Autonomija nam nije prioritet

Lider stranke Alternativa za promene (AP), koja je osnovana pre samo godinu i po dana, kaže da su Albanci u Preševu, Bujanovcu i Medveđi početkom devedesetih glasali na referendumu za odvajanje ove tri opštine od Srbije i pripajanje Kosovu, ali da je tada odluka doneta u drugačijem političkom kontekstu, u vreme Slobodana Miloševića. On smatra da je sada prioritet popraviti život gradđana i da svi regionu “žive zajedno u Evropskoj Uniji”.

Gospodine Arifi, kad ste došli na čelo opštine Preševo, šta ste videli kao prioritet? Šta treba najpre ovde uraditi ?
Arifi: Dobro pitanje. U Preševu nemamo jedan, već mnogo prioriteta. Svaka oblast u Preševu je prioritet. Daću Vam jedan primer: šta je veći prioritet – da li to što Preševo nema kvalitetno vodosnabdevanje ili to što nema mogućnosti za iznošenje smeća? Da li je veći problem politizacija naših škola ili politizacija čitavog društva? Ovde je sve prioritet.

TITOVE ŠKOLE
Kakv je budžet koji ste zatekli i u kakvom je stanju opštinska kasa?
– Uvek kada se menja lokalna vlast ili vlast uopšte postoji finansijska praznina, i ovde je isti slučaj. Iz mojih kontakata sa drugim opštinama i predsednicima opština čuo sam podatke o astronomskim ciframa. Naš dug je oko 200.000 evra. To je dug koji nas sprečava da usmerimo našu energiju na nove projekte, ali je i dug koji nas neće previše opterećivati do kraja godine. Ako se na primer uporedimo sa Vranjem, tamošnji dug je oko dva miliona evra, što bi za mene i za moj tim ovde bilo strašno. Dakle, imamo dug, radimo na njegovom rešavanju, i pripremamo rebalans.

Kakav je ideja za sledeći budžet, šta će biti priritet?
– Imamo drugačiju filozofiju u pripremanju budžeta. Ako napravimo poređenje – budžeti prethodnih godina su bili pravljeni tako da se sprovode infrastrukturni projekti. Tokom proteklih 12 godina, predsednik opštine i opštinska vlast su računali na to da će preko infrastrukturnih projekata dobiti glasove građana. Ali to nije i naš pristup. Mi ćemo sprovoditi samo kvalitetne projekte, projekte koji dugoročno rešavaju probleme, projekte koji će biti dobro proračunati i čija cena se ne povećava na osnovu veza između izvođača i opštinske vlasti. Mi želimo drugačiji pristup, želimo da investiramo u ljude, želimo da investiramo u obrazovanje, želimo da gradimo infrastrukturu koja ima veze sa sadašnjim trenutkom. U Preševu imamo škole iz 60-ih i 70-ih godina koje je gradio Maršal Tito. Zbog takvih mnogobrojnih problema, uzećemo na primer jedan projekat iz infrastrukture i prebaciti na obrazovanje. Takođe, imaćemo projekte u oblasti zdravstvene zaštite, projekte koji se direktno tiču unapređenja kvaliteta života. I ono što je još važnije, novi budžet će biti usmeren na ekonomski razvoj.

