* * *
Na svom prvom samostalnom letu, poznatijem kao laširanje, imao je izmešana osećanja. Još kao dete maštao je da bude pilot, iako u okolini nigde nije bilo aerodroma. Dečačku želju je dopunjavala plava uniforma oca Lazara, inače policajca.
– Asocijacija plavog vodila me je sve vreme, od Vazduhoplovne gimnazije „Maršal Tito“ u Mostaru, preko Akademije u Zadru, do prvog i svih narednih letova helikopterom tipa H-42, poznatijim kao „gazela“- sećajući se svog prvog leta, tri i po decenije kasnije, u ambijentu jednog niškog kafića priča nam potpukovnik u penziji, Siniša Stamenov, svojevremeno komandant Helikopterske eskadrile Vojske Srbije.
On je naše gore list koji korene vuče sa obronaka Besne kobile, iz jedne od mahala u Donjoj Ljubati. Krenuo je u susret izazovu dečačkog sna. On je jedan od onih koji je san u kratkim pantalonama pretvorio u stvarnost sopstvenog života.
* * *
– Otac, u potrazi za poslom, najpre se kao alatničar zaposlio u niškoj Mašinskoj industriji, da bi se vrlo brzo ‘prekomandovao’ u miliciju. Naravno, sudbinu premeštaja pratila je i porodica.
Zato Siniša osmogodišnju školu završava u Vojvodini, u Kovačici, odakle ge put vodi u Mostar, u vazduhoplovnu gimnaziju..
-U osmogodišnjoj sam bio odličan učenik i dosta lako sam u Mostaru upisao gimnaziju za vazduhoplovce, kako se tada u žargonu nazivala, jer ona je pružala najbolju i sigurnu prohodnost za Vazduhoplovnu akademiju u Zadru (VVA), što mi je i bio cilj.
U to vreme Vojna akademija za pilote helikoptera trajala je tri godine i kao odličan student diplomirao sam juna 1985.godine, a nakon tada tradicionalne promocije nove generacije starešina na platou Vojne akademije, na Banjici, na mojim epoletama zasijala je prva zvezdica seća se.
Tada zvanično postaje potporučnik, sa zvanjem pilot helikoptera. Vremenom se broj zvezdica menja sve do čina potpukovnika i komandanta Helikopterske eskadrile Vojske Srbije.
* * *
Po završetku akademije, a na predlog uprave VVA, ali i zbog visokog proseka ocena i ostvarenih rezultata vraća se u Mostar i nastavlja, ovog puta, praktično usavršavanje. Tamo provodi narednih šest godina i pri tom završava šestomesečni kurs za nastavnika letenja na helikopteru opšte namene (H-42), poznatijem kao „gazela“, i budućim pilotima prenosi to znanje, i teorijsko i praktično.
– Mnogo je letova bilo. U svakakvim uslovima, jer jedino sam tako mogao da steknem rutinu koja donosi sigurnost u pilotiranju. Pripremajući buduće pilote kroz glavu mi se vraćalo vreme kada sam, kao i oni, bio znatiželjan, kada su uzleti zaustavljali dah, a sletanje predstavljalo majstoriju. Nastojao sam da im prenesem ono čega nema u udžbenicima. Verovatno sam i uspeo u tome, jer u kasnijim susretima sa mojim „đacima“ na epoletama sam video zvezdice kao potvrdu napredovanja – zadovoljno će bivši komandant eskadrile.
U Mostaru ostaje do 1991.godine i sa činom kapetana dolazi u Niš, u eskadrilu za izviđanje i vezu pri Trećoj armijskoj oblasti, koja se kasnije transformiše u 119. helikopterski puk.
Počinje kao pilot sa dobrim iskustvom što nije moglo da promakne oštrom oku pretpostavljenih. Vrlo brzo je unapređen u pomoćnika komandanta za navigacije, da bi već 1995. postao zamenik komandanta eskadrile. Dužnost komandanta obavlja od 1998, da bi komandant Helikopterske eskadrile postao 2001.godine.
