Tako je nekada bilo. Danas, nakon mnogo vremena i prilike i ljudi, pa i odnosi su se u mnogome promenili. Više nije čudo videti ženu u seči šume, za volanom trolejbusa recimo, ili za upravljačem lokomotive, a da na drugoj stranim postoje muškarci koji su „skloni“, da tako kažemo ženskim poslovima.
Ova mala šetnja istorijom široko nam otvara vrata za našu priču i našu sagovornicu koja se bavi, koliko do juče, „muškim“ poslom.
Ona je Gordana Miletić, otpravnica vozova na Železničkoj stanici u Nišu. I ovo je priča o njoj, kako je jedna naočita Sobinka stigla do crvene železničarske kape, pištaljke i loparić (crno-bela tablice) i kako „diriguje“ muškarcima koji se nalaze u kabini lokomotive. I oni je bez pogovora slušaju. Doduše i moraju jer hijerahija poslova i odgovornost to zahteva. Uostalom, u dobroj sinhronizovanosti između mašinovođe, otpravnika i kontrole može bezbedno da se stigne do cilja. A to je želja svih u ovom poslu i zato nema podele u njemu, ponosno nam govori.
* * *
Rekosmo da je iz Sobine, jednog od možda najlepših prigradskih naselja Vranja. Iz one Sobine koju je tako lepo umeo, da tako kažemo, da opeva Bora u svojim delima. Mnogo toga je vezano za Sobinu, i Bora Stanković, i drugi rat, jer tamo gore, iznad Sobine, u Dlakarskom zabelu bilo je mesto okupljanja vranjskih partizana, tamo je i Sima Pogačarević ubijen. A danas, tamo iznad Sobine su Dobre vode, koje se upinju da postanu izletište Vranjanaca.
* * *
Osnovnu školu je učila u „Zmaju“, a to je značilo tabananje od Sobine kroz Odžinku do škole. Svaki dan, po svakom vremenu. Nije mi bilo teško jer sam znala da moji odvajaju od usta ne bi li brat Draško i ja postali dobri ljudi, najpre, a i neko i nešto i počeli da radimo i budemo svoji, kako je uobičajeno da se kaže. Ne, nisam žurila nikada u životu, pridržavala sam se onog da „tiha voda breg roni“, vraćajući se u detinjstvo bezbrige, priča Goca. Nije mi bilo teško, nastavlja svoju priču, mada je bilo dana kada nešto i nisam bila dobre volje, pa me je krevet privlačio više od ustajanja. Kao i kod druge dece, srećom, sve to je trajalo kratko. Sada uviđam koliko je to vreme bilo zaista lepo. Jer, znaš da iza tebe su tvoji rodtelji, stameni oslonac. Ti samo treba da učiš. To vreme je, zato, i neponovljivo: imao si gotovo sve, jer očeva plata iz „Simpa“ bila je više nego dovoljna, kao da nije bilo ovakvog spajanja početka i kraja meseca kao danas. Naša bezbriga se gotovo graničila sa nestvarnim. Uz to, mlad si, oslobođen svih briga koje život nosi, samo si trebao da učiš. I višak vremena, koga danas bukvalno nemam, opet provodiš u igrarijama mladosti.
Bila je đak iznad proseka, kako je uobičajeno da se kaže. Trudila se da ne izostane za drugarima. I uspela je, nije imala problema koje škola i učenje obično nose.
Međutim, sve što je lepo, obično ne traje dugo. Osmoljetka se završila i bila je pred izborom, ali i dilemom: šta dalje? Valjalo je izabrati pravi put kojim život, prema sopstvenih željama, treba lakše da se odvija. I tada. . .
* * *
Posle dvogodišnjeg usmerenja, školovanje nastavlja u Beogradu, u Železničkoj školi na smeru transportni komercijalista. Time je u nekoliko ispunila želju deda Stojana, koji je bio železničar, skretničar u Ristovcu. Deda je shvatio, pre svih, da njegova Gordana može da se snađe na poslovima na železnici, mada je želeo da bude nešto više. Unuka ga je, čini se, poslušala i kockice su se složile.
Na vranjskoj železničkoj stanici počela je da ostvaruje svoj i deda Stojanov san i da radi kao robni blagajnik. Na tom radnom mestu provela je dve decenije i u međuvremenu je završila školu i svom imenu pridodala i zanimanje otpravnicaa vozova. Profesije u kojoj ni danas kao da nema ravnopravnosti i svaka predstavnica nežnijeg pola se još uvek dočekuje sa, najblaže rečeno, nepoverenjem. Zašto? Pitanje na kome još uvek nema racionalnog odgovora.