Da li ste do sada uspostavili kontakte sa centralnim državnim organima u Preševu i da li očekujete pomoć države u stvaranju boljih uslova za život u Preševu?
– Naravno. Prilikom konstitutivne sednice Skupštine rekao sam da mi u Preševu želimo da sarađujemo sa republičkom Vladom. Odmah po preuzimanju ove funkcije, kontaktirao sam republičke vlasti i imao sastanke sa njihovim predstavnicima. Mi komuniciramo, i oni imaju puno razumevanja za naš pristup. To je za mene veoma važno, jer je i njihova obaveza da nam pomažu u ovakvoj situaciji. S druge strane, i mi imamo obavezu da komuniciramo i sarađujemo sa njima. Ja se nadam da je zajednički san svih nas iz ove oblasti ulazak u Evropsku uniju. Kao neko ko je rođen i odrastao u Nemačkoj, to je za mene normalan koncept, pod kojim sam tamo živeo više od 37 godina. To je koncept koji takođe želim da usvojimo i u Preševu i u Srbiji. Mi ne negiramo konflikt koji se ovde dešavao pre 15 godina i tokom 90-ih godina, kada je život bio veoma težak za ljude u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori i Srbiji. A za nas kao manjinu bilo je teško da se borimo za naša prava. Ali ta vremena su prošla, vremena koja ne moramo da zaboravimo, ali moramo da gledamo napred. Ja želim da gradim mir, a ne konflikt, i to treba svi da shvate, i Albanci i Srbi. Ja i ovi ljudi ovde nismo zainteresovani za konflikte i za nešto što ne podrazumeva zajednički rad. Mi ovde ne treba da živimo jedni pored drugih, već zajedno kao Albanci, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Makedonci, Bugari, Rumuni. Živeo sam u Nemačkoj koja je do 1990. godine bila podeljena, i znam šta znači biti graditelj mira. Želim da budem Helmut Kol, a ko će biti Fransoa Miteran? Izaberite jednog, ja sam spreman. To je naš pristup, mi ovde želimo da gradimo Evropu. Nadam se da ću u tome imati podršku, a po informacijama koje dobijam imam je i od Albanaca i od Srba, i ono što je naročito važno od međunarodne zajednice. Moramo shvatiti da je to proces, ne pričamo o nečemu što će se desiti danas ili sutra, već o nečemu na duge staze, ali neko mora da se toga i prihvati.

Dosta prašine su podigle dve Vaše izjave, naročito među Albancima koji se ovde bave politikom i na tom nacionalnom talasu dobijju glasove, kao, uostalom, i političari na čitavom Balkanu. Jedna je da nije suština Vaše politike na insistiranju rezultata referenduma iz 1992. godine već na obezbedjivanju boljih uslova za život u Preševu. Šta to tačno znači?
– Mogu da ponovim ono što sam već rekao. Morate da razumete da ja nisam protiv volje naroda. Ljudi su devedesetih pomoću demokratskog mehanizma, što referendum jeste, glasali za odvajanje Preševa i njegovo prisajedinjenje Kosovu. To je bilo devedesetih, ali mi smo i dan danas deo Republike Srbije. Takođe, međunarodna zajednica govori o nepromenljivosti granica. Ja ne govorim nešto što je za ili protiv nečega. Samo želim da sprovedem ono što je mišljenje u međunarodnoj politici. Moramo da shvatimo da ne možemo da radimo nešto što bi uticalo na čitav region samo zbog neke istorijske povezanosti. Moj otac i čitava moja porodica je glasala na tom referendumu, i oko 97 ili 98% ljudi je glasalo za takvu odluku. Ja to ne negiram, a dobro je i za Vladu Srbije da ne negira, jer je to bio demokratski čin. Ono što sam ja rekao jeste da moramo razumeti kontekst. Kontekst su bile 90-e, režim Slobodana Miloševića, problemi u čitavom regionu uzrokovani ratovima, itd. Ali sada imamo novi kontekst. Sada moramo da se zapitamo šta je zaista naš prioritet, da li je zaista to autonomija? Da li bismo rešili problem ako bismo dobili autonomiju? Prioritet je popraviti kvalitet života građana Preševa. Prioritet sada i trend je, za razliku od devedesetih, da svi žive zajedno unutar Evropske unije. To je više od autonomije. To su prioriteti u ovom trenutku, bez negiranja prošlosti. Zdravo je i logično ne negirati prošlost, ali je takođe i zdravo, logično i pametno osvrnuti se i videti gde smo sada, kakva je situacija, kakav je politički kontekst, i ići ka tome, a ne ka prošlosti. To je ono za šta se ja zalažem. Ako neko ima problem sa tim, ja mu kažem da se opusti, i da još jednom razmisli bez emocija. Kada bih ja bio u situaciji da poričem, i ja ne bih bio ovde u Preševu gde su moji koreni. Imao bih lep život u Nemačkoj sa porodicom. Čitavu porodicu sam doveo ovde u Preševo gde su moji albanski koreni. Ja sam pomalo Nemac, ali sam više Albanac. I to je ono što je interesantno, i kako ja razmišljam. Nije važno koje smo nacije, već kuda idemo kao region. Bez negiranja sopstvenih ili tuđih korena, samo gledanjem u budućnost i bez povratka u prošlost. Ja govorim o novim generacijama. Nove generacije u Srbiji, Kosovu i Albaniji razumeju ono što govorim. Ja to znam. Ali stare generacije još uvek imaju isto razmišljanje, one ne razumeju, i dalje su emotivno vezane za neka pitanja, što utiče da su ljudi i dalje polarizovani zbog emocija, pa se njima još uvek može manipulisati. Ja nisam deo toga. Ja sam fer igrač, i želim ljudima da kažem istinu, trendove, i gde treba da idemo zajedno. Želim da budem dobar čovek sa dobrim komšijama, i da svi živimo naše živote.

