Sve je isto, samo njega nema

Eko Taxi Vranje

Da ste nekom komunisti, ali i običnom građaninu, prelomne 1948. rekli da Drug Staljin od sutra ne postoji, pomislio bi da ste sišli s uma. Međutim, oni koji su Džugašviliju Kobi, vođi svetskog proleterijata, ostali verni nisu se, u doslovnom smislu, nanosili glave ili su u najboljem slučaju dobili besplatno višegodišnje letovanje na „nagom ostrvu“ ili nekoj sličnoj autentičnoj destinaciji.
U Vranju, više od šest decenija kasnije, da ste nekom simpovcu, ali i usputnom prolazniku iole upoznatom sa situacijom, rekli da Dragomir Dragan Tomić (1937.) od sutra neće u Simpu da se pita ni za dizajn platna u Simpovoj tapetariji, a kamo li za sudbinu čitave kompanije, vaš bi sagovornik imao isti utisak kao imaginarni predak 1948. Pomislio bi, naime, ili da ga zanosite, provocirate ili da sa vama nešto nije u redu.
NAJDRAŽE DETE
I, zaista, ko je mogao da pre nekoliko godina makar i pretpostavi da će naprednjaci uspeti ono što generacije vlastodržaca ili nisu mogle ili nisu želele da urade: da Tomića sklone iz Simpa.
Ako pođemo od činjenice da je Simpo Tomićevo životno delo, njegova oporuka i najdraže čedo, onda se njegov ostrakizam može tumačiti i kao slanje deteta u hraniteljsku porodicu.
Umirovljeni višedecenijski predsednik Kompanije Simpo, danas iz dedinjske hladovine samo može da posmatra šta se dešava sa njegovim mezimčetom koje deli sudbinu svojih vršnjaka u Srbiji, ljudi duboko zašlih u petu deceniju života: nema svoj stan, hrani se i živi kod roditelja od koji je finansijski zavisno jer nema siguran posao, prezaduženo je i svi bi nekako da ga skinu sa grbače ama ne znaju kako.
Međutim, da li je Tomić zaslužio sve ovo što mu se dešava od početka 2015. kada je zvanično penzionisan i udaljen iz Simpa, označen kao isključivi krivac za sunovrat kompanije i čovek koga su prvo izdali oni koje je stvorio. Jer, budimo realni: u vreme Tomićeve vladavine ni jedan šraf se nije mogao navtreti u fotelju bez njegovog aminovanja, a da ne govorimo o kadrovskim rešenjima. Danas ovog čoveka u Vranju više niko i ne spominje.
Oni koji su mu ostali odani smenjeni su krajem 2014, kada se pripremao teren za Tomićevu eutanaziju, u trenutku kada država, konverzijom duga, postaje većinski vlasnik kompanije a njegova supruga Edit Tomić podnosi ostavku na funkciju direktora za marketing ne želeći da postane obična službenica koja će naređenja primati od Slađana Disića, i danas generalnog direktora, što je uloga koja joj je bila namenjena.
Boris Tadić, dok je bio predsednik države, nazivao ga je kamenom međašem, Tomić je opstao posle 5. oktobra, Koštunica po definiciji nije ni bio obavešten, pa ispada da su ga se prvo odrekli njegovi socijalisti (koji se i danas u Vranju dele na tomićevce i one druge) pripremivši tako teren naprednjacima za finalnu završnicu. Okrutnu i bolnu.
Negovan Stanković (SPS), državni sekretar u Ministarstvu za rad, reći će nedavno u razgovoru za naše novine da „sve ima svoj kraj“, pošto je pre toga metaforično odgovorio na pitanje o Simpu i Tomiću:
– Nisam upoznat sa detaljima oko Tomića i sa usponima i padovima Simpa. Ali, reći ću vam nešto. Otkad sam počeo da se bavim politikom, sledim tri pravila: Svi ćemo jednog dana da budemo bivši; sve što dvoje znaju nije tajna; gde god, s kim god i šta god radio, ostavi prostor da sutra sa nekim možeš da popiješ kafu – rekao je i pojasnio kakve to veze ima sa Tomićem:
– Imali smo period kada je čitav grad bio podređen Simpu, koji je to vraćao zapošljavanjem i stvaranjem dohotka. Ali, to nije moglo doživotno.