* * *
Mesto komandanta je podrazumevalo i dalje usavršavanje. Siniša zato 2003.godine upisuje Školu nacionalne odbrane u Beogradu, najviši stepen u ovoj oblasti. Nakon dvogodišnjeg školovanja vraća se u Niš, u Komandu 119. puka, na mesto načelnika za operativne poslove i obuku.
– To je podrazumevalo planiranje i organizovanje obuke, ali i kontrolu. Kada je helikopterski puk preimenovan u 119. mešovitu helikoptersku eskadrilu, 2007.godine postajem prvi komandant eskadrile, a već sam imao čin potpukovnika.
* * *
– Može da zvuči kao izreka iznađala od upotrebe, ali nije – za moju, verujem, uspešnu karijeru mnogo je zaslužna porodica, jer su se svi letovovi, uzletanja i prizemljenja, odsustva zbog usavrašavanja prelamali upravo preko nje.
Jedan primer, a takvih je mnogo u njegovoj višegodišnjoj karijeri. U Mostaru je, seća se, svih šest radnih dana, sa subotom naravno, imao i po šest sati leta. I to godinama.
– Normalno je bilo da sam se povremeno uželeo svojih ćerki koje su mi predstavljale oazu odmora, relaksaciju, punjenje baterije. Nedostajali su mi porodični ručkovi, nisam bio svedok prvih koraka najstarije ćerke Ljiljane, danas magistra ekonomije. Svetlanine prve izgovorene reči i izrastanje prvih zuba danas diplomca elektronskog fakulteta, što se ipak ne može reći za brucoša stomatologije Milicu, koja je, kao najmlađa, verovatno bila privilegovana zbog očevog sve češćeg prisustva u porodici. Supruga Miroslava, inače, nastavnik razredne nastave, sve vreme bila je na ondašnjem birou rada, što se ni danas nije promenilo.
* * *
Osnovni zadatak helikopterske jedinice je pružanje logističke pomoći jedinicama kopnene vojske u transportu, izvođenju borbenih dejstava, održavanju veze i korektura artiljerijske vatre. Naravno, nastavlja Stamenov dalje, vrlo važna je i obuka mladih starešina koji su upravo izašli iz školskih klupa. U školi je obuka do jednog nivoa, pilot pete kategorije, što podrazumeva letenje danju i noću po povoljnim meteorološkim uslovime. Oni su, žargonski rečeno, piloti-pripravnici, mada takvog zvanja u vojsci nema, pojašnjava naš sagovornik.
– Dolazak u jedinicu znači samo nastavak školovanja. Tokom usavršavanja, ponajviše je reč o praktičnom delu, gde mlade starešine stiču rutinu, sigurnost, oslobađaju se straha, makar bio i minimalan. Stalnim letenjem dobija se u koncentraciji, usredsređenosti i, ono što je i te kako važno, letilica i pilot postaju nerazdvojni. Tek u toj uzajamnosti je moguće ostvariti potrebne rezultate. Usavršavanjem u jedinici mlade starešine budu osposobljene do pilota prve kategorije, što znači izvršavanje namenskih zadataka u svim uslovima koji su predviđeni za određeni tip letilice.Pored ovoga, istaknimo još jednu, uslovno rečeno, radnu obavezu – pružanje pomoći građanima u slučaju požara, poplava i drugih elementarnih nepogoda. Naravno helikopterska jedinica učestvuje i u izgradnji puteva, postavljanju dalekovoda. Osećaj da ste nekome pomogli u vama stvara zadovoljstvo i radost – otkriva Stamenov..
* * *
Stamenov nevoljno govori o sopstvenim dometima u karijeri. Ipak, na naše insistiranje saznali smo da ima najviše zvanje u vazduhoplovstvu – instruktor letenja i da je nosilac najvišeg priznanja – Zlatne značke pilota. Uz to poseduje i dozvolu za komercijalnog pilota.