LjUDIMA GOVORIM ISTINU
Da li očekujete da će ljudi u Preševu razumeti Vašu politiku i apsolutno novu politiku koju promovišete? Da li će to razumeti Albanci i Srbi u regionu?
– Već sam rekao – prvo ću posetiti srpsku stranu. Nove generacije i oni koji razumeju aktuelne trendove znaju o čemu govorim. I ne samo da razumeju, oni i žive na taj način. A što se tiče Albanaca – ovi poslednji lokalni izbori u Preševu su bili jasna poruka za sve one ljude koji su zainteresovani za ovaj region. Ono što govorim sada govorim tokom proteklih godinu i po dana, govorio sam tokom izbornog perioda. Pobedili smo na izborima upravo zbog toga, pobedili smo jer ljudima govorimo istinu. Govorimo da nema promena granica i da se to mora shvatiti. Za nas postoji samo jedan put, a to je zajednički put u Evropu. I srpski građani i srpska Vlada moraju da shvate da je to bila naša poruka na ovim izborima – mi to razumemo i to želimo. Sada je albanska manjina loptu prebacila na drugu stranu, i ostaje nam da vidimo kako će druga strana igrati. U Preševu je na prošlim izborima glasalo 16.000 ljudi. Od toga je za nas i za naše koalicione partnere glasalo 10.000 ljudi. Stoga mislim da je većina u Preševu razumela našu poruku i glasala za nju.

Kod albanskih lidera sa juga Srbije, ili Preševskoj dolini, kako god ko zvao ovaj kraj, uobičajeno je da „po svoje mišljenje“ idu u Prištinu i Tiranu, kaoa što je kod srpskih lidera sa Kosova uobičajeno da po mišljenje idu u Beograd. Gde Vi idete po svoje mišljenje?
– Ja imam sopstveno mišljenje u vezi toga. Smatram da na te odnose moramo da gledamo kao na nešto sasvim prirodno i normalno. Ako srpski političari sa Kosova idu u Beograd, ako albanski političari iz Preševa idu u Prištinu i na Kosovo, ili ako mađarski političari iz Srbije idu u Budimpeštu, ili bugarski političari idu iz Srbije u Sofiju, moramo to da shvatimo kao nešto potpuno prirodno i u redu. Ja sam čovek koji je navikao na rad sa ljudima, to je nešto što volim. U mom karakteru je da budem lokalni političar, pa ću posećivati i druge gradove, ići ću čak i u Manhajm u Nemačkoj, u grad u kome sam odrastao. Kako će na to da se gleda? „O, on ide u Manhajm, šta li to planira?“ Ali ne, idem u Manhajm, jer gradonačelnik Manhajma želi da sarađuje sa nama, i mi želimo da sarađujemo sa njim. Sledeći put ću možda ići u Tursku, u Istanbul ili Ankaru. To je nešto što je apsolutno normalno, i što će biti naša politika. I politika šireg regiona je veoma slična, svi radimo i zalažemo se za integraciju čitavog regiona u Evropsku uniju. To je normalan pristup za koji se zalažu svi narodi koji žive u našem regionu. Mislim da je potpuno normalno da radimo zajedno.

