Posle operacije uglavnom sam imao dvojno raspoloženje. Jedno je umor koji se naglo pojavljuje po izlasku iz sale i, drugo, pitanje da li je operacija i koliko uspela.Tenzija se za hirurga nastavlja i po završetku operativnog zahvata. I tako, svaki dan. Ponekad je u toku dana bilo i više opracija i sve to se nastavljalo u kontinuitetu, svakodnevno, godinama. Naravno, hiruški zahvat je veoma stresan posao i ne mali broj hirurga ima problema sa srcem, a mnogi su, nažalost, od posledica infarkta i umrli. Mali broj hiruraga je otišao u penziju nenarušenog psihifizčkog ili kardiovaskularnost sistema – zaključuje Petko, prvi skalpel i pionir niške vaskularne hirurgije.
I on je „zaradio“ tri baj pasa, tek da se zna.
* * *
Danas, sa ove vremenske distance izgleda jednostavno pa se stiče utisak da je to bilo lako. Ali, nije baš tako. Mnogo je poteškoća bilo, počev od siromaštva, pešačenja do škole, čuvanja ovaca i obavljanja poljoprivrednih radova. Ali zato, naglašava Petko, uspeh je i veći, ali i mnogo draži, jer znaš da je tvoj.
-To vreme mogu i ovako da opišem: bili smo vrlo skromnih materijalnih i finansijskih mogućnosti, ali se radilo i bili smo spokojni.
Prva četiri razreda završio je u rodnom Stajevcu kod Trgovišta, uz redovno obavljanje uloge čobana na okolnim brdima. U osmoljetku odlazi u grad, ali nije oslobođen poslova u poljoprivredi, bio je „zadužen“ za kosidbu i žetvu, jer kombajin je u to vreme „postojao“ samo u skicama tehničkih fakulteta u svetu.
* * *
Najpre pokušava medicinu da upiše u Sarajevu, a kada u tome nije uspeo, za samo 17 dana pripremio je i položio prijemni ispit za skopski medicinski. Da se nađe na medicini najveći “krivac“ je stari i poznati vranjski lekar, Stojan Lazarević, koji je nagovarao Petkovog oca a on njega. A da nije uspeo da upiše medicinu, postao bi agronom, jer ljubav prema poljoprivredi datira još iz detinjstva.
– Redovno sam učio, ispite polagao o roku i davao, studentskim rečnikom rečeno, godinu za godinu. U toku studija peticu sam jedino dobio iz patologije, a zbog predvojničke obuke nisam ostvario bolji prosek, mada, važno je bilo redovno polagati ispite. I sve vreme u glavi mi je bila misao – kada ću i ja postati lekar.
Seća se dana dodele diploma. On je za diplomce čitao Hipokratovu zakletvu i jednog trenutka, krajičkom oka video je svog oca, svog Stoilka na vratima amfiteatra, sa cvećem u rukama.
– Ostatak zakletve čitao sam u suzama – seća se.
Stažirao je, reče, u Skoplju, u oblastima kojih nije bilo u Vranju, potom u Leskovcu da bi staž završio u vranjskoj bolnici. Posle toga odlazi u stacionar trgoviškog doma zdravlja gde provodi nešto manje od pet godina, a u jednom periodu bio je na njegovom čelu. Događaji se brzo odvijaju i Petko hrabro prati svoju zvezdu. Ona ga je i “uputila“ da konkuriše za specijalizaciju Opšte bolnice u Nišu, koja 1971. prerasta u kliniku.
* * *
Kao specijalizant počeo je da operiše, što mu je širom otvorilo vrata ka cilju koji je imao i pritom zadobijao simpatije starijih kolega, a pogotovo tadašnjeg direktora Nikole Djuknića. Bilo je malo hirurga i samo dva specijalizanta. I kao lekar na specijalizaciji zadobija poverenje ondašnje Zajednice, koju su činili klinika, institut i zavod, i postaje njen direktor, 1973.godine.
Međutim, tokom specijalizacije u Beogradu, kod profesora Bate Adamova se prvi put susreće sa vaskularnom hirurgijom, a znao je da u Nišu još uvek nema lečenja krvih sudova, ni operacija. U to vreme ovi problemi su sanirani elastičnim čarapama i andolom! To je u njemu pobudilo interesovanje za ovu oblast, pogotovo što je u Beograd već bio uključen u hiruške zahvate na krvnim sudovima.
Radio je kao hirurg, operisao i hodao po oštrici žileta između života i smrti pacijenata i sve više izlazio kao pobednik. Ali, misao o vaskularnoj hirurgiji mu nije davala mira. Vrlo brzo je sačinio program o potrebi vaskularne hirurgije i prezentovao ga klinici, a upoznao je i dekanat Medicinskog fakulteta. Iako je bilo „nevernih Toma“, dobio je potrebnu saglasnost i 1977. odlazi u Prag, kod profesora Libora Hejhala, na njegovu kliniku za vaskularnu i kardiohirurgiju.
-Nakon šestomesečne subspecijalizacije odmah formiram odsek vaskularne na opštoj hirurgiji, uvodim redovne specijalističke preglede u ambulanti i obavljam prve operacije u oblasti vaskularne hirurgije u Nišu. Bilo je to krajem 1977.godine.
Najpre je operisao vene, a kasnije ugrađuje periferni baj-pas na arterijama. Seća se, prvi baj-pas ugradio je maja 1978.godine pacijentu iz Svrljiga, stolaru po po zanimanju.