* * *
S obzirom da su ćerke stasavale došlo je vreme da brižna majka razmišlja o dolasku u veliki grad, kako bi im omogućila da nastave školovanje. Tako, 2001.godine sa decom dolazi u Niš, ali i dalje je zaposlena na vranjskoj železničkoj stanici i mnogo je vremena provodila u putu. To putovanje se oteglo na čak dve i po godine, da bi joj se sreća osmehnula 2003. kada u Nišu na ovdašnjoj železničkoj stanici počinje da radi, a kako bi drugačije nego kao robni blagajnik. Nakon kasnije reorganizacije premeštaju je za kolskog dispečera, što u prevodu znači da je zadužena za vagone za transport, za južni deo, do Preševa i Dimitrovgrada.
Verujte, ništa mi nije bilo teško, jer sam znala da mora tako zbog mog cilja, da svojoj deci, žargonski rečeno, “dam parče hleba“. Srećna sam i ponosna što sam u tome uspela. Obe ćerke su završile fakultet, Aleksandra je lekar i u stalnom radnom odnosu je kod Vojne bolnice u Nišu, a mlađa Marija je master geograf i nada se zaposlenju tim više što je posredstvom Biroa za zaposlenje uključena u akciju „prva šansa“, gotovo u jednom dahu priča ponosna i zadovoljna majka.
* * *
U međuvremenu Goca je, uz pomoć Železnice zavšila školu za otpravnike vozova, mada i dalje obavlja uobičajene poslove kolskog dispečera. Novom sistematizacijom Goca 2010.godine konačno postaje otpravnica vozova, čime njena i želja deda Stojana postaje stvarnost. S novom funkcijom dobija uniformu, crvenu kapu, loparić i pištaljku. I dočekivanje i ispraćanje vozova.
Sve mi je to u početku bilo nepoznato i zahvaljujuću kolegama vrlo brzo sam upoznala posao, zavolela ga i shvatila da je odgovornost velika. Jer od mog posla u mnogome zavisi bezbednost u regulisanju saobraćaja, kao otpravnica brinem o mnogo čemu, a ozbiljnost postaje veća kada se zna da je Niš velika železnička raskrsnica. Proteklih pet-šest godina mog otpravnikovanja karakteriše veoma sinhronizovana moja saradnja, mašinovođe i ostalih u službi na stanici. Nikakvih, ama baš nikakvih ekscesa nije bila, bio bi kratak Gocin raport.
Jeste, posao neobičan za ženu, ali vremenom postaje sasvim normalno videti je u ulozi otpravnicaa vozova, nekada neprikosnovenom muškom poslu. I danas, pogotvo deca žele da se fotografišu sa mnom, mnogo porazgovaraju i interesuju se šta to zapravo radim kada zviždim i mašem loparićem?! Mnogima je to interesantno, a meni je to posao. – Zahvaljujući svojoj komunikativnosti kao da pojednostavljujem posao ali samo u razgovoru. Taman posla kada bi se to odnosilo na odgovornost, ističe ona.
* * *
Kad god mogu, jer radim u smenama, eto mene u Vranju i svojoj Sobini. Sa roditeljima ponajviše prpvodim vreme, ali nađe se i za kafu s prijateljima, komšijama. Ali, imam osećaj da kao i nisam bila u Vranju, koliko kratko boravim. Ali i to je ceh obaveza prema ovom poslu, a ja sve više osećam da posle dvanaestočasovnog rada mi je baš potreban odmor. Naravno, Vranje mi je u srcu, a kako i ne bi bilo. Nemoguće je zaboraviti sankanje od Sobine, nizbrdo skoro do zgrade opštine, ili brčkanje u Sobinskom jezeru. Ili . . još mnogo toga ili ima iz detinjstva bez brige.
* * *
Na kraju reče da veruje da su je maleri napustili. U jednom periodu, nastavlja, imala sam problema sa očima. Najpre, neočekivano i kada mu vremene nije, na levom oku se pojavila katarakta i morala sam na operaciju. I lekarima je bilo čudno da sekatarakta javlja kod mlađih, jer to je problem poznih godina. Nešto kasnije na istom oku, u jednom trenutku sam obnevidela. Brzom intervencijom dijagnostikovano je odvajanje mrežnjače. Hitno sam operisana i nadam se da će biti u redu, optimistična je Goca i naglašava: Verujem da sam sa problemima završila. Pa ja ima još da radim i velikom broju vozova ću treba da poželim srećan put, a i da dočekam, valjda, da i pruga do Preševa konačno postane dvokolosečna.
