Zašto se ranije nije desilo

Eko Taxi Vranje

 



Poznati profesor na katedri za novinarstvo, Sergej Lukač, umeo je da kaže da je „novinarstvo isto kao i rudarstvo – hleb sa sedam kora, s tim što ga rudari kopaju u utrobi zemlje, a novinari to rade nad zemljom“. Uvek i stalno.

Ružica Simonović, novinarka niškog TV Kopernikus (KCN), autorka  kultne emisije „Prizma“, novinarstvom se zadojila u vranjskom OK radiju, pre više od decenije i po. I još su zajedno.  Očigledno, jedno drugom nisu dosadili, što je znak da se su međusobno dobro upoznali, čime su zadovoljni.

 

* * *

 

Odvajkada je volela da radi sa decom i nije nikoga iznenadila kada je posle završene gimnazije upisala višu pedagošku školu, smer vaspitač. Gotovo sa lakoćom je završila i s nestrpljenjem čekala dan kada će početi da mališane  pričom i pesmom uvodi u život. San joj se ostvario i sa tim nevinim i malim stvorenjima družila se čitavu deceniju.

Međutim, tempo života ne mari za lepe stvari, kojih ionako ima malo. Još kao student, a potom i vaspitač Ružica je u sebi otkrila i ljubav prema pisanoj reči. Mnogo je čitala, još više pisala.

– Tada, čini mi se, i nisam razmišljala da ću jednog dana biti novinar, pogotovo ne kada su mi deca bila preokupacija. No, ponekad životne puteve ne određujemo mi.

* * *

 

Kraj bombardovanja dočekala je u Kosovskoj Mitrovici gde joj je suprug Dragoslav, inače vojni starešina, bio na službi, koji nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma dobija prekomandu u Vranje. Za prvo vreme, dok se ne snađu, bili su smešteni kod prijatelja, da bi se kasnije odselili u novo naselje na putu za Bunuševac.  Konačno, skrasili su se u bezimenom sokaku na raskrsnici Zmaj Jovine i Georgi Dimitrova, kod parka.

– Imala sam mnogo sreće. Vrlo brzo je OK Radio raspisao oglas u kome su tražili novinara. „Ajde da se našalim“, rekoh sebi. Ubrzo me Goran Vladković, direktor radija, pozvao na razgovor, a Goran mi, pružajući diktafon, reče da imam malo vremena i da što pre donesem dve teme, čijih se sadržaja sada i ne sećam. Nakon obavljenog prvog velikog i ozbiljnog novinarskog zadatka sa diktafonom u ruci pokucala sam na direktorova vrata. „Evo, ja završih, pa vi sad vidite da li to i koliko vredi“. Nakon preslušavanja, Goran me priupita – kad možeš da počneš, misleći na posao u redakciji, na terenu, za miks pultom, montažom, svejedno. Krtak uzdah i moj odgovor: Pa, već sutra. Može, potvrdio je Vladković.

Bilo je to u leto 2000.godine. To je i zvanični početak mog novinarskog posla, za koji sam, čini mi se, već bila spremna. Možde ne tako brzo, pogotovo posle svih zbivanja koja sam sa porodicom preživela, u kojoj je suprug bio stalno odsutan a  imala sam dvoje male dece – ćerku Aleksandru, danas diplomiranog pedagoga i sina Stefana, koji radi kao televizijski snimatelj.

 

* * *

 

Vreme provedeno u OK radiju za Ružicu je ogromno iskustvo.

– Goran je poklanjao mnogo pažnje našoj edukaciji. Tako, našla sam se u prvoj grupi srpskih novinara koji su otišli u Sarajevo na desetodnevnu BBC radionicu, 2001.godine. Zanimljivost vezana za ovo putovanje: bili smo prvi iz Srbije, čak pre Gorana Svilanovića, tadašnjeg ministra inostranih poslova, koji su posle rata boravili u Sarajevu. Opet, zahvaljujući Goranu Vladkoviću, bila sam učesnik ANEM-ovih novinarskih radionica. I danas je OK radio u mom srcu. Divne kolege: Jelena, Tanja, Tijana, Babačko, Maksa, Durge, Ivan i, naravno, direktor Vladković bude najlepše uspomene na malu, ali odabranu redakciju entuzijasta, ali i izvrsnih profesionalaca. Desetak godina kasnije, otkako sam u Nišu, i dalje putem interneta slušam OK radio, a volim i da čitam vesti sa njihovog sajta. I dalje su najbolji.

 

* * *

 

Vranjska epizoda, nažalost, završila se. Opet, zbog prirode posla supruga krenuli su porodično u drugi grad. Mada, priča Ružica danas, malo je nedostajalo da za stalno ostanu u Vranju. No, izjalovila se kupovina kuće, a onda je došla prekomanda i tako su se 2005. godine obreli u Nišu.

Iako je prošlo više od deset godina otkako je Nišlijka, Ružica sa mnogo pijeteta i dalje govori o Vranju.

– Naravno, i danas je Vranje u mojoj duši, jer ne mogu da zaboravim spontanost, prisnost i gostoljubivost Vranjanaca. U ovom gradu sam stekla divne prijatelje koji su mi pružali slobodu da kažem da sam deo Vranja, ali i da poželim da u njemu ostanem. Bilo je i realnih planova za to, ali je životni put bio drugačiji. Doveo me je u Niš. Raduje me što znam da veze sa Vranjem i tim divnim ljudima nikada neće biti prekinute i uvek ću mu se rado vraćati.