-Zaista je neponovljiv osećaj kada nekog osposobite, koji pre toga gotovo i nije imao bilo kakvih kontakata sa letenjem, da samo posle 15-20 sati treninga zna samostalno da poleti, da upravlja letilicom, čime polako ulazi u tajne koje pilotiranje sa sobom nosi. Izuzetno vam je prijatno kada vidite da vaš đak sigurno upravlja helikopterom. Tada shvatite da ste uspeli i vi, kao instruktor, i on koji već pilotira – sa o zadovoljstva priča o ‘stvaranju’ pilota.
* * *
Da nema braće i sestara od stričeva, koji su ostali u Donjoj Ljubati, pitanje je kada bi otišao u kraj odakle potiče:
– Oni si mi još jednina veza. Da i, nažalost, groblje. Jer mnogo je iz očeve porodice sahranjeno na groblju u Ljubati. Ja više rodbine imam u Bosilegradu, Vranju, pa i u Vojvodini, ali ostaje seta za sve većim udaljavanjem od obronaka Besne kobile, vrha Kučekamen.
Zato vrlo često pričam o jednoj ‘poseti’ Besnoj kobili. Bilo je neko lepo vreme, oblaci providno plavi a sunce, čini ti se, sve je bliže a letilica mirno plovi. Ispod njum, što bi rekao Bora Stanković, lega zelen i pusti tepih Besne kobile, nigde nikoga nema, samo ja i konj, pardon, helikopter. I sletim kod Ruskog spomenika i setim se nekog vremena koje ne može da ima predznak – prošlo. Vreme i može da prođe, ali sećanja ostaju, a to nije malo, kaže.
S Piksijem na centar
U leto 2001.godine jedan od najboljih srpskih fudbalera, Dragan Stojković Piksi, uz to i Nišlija, oprostio se od fudbalske karijere. Oproštaj mu je bio organizovan u Nišu, na stadionu Čair. I kako dolikuje velikanima, organizator se pobrinuo da to bude spektakularno, bar onoliko koliko i njegova karijera.
Organizovan je oproštajni meč Radničkog i skopskog Vardara.
-Pre početka ceremonijala ja sam helikopter „parkirao“, tu, u komšiluku, na Željinom stadionu. Vrlo brzo se pojavio Piksi u trenerkama, ušao u letilicu i obostrani pozdrav – Zdravo, majstore! Uzleteli smo, čavrljajući usput, ne o poslu, već onako neobavezno o životu. Krenuli smo u visinski obilazak njegovog rodnog grada. Napravili smo dva velika kruga i uz muziku i fanfare spustili se na centar stadiona Čair. Još se elise nisu umirile, Piksi je onako dostojanstve bukvalno skočio iz letilice i raširenih ruku i sa suzama u očima pozdravio prepun stadion. Kada se stišala euforija, a ja ponovo krenuo u visine, utakmica je mogla da počne – seća se verovatno jednog od najlepših događaja u svojoj karijeri.
šut u zadnjicu
– Posle dvadesetočasovne obuke instruktori osposobe početnike za samostalan let. Prvi let je poznat kao – laširanje i sastoji se od višestrukog uzletanja i sletanja uz pravljenje tzv. školskog kruga. Tek posle tog, da tako kažemo, ispita može se reći da je neko postao pilot. Naravno, tek predstoji još mnogo rada, i to mukotrpnog, susreta sa mnogim neplaniranim preprekama koje kale i stvaraju pilota koji će suvereno vladati letilicom i bezgraničnim plavetnilom neba.
Da se vratimo prvo letu. Kada sleti i izađe iz kabine, budući pilot od svojih instruktora i starijih kolega dobija iskrenu čestitku – šut u zadnjicu! To je zapravo tradicionalna čestitka za uspešno obavljeni prvi let kao znak ‘uzletanja’, ali istovremeno i kao ‘naplata’ svih muka i truda koje su u njega uložili instruktori i osoblje.
Ova tradicija prisutna je u svim vazduhoplovstvima sveta i bukvalno je prisutna od samog nastanka vazduhoplovstva, ispričao nam je Siniša tajnu ‘šuta u zadnjicu’ koja, zbog neznanja, često izaziva smeh i nevericu.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.