KUTIJA ZA HLEB
Za ljude koji se bave bilo kojom vrstom umetnosti, kaže se da imaju istančani ukus. Takva je i Milica Adžić Ristić.
Susrele smo se u njenom domu u kome živi sa suprugom Dejanom Ristićem, u Ilindenskoj ulici u Vranju. U radnom delu sobe, na stolu izrađene korpe, kutije za nakit, punjač i futrolice za mobilni telefon, činije, ukrasni nosači za flaše, vaze, podmetači za čaše… Na zidu tri slike, umetničke:
-Ja sam ih uradila. Slikarstvo je moja prva ali neostvarena ljubav. Završila sam Građevinsko- arhitektonski fakultet u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Sada znam da nisam pogrešila, obožavam ovaj hobi, izradu ukrasnih predmeta–počinje Milica.
Na prvi pogled sve izgleda kao da je izrađeno od pruća jer se oseća miris boje (akril), lepak za papir i bezbojni lak. Milica međutim, otkriva da sve predmete izrađuje od papira, tačnije od dnevnih novina.
Najponosnija je na prvi izrađeni predmet – kutiju za hleb. Radila ga je četiri dana od isto toliko primeraka dnevnog lista Politika, a za Vranjske objašnjava postupak:
-Svaku stranicu sam sekla u obliku pravouganika, čija je širina oko deset centimetara. Dužinu diktirju dimenzije stranica – kaže.
Ona objašnjava da je priprema najteži deo posla, ali ako se uživa u tome, vreme brzo prođe:
-Kad isečem „trake“ od novina uvijam ih tako da od njih napravim „štapove“, nalik na igle za pletivo, koje najpre koristim za mini razboj, a kasnije na njemu pletem kao što se rade tapiserije na primer, ili kao što su se nekada tkali čaršafi i ćilimi- objašnjava Milica i dodaje:
-U početku se vidi da je reč o novinskom papiru, ali kad na mini razboj stavim činiju, kutiju, ili predmet koji mi služi kao kalup, razmišljam o bojama. Sve mora da bude precizno i tačno. Papire koji sada podsećaju na štapove, lepim bezbojnim lepkom. Dok je kalup obložen tim papirnim štapovima, farbam ih što mi oduzima dosta vremena. Nekada bojim i po nekoliko sati ili čitav dan. Perfekcionista sam i ne želim da mi, recimo, tamnija nijansa pokrije svetliju – iskrena je Milica Adžić Ristić.
Onog momenta kada je predmet obojen, a pojedini imaju i po nekolio nijansi, ona sačeka da se boje osuše i tek onda nanosi bezbojni lak.
– Kad dođem do finiša, osetim neobjašnjivo zadovoljstvo – usićena je.
U početku je Milica ukrasne predmete poklanjala porodici, rodbini i prijateljima. Kada je shvatila da je ovaj hobi ispunjava i čini srećnom, počela je ozbiljno da se bavi njime. I danas, godinu dana kasnije, izrađuje ukrasne predmete kao prvog dana i u svaki je utkana ljubav. Iskustvo je učinilo svoje, pa svaki eksponat dekoriše. Zato je svaki predmet unikat:
STIŽU PORUDžBINE
-Neverovatno, ali nikada ne mogu da ponovim ono što sam već uradila. Čak i ne želim to. Srećna sam što svaki proizvod mogu dopuniti nečim, bojom ili ukrasom koji radim na isti način.
Posle godinu dana Milica je uspela u onome o čemu mnogi maštaju- da počne da zarađuje od hobija. Na njenu zvaničnu Fejsbuk stranicu „Ukrasni predmeti“ stiže najveći broj porudžbina.
– Kada se pročulo da se bavim ovim poslom, ljudi su u početku bili skeptični. Nisu verovali da predmete izrađujem od novina. Danas, međutim imam veliki broj porudžbina i trudim se da svaki kupac bude zadovoljan. Naravno, na svakom predmetu ostavljam svoj pečat i oduševim se kada negde vidim kutijicu, vazu ili korpu koju sam ja uradila-kaže Milica.
NAJSREĆNIJI NA SVETU
S obzirom da kao diplomirani građevinsko-arhitektonski inženjer sa licencom za rad nije uspela da se zaposli ni u Kosovskoj Mitrovici, gde je rođena, a ni u Vranju, otvorila je preduzeće za izgradnju, projektovanje i inženjering na svoje ime u lokalu kuće u kojoj živi. Ni ovaj posao nije uspeo da potisne ljubav prema ukrasnim predmetima, koji su njenih ruku delo.
– Uporedo obavljam oba posla i, bogu hvala, imam vremena a i volje da sve bude besprekorno. Udala sam se za Dejana 2005. i do pre tri godine živeli smo u Zvečanu. Poznajemo se, inače, od 1994. jer sam iz Kosovske Mitrovice dolazila kod ujaka ovde u Vranje, na Partizanski put. Moji roditelji nisu prebegli sa Kosmeta. Ostali smo tamo da živimo, a ja sam završila Građevinsko-arhitektonski fakultet u Zvečanu-priča i nastavlja:
– Dejan je završio Poljoprivredni fakultet i sada završava magistraturu za kvalitet i bezbednost hrane, ali ne radi u struci. Bavi se prodajom drva za ogrev. Nadamo se da će još jedna vantelesna oplodnja uspeti i da ćemo dobiti dete. Bili bismo najsrećniji na svetu – iskrena je Milica.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.