejci, ali i još više od toga što danas nema energije među mladim ljudima koji bi mogli da nešto promene, osim primera Savamale. Uz to, Petrušijević pominje da se devedesete polako vraćaju, sve do pretnje mogućim ratovima, ponovo.
– Danas, oko 5. oktobra za mene stoji veliki znak pitanja. Opet, rado bih video da opet danas ima te energije i tih ljudi, jer definitivno i dalje nismo na dobrom putu – kaže Petrušijević.
Ludilo koje je u vreme 5. oktobra vladalo Srbijom teško je opisati nekome ko ga nije preživeo. Digli su se radnici i intelektualci, seljaci i besposličari, običan svet koji inače brine isključivo svoje brige i za malo se šta interesuje. Proteste u Vranju tog dalekog oktobra obeležili su bubnjari, umetnici (osim Cere Mihajlovića, koji je baš tih dana dobio napad kostobolje), studenti i medicinski radnici. Oni su prvi probili led i pridružili se u svakodnevnim protestima političkim strankama, ali nekako mimo njih, i svakako ne pod njihovom kontrolom. Zaštitni znak čitave priče bili su bubnjari, koji su stalno išli na čelu kolone protestanata i nadaleko obaveštavali narod da se u centru nešto dešava.
BUBNjARSKA ČETA
Jedan od njih bio je i Milan Stojković, koji je u to vreme imao 23 godine. Kaže da je sa otporom režimu počeo još 1996. godine, za vreme studentskih protesta. Baš 5. oktobar pamti po tome što je krenuo za Beograd, a policija ga vratila iz Hana. Stojković je bio organizator grupe bubnjara po kojima je vranjski protest bio nadaleko poznat. Pored njega, u „bubnjarskoj četi“ bili su i Djoša, Djoka Bubnjar, Boža Terca i povremeno Nikola Djoković.
– Prestao sam da se bavim politikom 12. marta 2003. godine, kada je streljan premijer Srbije. Najviše mi je krivo što nije bilo 6. oktobra, što nije bilo lustracije, što revolucija nije izvedena do kraja. Negde smo sve to mnogo idealizovali, verovali u nešto što je bila utopija – kaže danas Stojković.
Razočarenje među onima koji su bili lica revolucije, dakle, nije malo. Slično je i sa narodom – oni koji su verovali razočarani su, oni koji su bili sumnjičavi sada govore da su nam lepo pričali još tad, a oni koji su bili protiv dočekali su svoj čas. I upravo tu je problem: od 5. oktobra, ideala i lupanja u šerpe, od revolucije i pokušaja okretanja srpskog broda u normalnom pravcu danas, 16. godina kasnije nije ostalo ama baš ništa. I Srbija je zato pusta zemlja, sa necenzurisanim lažima, sa najvećim rastom u Evropi i padom po svim ključnim parametrima, koja se još uvek, i 30 godina kasnije, bavi Hagom i Srebrenicom, zemlja izgubljene nade i nepronađenog puta. I samo je u takvoj pustoj zemlji moguće da živimo virtualan život kakav živimo. I samo je u takvoj zemlji moguće da niko više, ni po kom pitanju, nema nade. Osim, naravno, onih u vlasti, spremnih na sve, Petog ili bilo kog drugog oktobra.



BRANIMIR STOJANČIĆ, SPS
DjURA OTVORIO PUMPU

Branimir Stojančić, sadašnji gensek SPS-a, 2000. godine bio je na studijama u Nišu, pa više pamti tamošnja, nego ovdašnja dešavanja. Kaže da je imao prilike da lično upozna sve lidere DOS-a, od Živkovića do Djinćića. Smatra da je u Vranju, osim šačice entuzijasta, u to vreme isto vladala učmalost po političkim pitanjima.
– Cela Srbija gori, ja dolazim u Vranje, a oni mi kažu – Djura ovorio pumpu, to je bila glavna vest. Pamtim i straže u Komitetu, pune hodnike policije u RTV-u, pregovore Laleta i Čede da li će da se osvaja televizija iili neće… Jedino što je 5. oktobar uspeo da pokrene je duh za promene kod običnih ljudi, i to se osećalo u vazduhu. Već 6. oktobra i to je nestalo – smatra Stojančić.
U skladu sa svojim političkim uverenjima, on smatra da je sa strane, van zemlje, dobro izveden i Gazimestan, kada se krenulo u nacionalizam, pa 9. mart, koji se izgubio u sopstvenim političkim lavirintima i na kraju 5. oktobar, „bez obzira ko je to i kako platio i organizovao, da se ne govori sada o tome“.

RADOSLAV LALE MOJSILOVIĆ
MNOGO SMO DOZVOLILI BARABAMA

Radoslav Lale Mojsilović bio je jedan od pokretača „Otpora“ u Vranju, a kasnije je napustio tu organizaciiju da bi se pridružio Novoj Srbiji. Kao član te stranke postao je najmlađi narodni poslanik u istoriji Vranja, sa 29 godina, da bi kasnije napustio stranku i postao član DS-a, gde je, kaže, i danas. Otvoren kao i uvek, Mojsilović kaže da se sada stidi sebe iz vremena kada je učestvovao u rušenju režima Slobodana Miloševića.
– Dozvolili smo barabama da partizuju čitavu državu. Najveće zlo za Srbiju je ubistvo Zorana Djinđića, jer da je on ostao, sada bismo bili kao, recimo, Švedska. Kada je ubijen on, ubijena je i Srbija – kaže Mojsilović.
On naglašava da mu je žao što živi u ovoj i ovakvoj zemlji, sa „ovakvim političarima, pravosuđem i policijom“, i što mora da svaki dan sluša, kako kaže, gluposti onih koji upravljaju Srbijom, na čelu sa premijerom.
– Za ovo sada, Miloševićev režim bio je mala beba. Znalo se ko kosi a ko vodu nosi, a ne kao ovo sada – ocenjuje Mojsillović.

KO JE GDE
Skoro ni jedan od vođa petooktobarske revolucije u Vranju nije više na strani na kojoj je nekada bio. Neki su izašli iz politike, neki promenili stranke, neki se dobro udali, ali, u izvornim partijama koje su izvele revoluciju danas više nema petooktobaraca.
DS
Čedomir Stanimirović – DS – SRS – SNS
Dragan Janjić – DS- grupa građana – SNS
Nadica Stošić – DS – LDP – van politike
Nela Stanojev – DS – LDP – van politike
Vukašin Antić – DS – van politike
DSS
Marina Stamenković – DSS – van politike
Miroljub Stanković – DSS – SNS
Vladimir Jović – DSS – VAN POLITIKE
NOVA SRBIJA
Radoslav Mojsilović – NS – DS
Aleksandar Stojković – NS – van politike
Suzana Popović Irić – NS – grupa građana – van politike
Radoman Irić – NS – van politike

NOVA DEMOKRATIJA
Jovan Kocevski – van politike
Danica Kocevska – van politike



  • Ostavi komentar