Da li Vi mislite da Albanci treba da imaju svog predstavnika u Skupštini Srbije i da učestvuju na izborima.? Na poslednjim izborima Vaša stranka nije učestvovala i nije se pridružila vašem sadašnjem koalicionom partneru na tim izborima?
– Vraćamo se onome što sam već rekao. Po toj logici, apsolutno je normalno i prirodno učestvovati i biti deo sistema. Mi jesmo deo sistema. Svake godine budžet dobijamo od centralnih vlasti. Radimo na osnovu zakona. Radimo na projektima zajedno sa ministarstvima i organizacijama koje pripadaju ministarstvima. Dakle, zašto mi kao pripdnici albanske nacionalne manjine ne bismo bili i deo sistema na centralnom nivou? Zašto da ne? To je logično. Ja sam apsolutno za to da budemo deo sistema, i učestvovanje može da bude samo od koristi za nas. Srbija je trenutno u pregovorima sa Evropskom unijom. Sada je trenutak i za nas da iznesemo i naše ideje i naše zahteve u te pregovore, za koje se nadam da bi bili dobrodošli i za Evropsku uniju, i za Vladu Srbije, i za sve građane. Razlog zašto nismo učestvovali na njima jeste samo administrativne i tehničke prirode, jer je u vreme održavanja izbora naša stranka postojala tek oko jedne godine, i bilo nam je nemoguće da se borimo na dva fronta. Bili smo skoncentrisani na lokalne izbore, a u budućnosti ćemo svakako uzeti učešće, za četiri godine ili kad novi izbori budu raspisani. Dakle, učestvovaćemo na narednim parlamentarnim izborima, to je moje obećanje već sada.

JEDNA DRŽAVA
Šta milsite o ideji koja se s vremena na vreme pojavljuje „svi Albanci u jednoj državi“? Kako vidite tu „jednu državu“ za sve Albance?
– Može se postaviti i pitanje o ideji Velike Srbije. To je isto. Ljudi vole da budu zajedno. Naš pristup, pristup Vlade Albanije, i svih drugih naroda koji žive u ovom regionu jeste sledeći: „Dobro, imaćete Veliku Srbiju, imaćemo Veliku Albaniju, ali svi zajedno, u Evropskoj Uniji“. To je san, san koji su ljudi sanjali vekovima, i koji im ne možete oduzeti. To ne bi bilo pošteno. Ukoliko većina kaže da želimo u Evropsku Uniju, nema problema ako neki delovi društva nastave da sanjaju stare snove, neki drugi sanjaju nove snove koji imaju više povezanosti sa sadašnjim trenutkom. Što se mene tiče, nema problema ako neki ljudi sanjaju o Velikoj Albaniji. S druge strane imamo i ljude koji sanjaju snove o Velikoj Srbiji. Ja sam potpuno opušten u vezi ovoga.