PONOS
Kao i svi rodtelji, tako i Goca svu svoju životnu aktivnost usmerila je ka svojoj deci i nastoji da im, iako usamljena, pruži koliko može kako ih, što se ono kaže, izvela na put. Sasvim sigurno, u svojim nastojanjima je ova enegična žena specifičnog zanimanja u potpunosti uspela.
Vrlo često govorimo kako su nam deca sve u životu, ali meni zaista jesu. Okrenuti smo jedni drugima i posebna je radost kada imate decu s kojom se međusobno baš razumete onda u životu gotovo ništa nije teško i život je tada zaista lep. Naravno, ponosna na sam dvoje ćerke, jermi one bukvalno krase život. U takvim prilikama čovek onda lakše podnosi breme životno i dane ovozemaljske, priča nam ponosna majka Goca, sa nekim čudnovatim svetlucavim sjajem u očima.
Starija ćerka Aleksandra je završila medicini i imala sreće da se vrlo brzo zaposli. Kao lekar radi u Vojno-medicinskom centru, kod „Šivare“. Vrlo lepo je prihvaćena među kolegama, nastavlja ponosna majka i naglašava da Aleksandrai ama baš ništa nije teško, spremna je da uskoči svuda gde treba, svoje starije kolege da odmeni.
I mlađa, Marija nije ništa manji ponos mama Goce. Marija je u međuvremenu, od njihovog dolaska u Niš 2011.godine, završila fakultet i kao master geografije radi u školi „Kralj Petar prvi“. Zahvaljujući Službi za zapošljavanje koja joj je u akciji „Prva šansa“ pružila priliku da se zaposli. Sada je na kraju tog perioda i sprema se da polaže državni ispit a posle toge, iskreno, očekujem da će i Marija rešiti problem zapošljenja.
Zaista, bio bi greh, veliki greha pa da bilo šta rudžno kažem o svojim ćerkama. Ponosna jesam, a biću, opravdano očekujem, još više. Mlade su, ali doći će vreme udaje, unuka, moje nove radosti, gotovo suznih očiju završi ponosna majka.
KAD VOZOVI KASNE
Ništa novo nećemo reći kada je kašnjenje vozovo u pitanju. Nećemo, dakako, ni ispričati onaj vic o japanskom ministru saobraćaja i kašnjenju od tri sekunde. Ma, to je njihova, japanska stvar.
Da, kod nas je nekako uobičajeno da vozovi kasne. Doduše, u poslednje vreme čine se napori da se vreme kašnjenja smanji i, stiče se utisak, da u tome se prave prvi koraci ka nekom normalnijem poštovanjuvoznog reda. A šta je uzrok kašnjenju, pitam otpravicu vozova na niškoj žezničkoj stanici.
Ima ih podosta, mada ih je ponajviše onih, tehničke prirode. Tu konkretno mislim na izuzetno loše stanje naših pruga. Činjenica da pojedine pruge decenijama nisu “osvežavane“! A to se ponajviše ispoljava u letnjem periodu kada spoljne temperature umeju da baš ‘pomognu’ kašnjenju. Pod takvim uslovima, kada visoka temperatura dovodi do promena već izanđalih šina, brzina mora da se prilagodi i voz se mnogo sporije kreće nego uobičajeno.
I sve počinje od polazne stanice na kojoj mašinovođa dobija putni list sa svim uputstvima vezani za deonicu kojom treba da krene. Tačno su navedene deonice na kojima je neophodno smanjiti brzinu a dalje, uslovno rečeno, komande dobija tokom vožnje. Na stanicama gde nema otpravnika saobraćaj reguliše tzv. TK dispečer, odnosno otpravnik vozova na TK. To je ogroman pano sa ucrtanim prugama, na relacijama Lapovo-Niš i Niš-Preševo a svetleće lampice su zapravo “kretanja vozova“. Dispečer u TK centru ima pun uvid na kretanje vozova u oba pravca, što je vrlo značajno za ukrštanje vozova, pogotovo za one stanice koje nemaju otpravnike.
Ono što je posebno važno, naglašava naša sagovornica, ukrštanje vozova na jednokolosečnim prugama se isključivo vrši u stanicama, gde ima više koloseka, to je ono kada ste u vožnji najnervozniji, jer je“ voz stao zbog signala“.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.