* * *

 

Hrabre prati sreća, kaže stara mudrost. I sa Ružicom je bilo slično. Nije prošlo ni mesec otkako se doselila  u Niš, a već je bila primljena  u informativnu redakciju tadašnje Televizije 5, a za godinu dana postaje novinar Televizije Kopernikus, koja je dobro pozicionirana i ima svoje gledaoce. Ovih dana, pohvalila se, obeležava prvu deceniju rada na KCN.

Novinari, pored ljubavi i znanja, u ovom poslu moraju da imaju i – sreću. Ružica je imala. Dolaskom na KCN započinje da gaji specifičan vid obraćanja gledaocima i saopštavanja vrlo često grube naše stvarnosti. A njena autorska emisija „Prizma“ je upravo to. Danas ima za sobom više stotina emisija i nekoliko hiljada sagovornika iz oblasti politike, privrede, javnog života.

 

* * *

 

Otkako joj se rodio unuk Aleksa u njenom životu došlo je do velikih promena. Koliko do  juče osnovna preokupacija bile su joj porodica i posao, ali od dolaska Alekse na svet, kaže radosna baka, u moj i život moje porodice su neke nove radosti.

– Sada je Aleksa na prvom mestu, naravno bez da sam zapostavila porodicu, a posao još manje. Ali, Aleksa je to stvorenje koje me uvek nasmejano dočeka i zbog koga s nestrpljenjem čekam kraj radnog vremena. Ali u novinarstvu, i sami znate, obično ga nema. Dok je snaja bila u drugom stanju razmišljala sam zašto je sve to moralo tako brzo da se desi, a kada se Aleksa rodio glasno sam komentarisala, zašto se ranije nije rodio. To je poseban doživljaj za koji čak i novinarima ponestaju prave reči.

.

 

NOVINARI NISU PLAĆENICI

Pored svega, lično mislim da novinar u današnje vreme i našim prilikama mora bukvalno da bude ispred događaja, ali nikako da se postavi kao sudija. Novinari su pred sve većim izazovom vremena, ali i svoje profesije. Moramo naći snage da novinarstvu, toj divnoj profesiji, vratimo njen stari a zasluženi sjaj.  Novinari  to mogu, ali i moraju. Da, novinarstvo je atraktivno i izazovno zanimanje, posebno za mlade. Ali, da se ne zaboravi, ono krije mnogo nepoznanica koje stoje na putu stvaranja kvalitetnog novinara. Najpre, novinarstvo moraš voleti. Novinar mora svakodnevno da uči, bez obzira što ih je Moša Pijade svojevremeno prozvao „univerzlnim neznalicama“. U isto vreme, oni moraju biti spremni da stalno i uvek javno polažu ispit – u novinama, na radiju, televiziji. Bez izuzetka. A poznato je, naime, javnost ume baš da bude surova. Mora i da zna da će uvek biti na vetrometini i pod velikom  „kontrolom“ te iste  javnosti  koja te prati stalno, iz svih uglova i u svemu. Naravno, neće ga zaobići ni etikete poput „sluga režima“, „izdajnik“, „strani plaćenik“, „doušnik“ u zavisnosti ko te „ocenjuje“: oni sa vlasti, ili oni iz opozicije. A mora i da se suoči sa istinom da se i ne pamti da je neki naš novinar postao (finansijski) bogat. Onim čime je bogat, nema cenu i, obično, nije na prodaju, zaključuje.

Na kraju, ali ne i po značenju, sublimirani pojam novinara i novinarstva, po mom skromnom mišljenju je: profesiju treba mnogo i iskreno voleti, biti pismen i iznad svega mnogo znatiželjan. I da zaboravite na radno vreme.

 

‘AJMO NA PIĆE

„Prizma“, emisija TV Kopernikus koji uređuje i vodi naša sagovornica ovih dana ušla je u svoju drugu deceniju postojanja i kao takva jedna je od kultnih na ovoj televiziji. Svakog utorka uveče, Ružica ugosti  političare, privrednike, javne radnike. I razvije se priča na određenu temu aktuelnog značaja. Uostalom, u emisiji „Prizma“ gosti govore o političkim i socijalno-ekonomskim temama. Međututim, Ružica je istakla  jednu (ne)uobičajenu pojavu. Ako ništa više, bar za televizijske gledaoce, koji o tome gotovo ništa ne znaju.

Vreme –  izborne kampanje. Gosti: predstavnici četiri suprostavljene političke partije. Tema, a šta drugo nego obećanja i osvrt na ono šta (ni)je urađeno.  I kreće stampedo – međusobno postavljaju pitanja, ne čuju se međusobno, grubo odgovaraju, vređaju se, bivaju sve drskiji i vulgarniji, ne biraju reči. Ni voditeljka ne pomaže sa najavama neizbežnim EPP porukama, bujica ne prestaje. Čak zahuktava se.

– Kraj je emisije, kamere se gase, i odjednom u studiju – muk. I jedan od do malopre „ljutih“ protivnika, gotovo promuklim glasom, predlaže: kolege, zaslužili smo piće. Hajdemo.

Gledaocu ostaje samo ogledalo u kome  je on sam sebi, ipak, najiskreniji?!



  • Ostavi komentar