Sa ovog područja ljudi uglavnom odlaze u zapadnu Evropu. Vi ste iz zapadbne Evrope došli ovde , u Preševo, da živite i bavite se politikom. Koji je Vaš motiv za to?
– To je nešto što nosim iz detinjstva. Svake godine sam dolazio ovde u Preševo, kao i svi Albanci koji žive u dijaspori. Ovde je za mene bilo kao u zemlji čuda gde svega imam mnogo više nego u Nemačkoj, i zaista sam se ovde dobro osećao. Od tada sam i ja počeo da sanjam da dodjem i živim u Preševu. I moja supruga, koja takođe potiče iz Preševa, je imala isti san – da dođemo da živimo u Preševu i da dovedemo našu decu da imaju mogućnost da žive u zajednici gde je čitava njihova familija, gde je čitava zajednica u porodičnim ili prijateljskim vezama. Želeli smo da naša deca sa nemačkog pređu i na balkanski mentalitet, i da shvate da život nije uvek samo onakav kakav poznaju iz Nemačke. Tako da smo bili u situaciji u kojoj smo imali san iz detinjstva, u kojoj smo želeli drugačiji način obrazovanja za našu decu, da im pružimo drugačiju perspektivu života. Onda sam došao ovde i zatekao katastrofu – škole, putevi, voda, upravljanje otpadom, politika, sve je bilo u katastrofalnom stanju. Takođe, ovde imamo još jednu stvar, a to je stopa nezaposlenosti od 70%. Ovde nema ekonomskog razvoja, i nema perspektive za život. Tako da je preda mnom bio izbor – da se vratim u Nemačku i da priznam svojoj deci da je odlazak u Preševo i na Balkan bila greška, ili da se borim da se ovakva socijalna situacija promeni. Tako smo počeli. Razgovarao sam sa mnogo mladih ljudi, i svi oni su bili spremni da se nešto pokrene. Organizovali smo se na institucionalan način kroz političku stranku, i izašli na izbore. Ispostavilo se da su ljudi dugo vremena čekali na ovakvu političku opciju, na ovakvu alternativu za promene. I tako sam se našao u poziciji da sada sedim ovde. Nema nikakvog plana, ovo je previše dobro da bi moglo da se planira. Jednostavno, kao što sam već rekao, bio je izbor između toga da nešto učinimo, ili da ostavimo stvari da se nastave kao što su se dešavale i tokom proteklih godina.
(Jugpres)

NEMAČKI AKCENAT
Kad ste izabrani na ovu poziciju više Albanaca iz Preševa nam je reklo da albanskii govorite sa nemačkim akcentom. Da li se to, u medjuvremenu, popravilo?
– Kada biste otišli u Nemačku i naučili nemački, govorili biste ga sa srpskim akcentom, to je potpuno normalno. Ja sam naučio albanski kad sam se oženio. Tada sam imao 19 godina, i supruga me je naterala da učim albanski, tako da sam ga kasno naučio. Osamdesetih godina kada sam odrastao u Nemačkoj tamo nije bilo drugih Albanaca osim mojih roditelja, koji su bili zauzeti poslom, pa nisu imali vremena da me uče albanski. Ali da, ja pričam albanski, i ponosan sam što sam Albanac, ali ponosan sam i što sam Nemac. Biti u takvoj situaciji mi ne predstavlja poteškoće, i ne vidim razliku. Za mene je važno da me ljudi razumeju. Nije interesantno kako govorim, već je interesantno ono što govorim. A to što govorim je jedino istina o trenutnoj situaciji i o budućnosti. I to nije moja interpretacija, već moje prepoznavanje situacije u kojoj živimo i ka kojoj se krećemo. I da, još uvek sam u fazi unapređenja znanja jezika, ali ne samo albanskog, već učim i srpski. Moram da pričam srpski, jer živim u Srbiji. Problem je to što nemam dovoljno vremena, tako da idem polako. Ima jedna izreka u Nemačkoj: „polako ali sigurno“.

Srpski učite već dva-tri meseca, da li ste ga naučili dovoljno da možete da odete na Železničku stanicu i razumete o kojim svojim problemima Vam govore Srbi koji tamo žive?
– Kao predsednik opštine, ja ne smem da delim ljude koji ovde žive po nacionalnosti, ili po tome ko je u većini, a ko u manjini. Za mene su svi jednaki. Albanac nije bolji samo zato što je Albanac. Srbin nije bolji samo zato što je Srbin. I jedan i drugi su bolji ako imaju sopstvene vrednoosti, ako doprinose zajednici. To je ono što ih čini boljim. Moj pristup je isti – i prema Albancima, i prema srpskoj manjini koja živi u Preševu. Tokom proteklih 12 godina nije bilo takvog pristupa. Ovdašnja srpska manjina je bila potpuno isključena iz svih razvojnih projekata, pa makar oni bili i veoma mali. Za ovim stolom je do pre nekoliko meseci sedeo jedan apsolutno nacionalistički nastrojeni politički lider. Ja nisam takav, i nemam takav pristup. Ja sam uvek bio u kontaktu sa drugim nacijama, i možda je to razlog tome. Živeo sam u gradu u kome živi 146 različitih nacija, i zbog toga na svakoga gledam na isti i izbalansirani način.