Nikola je u Brazil otišao zanimljivim spletom okolnosti, nakon završenog fakulteta. Za razliku od brojnih kolega on je posle studija našao posao u jednom beogradskom arhitktonskom birou, ali mu je studentska organizacija “dugovala” studentsku praksu, jer zbog određenih propusta nije otišao u Poljsku i Nemačku. Kako je po prirodi uporan, a radio je blizu IAST organizacije, svaki dan je išao i tražio da mu nađu praksu u inostranstvu.
– Prvo su mi ponudili Kinu, odbio sam bez razmišljanja. Pitao sam da li imaju još nešto, rekli su da imaju Indiju i Brazil. Brazil mi je zvučao zanimljivo, jer sam i dve godine pre toga mogao da odaberem Brazil, ali sam tek završio treću godinu i odlazak na šest mseci ili godinu dana mi je predstavljao problem, jer bi to značilo da pauziram godinu. Sad sam rekao: “Super!”. Nisam ni verovao da ću dobiti praksu – priča Ristić.
VRANjE KAO VRANjE
Nikola Ristić rođen je u Skoplju, ali sebe smatra Vranjancem, jer je odrastao u Vranju, gde je pohađao Osnovnu školu “Radoje Domanović” i završio gimnaziju, ali i zbog toga što i dalje priča vranjski.
U Vranje odlazi jednom do dva puta mesečno, ali ga za grad vežu pre svega roditelji.
– U Vranje dolazim jedino da vidim roditelje i da jedem hranu koju majka sprema. Niko od drugara više ne živi u Vranju. Nemam s kim da se vidim, nemam šta da radim. Volim Vranje kao Vranje, ima neku dušu – kaže i dodaje da ga izluđuje to što je sa glavne ulice u Vranju izvađena kocka, koju sve svetske metropole čuvaju.
Njegov prvi susret sa Brazilcima nije bio egzotičan, kako bi mnogi mislili, na aerodromu su ga čekali studenti koji su ga odveli do autobuske stanice na kojoj je trebalo da sačeka prevoz za grad koji su mu rekli da se nalazi u blizini – 550 kilometara od Sao Paula.
– Kada sam stigao posle 11 sati vožnje autobusom, dočekala su me dva tipa. Jedan nije znao da bekne engleski, drugi je nabadao po koju reč. Kad sam se naspavao bilo je rano jutro, izašao sam na ulicu, nema žive duše, oko mene visoke zaključane kapije, kuće okrenute ka unutašnjosti dvorišta, pitao sam se gde sam – priča Ristić.
On dodaje da je na početku bio uplašen, jer je došao sa pričama o Brazilu kao opasnoj zemlji punoj kriminala, ali da je sve to zaboravio i da se već posle tri dana sam vraćao u po noći sa žurke kući.
– Kraj u kome sam živeo važi za tipičan kraj za srednju klasu. Nekoliko puta mi je pobegao autobus, morao sam da idem pešaka. Nisam nikada išao u delove grada koji se smatraju opasnim. U početku sam osećao strah, ali je to brzo prošlo – seća se Nikola.
On kaže da je Brazil lep, da ima šta da se vidi, prdivni gradovi i lepa priroda, ali da su ono najbolje preko okeana ljudi – veseli, srdačni i bliski, ali i Brazilke, potpuno drugačije od Srpkinja.
– Oni su generalno topli ljudi, kad se upoznate, oni te poljube u obraz. To je kod njih normalno, ne kao kod nas pružiš ruku. Jako su gostoprimljivi, mnogo bolji domaćini od nas, nisu zavidni, pomažu mnogo. Iako kod njih mnoge stvari ne funkcionišu, oni znaju da iskuliraju i da se opuste u životu. Čak i u Sao Paulu koji je brz, ljudi znaju da uspore. Veseli su i srećni, mnogo su srećniji nego mi ovde – osmehuje se Ristić.
On dodaje da je u Brazilu za sreću potrebno malo- pivo i roštilj vikendom, a da je najnormalnija odevna kombinacija – japanke, šorts i majica.
– Odeš u vikendicu, legneš u ljuljašku, u jednu ruku uzmeš pivo, drugom rukom okrećeš roštilj i ljulja te Brazilka, ima li išta lepše – smeje se Nikola.
Nikola je po povratku iz Brazila pronašao posao u Beogradu, radi kao frilenser (slobodni strelac) za nekoliko biroa, a trenutno projektuje enterijer hotela Ric u Astanu u Kazahstanu. Ipak, želja mu je da se vrati u Brazil jer za njegovu struku tamo ima više posla, ljudi sa fakultetom su cenjeniji, ali i načina života mu se više sviđa.
– Ako si obrazovan i znaš da radiš brzo možeš da napreduješ. Kod njih se zna red, doktori su najcenjeniji i mnogo su plaćni. Nije kao kod nas, gde nije bitno da li si ili nisi završio fakultet. Kad zovu arhitektu, Brazilci ga zovu da dobiju ideju, ne samo da stavi pečat kao kod nas – priča Ristić.