Konačno, ispada da je Tomiću svilen gajtan oko vrata navukao Dragan Stevanović Boske, državni sekretar u Ministarstvu privrede, surdulički naprednjak čija je zvezda u usponu. On je krajem 2014. za Vranjske i najavio ovakav epilog:
– Dragan Tomić nije u fokusu, i smatram da neki novi i mlađi treba da preuzmu odgovornost. Uvažavamo njegovu dosadašnju ulogu, nećemo se ustručavati da pitamo i konsultujemo se, ako je potrebno, ali su promene neophodne – rekao je Stevanović, koji na nedavno pitanje Vranjskih da li će ostati upisan u istoriju kao čovek koji je penzionisao Dragana Tomića, kratko odgovorio:
– Prepustiću to vama.
Svedoci smo da u Simpo nisu došle mlade snage i da se u poslovanju ništa nije promenilo: Kompaniju i dalje vodi Tomićev posilni Slađan Disić, koji se na vreme privoleo naprednjacima, Simpo i dalje živi na državnoj sisi i daleko je od privatizacije. Da li je, dakle, Tomić jedini krivac i da li je zaslužio da ga više niko i ne spominje.
Branimir Stojančić iz SPS priznaje da nije bio Tomićev miljenik, ali smatra da su Tomića srušili „kompleksaši za koje je on veličina“:
– Tragedija je što nemamo kontinuitet u politici, nauci, ekonomiji i to se najkristalnije vidi na primeru Tomića. Neko ko je postavio osnove drvne industrije u Srbiji, ko je pokazao kako se u destruktivnoj sredini može poslovati i razmišljati na zapadni način, ko je razvijao najsiromašniji kraj i ko je svojom poslovnom filozofijom o malim i srednjim preduzećima postavio zadatak i cilj za razmišljanje, ne zaslužuje da bude ovako grubo skrajnut.
Stojančić podseća i na Tomićevu političku ulogu na jugu Srbije i na mnoge koje je nosio na plećima i koji su se okoristili o njega:
– Kompleksaši i neostvareni pojedinci stalno imaju strah jer znaju da bi bez njega ostali obične nule i anonimusi, a on je od njih stvorio, za početak, ljude. Mnogi koji danas urušavaju lik i delo Dragomira Tomića nemaju ni kulturu, ne znaju šta su tradicija, šta ekonomija, privreda, zapadno poslovanje i radna etika. O politici da ne govorim i Tomić kao veliki smeta svojom senkom – kaže Stojančić i dodaje da je Tomić doveo sebe u ovo stanje jer je isuviše verovao i oslanjao se na npogrešne ljude na jugu.
Sasvim drugačije mišljenje ima Miša Brkić, ekonomski novinar koji ironično primećuje da bi Tomiću trebalo na grudi prišiti petokraku:
– On je otišao u zasluženu penziju. Lako je bilo poslovati kad te država finansira, lako je tako biti uspešan biznismen. Da je od Simpa napravio dobru firmu ona bi i sada uspešno poslovala – objašnjava Brkić.
Prema njegovim rečima, sada, kada je Tomić skrajnut, jasno je da je Simpo bio politički projekat postavljen na pogrešnim temeljima i da zbog toga ne treba glorifikovati bivšeg predsednika kompanije čiji je kraj samo logična posledica svega što se dešavalo:
– Tomić se nije snašao u kapitalizmu kada su presahli izvori državnog novca. On je propao odavno, kao i Simpo, ali je stvarao fikciju uspešnosti sa državnim parama. Ne sporim njegove menadžerske veštine, ali je napravio grešku jer se vezivao za političare umesto za mlade, sposobne ljude koji bsu možda mogli da podignu kompaniju – kaže Brkić.