* * *
Do odlaska u penziju, 2002.odine, Peca je u hiruškim salama niškog kliničkog centra proveo gotovo tri decenije, kao vaskularni četvrt veka. Godišnje je, kaže, obavljao i po 350 operacija. Mnogo toga je video, počev od saobraćajki, preko pucnjave i tuča; video je gotovo neverovatne povrede, mnoga probodena pluća, rasporene stomake. Mnoge novogodišnje noći, božićne i uskršnje praznike provodio je sa maskom na licu i skalpelom u ruci, u borbi za još jedan život.
-I posle operacije sam bio zadovoljan, jer sam znao da će pacijent biti srećan njenim ishodom,
Još na početku, možda posle prvih operacija koje sam obavio, shvatio sam istinitost reči mojih negdašnjih profesora koji su govorili da su osnovni postulati hirurgije – znanje, srce i ruka. Jasno da jasnije ne može biti- kaže rodonačelnik vaskularne hirurgije u Nišu, Petko Stojanović, čovek našeg kraja.
U još nečemu je Petko bio pionir. Tako, samoinicijativno je učio hirurgiju za dijalizu koju je obavljao desetak godina na nefrologiji, kao prvi u Nišu. Uveo je neke nove metode koje u Nišu nisu primenjivane, kao što je operacija „Dikson“ (Dixon –prednja resekcija rektuma). Ono što je naučio na usavršavanju za transplantaciju bubrega u Parizu i Lionu, 1977/78, odmah je primenio i tada je obavio prvu transplantaciju bubrega u Nišu, uz prisustvo mentora iz Francuske. Druga transplantacija je obavljena tek 1997.godine!
* * *
– Na kraju da pokušam da rezimiram, bolje rečeno opišem svoj i život hirurga.
Svaki ulazak u hirušku salu je za mene bilo koračanje po tankoj liniji između života i smrti, u kojoj je mnogo, mnogo više slavio život. Zato sam i zadovoljan onim što sam ostvario u hirurgiji, u vaskularnoj posebno, srećan što imam veliku i uspešnu porodicu. Sve u svemu, zadovoljan sam i srećan. A sve to delim sa suprugom Jelicom, profesorom francuskog, koja me prati još iz studentskih dana. Tu su i dva sina – Dragan, oralni hirurg i Miroslav, takođe hirurg i verovatno najmlađi član Medicinske akademije Srbije, njihovo šestoro dece, a tu je i troje praunuka. Pravi eliksir mladosti su moji praunuci, moja princeza Eva, Kosta i najmađi Djorđe. Istinsko bogatstvo, zar ne – zaključuje Petko Stojanović, osnivač vaskularne hirurgije u Nišu.
I više od toga.
POLITIKA
Petko je sa još nečim začinio svoju i onako burnu karijeru.
Još na studijama se bavio politikom i bio sekretar partijske organizacije fakulteta. Po završetku studija je, uprkos obavezama na poslu, nastavlja; aktivan je u partijskoj organizaciji Trgovišta a potom i u Opštinskom komitetu SK u Nišu. Godine 1975. izabran je poslanika Savezne skupštine i to kao najmlađi na listi.
Pored silnih obaveza u hiruškoj sali, Peca je u par navrata bio na čelu Hiruške klinike u Nišu i sa tog položaja 2002. odlazi u penziju.
Kad je bilo najteže
– Znao sam da mi je rođena sestra teško bolesna, jer posle operacije karcionoma i svih potonjih terapija pojavili su se stomačni problemi. Jedne noći poziv iz Vranja je moju zebnju samo potvrdio. Spremio sam se i krenuo ka klinici. Mnoge čudne, pa i nejasne misli su me opsedale. Vrlo brzo smo se sestra i ja naši u hiruškoj sali. Prvu bitku sa vremenom smo uspeli da dobijemo. Krenuo sam, ali me tenzija nije napustala. Znao sam da moram, ali i znao sam da je najteže operisati svog rođenog. Nisam smeo da dozvolim da me osećanja nadvladaju, morao sam racionalno da reagujem. A, da li mogu, provejavalo je pitanje. Ne znam, ali znam da moram- sećajući se kroz suze priča Peca.
– Operacija je, bogami, potrajala. Negde pred zoru završio sam. I dok su asistenti završavali, ja sam se negde u nekom uglu, koga se danas ne sećam, osamio. Opsedale su me misli – jesam li uspeo, hoću li spasiti sestrin život? Cigarete sam bukvalno „vario“. Prišla mi je medicinska sestra i rekla: „Doktore, probudila se“. Krenuo sam ka šok sobi, ali me noge ne slušaju. Ma, moram, kažem sebi. Ulazim u sobu i susreće me sestrin pogled, a na krajičku usana osmeh, htela je nešto da zausti. Prstom sam joj pokazao da ćuti. A suze i njoj, i meni.
Prošlo je vreme oporavka. Posle operacije moja sestra je poživala još sedamnaest godina. Ali, mnogo je bilo teško. I opet suze koje samo potvrđuju da je i hirurg čovek od krvi i mesa, koji pred sobom, kao pravi profesionalac, od operacije vidi borbu za pacijentov život. U ovom slučaju bio je to život rođene sestre.
Porodični konzilijum
– Iskreno, zadavoljan sam onim što sam uradio i postigao u hirurgiji a srećan sam što imam tako veliku i uspešnu porodicu. Stariji sin Dragan oralni je, a mlađi Miško hepatobilijarni hirurg, a u svetu medicine su i njihova deca. Draganova starija ćerka Milkica je stomatolog, a mlađa Jelena je student medicine. Milica, Miškova ćerka je jedini izdanak Stojanovićevih koji nije krenuo put medicine, ona jeprofesor engleskog, dok je njen brat Marko na četvrtoj godini medicinskog fakulteta. Tako od sedmoro odraslih, šestoro su lekari. To dovoljno govori, zar ne?
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.