On objašnjava da se u posao brzo uklopio, jer arhitekura je arhitektura, “nije to filozofija”, ali da je veliki problem bio to što Brazilci generalno ne govore engleski.
– Od 30 ljudi sa kojima sam radio, samo je troje znalo engleski. Morao sam da naučim portugalski. Postepeno sam učio jezik i sad razumem sve, osim ako nije previše jak sleng, ili ako neko ne priča dijalektom kakav je u Srbiji vranjski – kaže Ristić.
ARHITKTRA ZA LjUDE
Nikola je arhitekturu upisao 2009. godine, jer je shvatio da je ona predstavlja spoj onoga što je voleo- umetnosti i tehnike.
– Oduvek sam voleo da slikam i crtam, a sa druge strane dobro su mi išle matematika i fizika, tako da je arhitektura bila idealna. Volim i deo u kome smišljam kako nešto treba da izgleda, ali i deo u kome rešavam logičke i tehničke probleme – kaže ovaj dvadesetšestogodišnji Vranjanac, koji od malena voli da crta stripove.
Posle iskustva koje je stekao, posle projektovanja luksuznih hotela i zgrada, sa osmehom se priseća kako je kao srednjoškolac koji se sprema za arhitekturu zamišljao kako će projektovati velike i lepe zgrade sa “velikim staklima i lomljenom formom”, dok sada želi da projektuje zgrade i kuće za socijalno stanovanje, jer ih vidi kao izazov.
– Shvatio sam da je arhitektura ono što mi živimo. Mislim da arhitekte treba da utiču na svakodnevni život, na kuće u kojima ljudi žive. Ti kad se probudiš u lepom prostoru, u kući koja ima svetlo, ventilaciju, nema vlagu, osećaš se dobro – priča Ristić.
Posldnjih sedam godina živi u Beogradu, on je postao njegova druga kuća. Iako želi da svoj život nastavi preko okeana, voda iz Save i Dunava uvukla mu se pod kožu, pa je srpska prestonica mesto koje nije lako zameniti.
– Koliko god da volim Sao Paulo i Brazil, Beograd mi je uvek u srcu. Najviše volim noćni život, uvek možeš da odeš negde i da se zezaš. Volim to što možeš da izađeš bilo kad, možeš u bilo koje doba da sediš u parku, a da znaš da ništa neće da ti se desi. To mislim da nema nijedan drugi grad u svetu. Pre nki dan sam bio sam u parku kod Palasa do tri ujutru, prođeš i niko ti ništa ne kaže – završava Ristić.
GRINGO
Nikola priča kako je zaista najluđu noć u godini dočekao na plaži, i kako je u 2016. ušao brčkajući se okeanu.
– Bio sam kod koleginice, njena rodbina je počela da slavi Novu godinu u 13.00, uz roštilj naravno, a ja sam posle celodnevnog slavlja, posle ponoći, uz vatromet ušao da se okupam, bilo je predivno – priča Ristić.
U Brazilu su ga zvali Niko i Gringo, jer je belac, ali je tokom proslave Nove godine postao i Džoni, jer je Brazilcima bilo čudno što pije čist viski (Džoni Voker).
– Oni viski mešaju sa nečim što zovu “akva đi koko” (voda od kokosa) slatko je, masno je malo, meni je bilo grozno, oni to mešaju – priča Nikola i dodaje da je njemu bilo čudno kako Brazilci piju pivo iz malih čaša.
On objašnjava kako je Rio komercijalni Brazil i da je u njemu vido ono što je očekivao, baš kao kad gleda akcioni film i vidi ono što očekuje, da čak postoje favele u koje odlaze turisti, jer je i to komrcijalna atrakcija. Priča kako je karneval, koji je u Brazilu praznik ipak najluđi u Bailji na severu, u Riju komercijalan, a u Sao Paulu moderan.
– Idu kamioni i džipovi koji vuku pevače i muziku, ti se opredeliš koji ćeš da pratiš. Ideš iza kamiona i zezaš se. Brazilci imaju igru da se poljubiš sa što više osoba. Ako hoćeš da poljubiš neku devojku priđeš i poljubiš je, pa se posle upoznate. Jako lep običaj… Ljudi su ludi, pijani, veseli, atmosfera je skroz pozitivna- priča Nikola.
SA VRANjNCIMA U BEOGRADU
U Beogradu se druži sa Vranjancima sa kojima se družio i u Vranju.
– Imam gomilu lepih uspomena iz Vranja, ali su uglavnom u vezi sa srdnjom školom, izlascima u grad, proslavama Prvog maja i druženjem generalno uglavnom sa onim ljudima sa kojima se i sada družim – priča Ristić.
On kaže da sa Vranjancima ne sarađuje, a na pitanje da li ga je grad ikada stipendirao ili mu dao neku podršku za izvanredan uspeh tokom fakulteta kratko odgovara: “Ne”.
– Sarađivao sam sa drugaricom iz srednje škole koja je pejzažni arhitekta, Anđelom Ristić. Zajedno smo osvojili prvo mesto na nacionalom konkursu Arhiton. Sa ostalim Vranjncima na fakultetu sam pričao, viđao se, ali nismo sarađivali – kaže Ristić.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.