U istom tonu razmišlja i njegov kolega Mijat Lakićević:
– U ekonimiji je kao i u sportu- na vrhu si dok pobeđuješ. Ne vidim ništa čudno u tome što je Tomić otišao iz Simpa i što je sada skrajnut jer menadžeri stalno gube posao, to je normalno u biznisu. A ne bi bio skrajnut da je posle Simpa pokrenuo neki svoj biznis. Neka napravi sam neki uspeh pa da vidimo koliko može i da li je zaista u nemilosti vlasti – kaže Lakićević.
AURA MOĆI
Srboljub Dimitrijević Kum, profesor filozofije i hroničar Vranja misli da je Tomićeva sudbina samo logična posledica činjenice da je on najmanje vodio računa o Vranju i Simpu:
– Radio je i opstajao u raznim sistemima, ali je sve vreme živeo u svojoj auri moći, najmanje vodeći računa o Simpu i Vranju. On više nije moćan kao ranije, pre svega zbog godina, ali Vranje trpi posledice njegove vladavine. To što je skrajnut, tu nije reč o partiji na vlasti, već o njemu. Od Simpa nije ništa ostalo i imam utisak da Tomić nije mislio ni o čemu drugom osim o svojoj veličini – kaže Dimitrijević.
Na zvaničnoj internet prezentaciji Simpa do pre samo nešto manje od dve godine, Tomiću je bio posvećen glomazan tekst koji ga je positovećivao sa kompanijom, što su, uostalom činili i njegovi sledbenici u Simpu i u lokalnoj politici. Danas se na sajtu o Tomiću može pročitati samo ovo:
„Imenovanje Dragana Tomića za generalnog direktora 1967. godine označilo je početak ubrzanog razvoja i modernizacije kapaciteta. Već na kraju 1968. godine preduzeće ostvaruje pozitivan rezultat. Sledi širenje proizvodnog programa koji se do tada zasnivao isključivo na proizvodnji drvenog nameštaja“.
Vranjske su za potrebe pisanja ovog teksta neuspešno pokušavale da stupe u kontakt i sa aktuelnim direktorom Simpa, ali i sa Budimirom Mihajlovićem, Disićevim prethodinikom i bivšim načelnikom okruga. Nisu nam se javljali.
Pred kraj karijere u Simpu, Tomić je u našim novinama (broj 906; Simpo je moj životni zavet) objavio autorski tekst, svojevrsni testament (vidi okvir) u kome je glavna teza da ima rešenje za kompaniju, a da ga ruše oni koji bi da je rasparčaju i oteraju radnike.
Simpo je i dalje tu gde je bio, tu su i Disić i Boske Stevanović, donekle su tu i radnici, svi su, dakle, tu samo njega, Tomića, nema.



DRAGAN TOMIĆ
SIMPO JE MOJ ZAVET

Simpo je u jednoj od najtežih kriza sa kojima se suočavao u svojoj istoriji. Prvi put za pola veka postojanja Kompanije stale su mašine, a podsećam da smo radili i za vreme sankcija i tokom bombardovanja. Izgubljeni su brojni izvozni poslovi i tržišta na kojima su se godinama i decenijama teško gradile pozicije. Izgubljeno je poverenje kupaca. Izostanak obećane i dogovorene pozajmice od 10 miliona evra doveo je do blokade poslovanja čime je nastupila nemogućnost da se proizvodnjom stvaraju sredstava za isplatu plata koje kasne nekoliko meseci.
Ne znam za druge, ali za mene to nije neko veliko iznenađenje. Predugo sam u ovom poslu da ne bih mogao da predvidim šta nosi ovo teško vreme tranzicije i da pomislim da će ekonomska kriza da zaobiđe Simpo.
Nisam siromašana čovek. Imam sasvim dovoljno za pristojan život ali to nisu izmišljene vile na jezeru Komo, zamkovi po Švajcarskoj ili gde već. Sve što sam stekao, rezultat je mog istrajnog i posvećenog rada i uporne borbe od samog dolaska u Simpo do danas . Nisam nezadovoljan ali budite sigurni da od mene imaju više mnogi koji su svoja ogromna bogatstva stekli i za samo nekoliko godina, raznim mahinacijama, rukovodeći se samo sopstvenim interesom. Neki od njih su se obogatili i zahvaljujući Simpu. Ne zavidim im, samo savetujem svima onima koji govore o mom navodnom basnoslovnom bogatstvu da se malo osvrnu oko sebe i pogledaju ko je i šta stekao i na koji način. A, takvih nije malo.
Da li u svemu tome ima moje krivice? Naravno. Nema toga ko radi a ne čini greške. I ja sam spreman da se suočim sa njima ali nikada neću i ne mogu da dozvolim da se breme odgovornosti svali samo na moja leđa. A, takvih pokušaja danas ima, pre svega u Vranju, pa čak i u mom najbližem okruženju. Neki koji su me do juče tapšali po ramenima ili to čine i dalje, iza mojih ledja govore svašta pokušavajući da sakriju sopstvenu nesposobnost ili neznanje.
Postoje dve koncepcije budućnosti Simpa: jedna, koju ja zastupam, i ona druga koja se krije od radnika Simpa a to je da se Simpo rasparča i budzašto, deo po deo, rasproda. To moji kritičari i oponenti neće da priznaju ni Simpovim radnicima ni građanima Vranja ali to je ono oko čega ja sada bijem bitku sa svima onima koji žele da mi spočitaju kako ja uništavam Simpo da bi ga „tamo neki Rus kupio budzašto“.
Neki bi da uz pomoć Simpa prave i političke karijere. Nemam ništa protiv ako je to način da pomognu našem kraju i Kompaniji u kojoj su do juče zarađivali za život. Svako bira svoj put ali, dužan sam da upozorim sve one koji bi na Simpovim leđima da sebi grade budućnost, da moraju da imaju u vidu da Simpo nije samo odskočna daska za političku karijeru, već i ogromna obaveza.
Iza svega ovoga čvrsto stojim, garantujući svojim profesionalnim, ljudskim i moralnim integritetom koji sam sticao 50 godina, boreći se svakog bogovetnog dana da radnicima Simpa, gradjanima Vranja i juga Srbije bude bolje, da im obezbedim pristojan život i perspektivnu budućnost. Uložio sam ceo svoj život u Simpo. A, znaju to oni koji mi danas spočitavaju razne nepodopštine, da sam mogao za tih pet decenija da izaberem i drugi put, od predsednika Vlade, direktora velike jugoslovenske banke, direktora JAT-a, do ambasadora u nekoj lepoj zemlji sa ugodnom klimom. Sve to mi je bilo nuđeno.

Simpo je moj životni zavet i moje večito opredeljenje. Ja to priznajem i ne odustajem ni sada kada je najteže. Ali, to tražim i od drugih. Od onih koji bi, za razliku od mene, najradije stavili ključ u bravu, ušićarili nešto na rasprodaji onog što se godinama sticalo, a krivicu za propast Simpa svalili na Tomićeva leđa. E, to neću da dozvolim.
Zato sve moje kritičare pozivam javno da kažu šta to oni nude. Ja sam svoj koncept izložio i on je poznat javnosti. Neka oni skupe hrabrost i umesto što me opanjkavaju po raznim stranačkim kuloarima, izadju i javno kažu kako oni vide budućnost Simpa. Ako je njihov koncept garancija da će Simpo opstati i nastaviti da hrani pola Vranja i dobar deo juga Srbije, ja sam spreman da se povučem i prepustim im kormilo.
Nisam, na žalost, do sada čuo ni od svojih saradnika ni od političara sa juga Srbije šta oni nude Simpu, kakvu budućnost, koje garancijenude.
Nema sreće ni za koga u siromašnom i gladnom Vranju, a Vranje će biti upravo „dolina gladi“ ako Simpo stane.
(skraćena verzija teksta)



  • Ostavi komentar