Moje Vranje gubi bitku

Od ljubavi prema tehnici do profesora ekonomije. Bez Vukove diplome zbog srpskog! Za manje od četiri godine do fakultetske diplome. Najmađi prodekan u istoriji fakulteta. Vranje voli i za njim pati što plaća ceh savremenosti arhitekture

Poznati ekonomista i nobelovac, Milton Fridman, svojevremeno je izgovorio nešto što je vremenom, a pogotovo danas postalo pravilo ponašanja. On je u svoje vreme rekao da „fenomen besplatnog ručka ne postoji“, misleći da u ekonomiji nema ničeg besplatnog. Iako je prošlo mnogo godina, sve više se uveravamo da u poslovnom svetu, kome ekonomija čini temelj, nema ničeg što je fraj. No, pitanje je da li smo i posle toliko godina shvatili smisao Fridmanove poruke. Čini se da baš i nismo – objašnjava najmlađi prodekan u istoriji niškog Ekonomskog fakulteta.

* * *

Za njega se može reći da je dete koje je odraslo u samom centru grada, tu u jednom od solitera na potezu banka-pošta. To mu je, kaže danas, bila i prednost i mana. Prednost, jer sve  tako blizu, a mana, pa nisi imao gde da se igraš kao klinac. Ali, sve je to prošlo, ostala je jedna divna uspomena i sećanje na vreme koje je tako brzo prošlo i zamenilo ga vreme obremenjeno mnoštvom problema, u gotovo svim segmenatima života. Naravno, sve je to neki normalni sled događaja, pa tako i ovo danas- priča Igor Mladenović (41), poznatiji kao Soća, profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu. I danas se tako ponaša i oseća. Vranjski, u nekim novim okvirima i sa mnogo ljubavi u sebi prema gradu u kome je rođen, iskoračio prvi korak, progovorio svoje prve i najlepše reči: mama, tata…

* * *

Osnovnu školu je završio tu, u komšiluku, u „Vuku“. Svih osam godina, sa svim peticama i, naravno, “Vukovom“ diplomom.

-U osnovnoj školi bio sam zaljubljen u matematiku i fiziku i to ponajviše zahvaljujući nastavniku Raji Simiću koji me je ‘zatrovao’ ovim predmetima. Bio sam stalni član školske ekipe na takmičenjima iz fizike i elektrotehnike i sa republičkih takmičenja sam donosio vrlo često zlatne medalje, pehare, kao sveukupni pobednik. To me je i opredelilo ka prirodnim naukama – seća se.

Potom se seli u komšiluk, u Gimnaziju „Bora Stanković“. Jer, ona je imala visok rejting u Srbiji i veliku prohodnost na upisu, na fakultetu.  I tu je sa lakoćom stigao do kraja. Opet sa svim peticama, ali bez  „Vukove“ diplome!  Evo i zašto.

On je, naime, bio prva generacija koja je polagala maturski ispit. Zapelo je, neočekivano, kod srpskog jezika. Pismeni sa slobodnom temom, a rađeno je pod šifrom, očigledno nije zadovoljio profesorove kriterijume i dobio je četvorku!

-I zbog nje sam ostao bez diplome. Iskreno, u prvom trenutku mi je bilo krivo, ali kada sam shvatio da ništa ne gubim, pomirio sam se.

* * *

U leto 1994.godine, kada je Avramov dinar doša kao spas posle megainflacije, polaže prijemni na Ekonomskom fakultetu u Nišu.

-Naravno, sa uspehom to završim i već koliko sutra dobijam poziv za armiju. Vojni rok sam služio na Aerodromu „Slatina“ u Prištini. Od oktobra naredne godine započinje moje druženje sa fakultetom. Iskreno, učio sam redovno, jer želeo sam da završim što pre kako bih počeo da radim, a shvatio sam i da je vreme posle cunamija u našoj inflaciji više nego ozbiljno. Sve to je uticalo da, studenstkim žargonom rečeno, godinu za godinu likvidiram. I to, uglavnom, u junskom roku. Ne bih želeo da budem shvaćen kao hvalisavac, ali sve su se kockice složile. Od 32 predmeta, 28 sam položio sa maksimalnim ocenama a za preostala četiri u indeksu su upisane – devetke. Nisam jurio prosek, ali na kraju je ispalo da sam ga osvojio – 9,87!

 Na taj način postao je student generacije i stekao pravo ubrzanog studiranja. Od trenutka upisa do diplome za manje od četiri godine. Na apsolventsko veče, recimo, išao je kao diplomirani ekonomista! Bez dana apsolvenstkog staža!

Imajući sve to u vidu i želju da se vrati u Vranje, u svoj rodni grad, na tamošnjem birou rada predaje radnu knjižicu, uveren da će vrlo brzo dobiti posao.

-Prolazili su meseci, a ocene očigledno nisu imale značaja i ja sam polako gubio nadu da ću ostati u Vranju, mada sam to istinski želeo.

* * *

Ipak, Igor na Beogradskom univerzitetu, 2003.godine, stiče zvanje magistra iz oblasti makroekonomije, a istovremeno je izabran za asistenta na katedri kod profesora Cvetanovića. Iz istog predmeta, pet godina kasnije doktorira i biva izabran za docenta na katedri makroekonomije.

U međuvremenu nije prekidao svoje veze sa Vranjem, jer to zapravo i nije moguće. Uključuje su u rad kancelarije CHF koja realizuje razvojni program vranjskog područja a Igor postaje konsultant za privredni razvoj, čime još jedna njegova želja biva ostvarena. Naime, uvek je težio praktičnoj primeni ekonomije.

– Već 2007.godine otvaram sopstvenu konsalting agenciju kojoj je prioritet finansiranje privredne aktivnosti, što podrazumeva izradu biznis planova i studije izvodljivosti. Na taj način neposredno povezujem stečeno znanje na fakultetu i praksu, čime sam oduvek težio.

***

Tri godine, u periodu od 2009. do 2012.godine, sa samo 34 godine života, biran je za prodekana zaduženog za nastavu. Uz ovo i napomena: Igor Mladenović je najmlađi prodekan u istoriji Ekonomskog fakulteta u Nišu. I, 2013.godine je izabran za vanrednog profesora, što je, s obzirom na godine, još jedan kuriozitet.

Uvek potencira da je Vranjanac, ali ne samo deklarativno. Naprotiv, on i dalje pulsira sa Vranjem, ali mu je žao što kada dođe ima osećaj kao da je u nekom drugom gradu.

– Kao da moje Vranje gubi bitku sa savremenom arhitekturom.  Kao da mi ni drveće više ne miriše kao nekada. Nema više sinonima vranjske kulture, Pozorište je izgorelo u nekoj svojoj borbi za novo sutra, nema više ni Haremluka, a Pržar nije kao što je nekada bio. Jednostano, grad kao da gubi dušu u borbi sa novovremenskom dinamikom. I zato, brže-bolje i najčešće odlazim u Brankovu ulicu, gde se još uvek oseća duh onog Vranja koga pamtim. I tu kao da napunim baterije za neke sutrašnje obaveza i do sledećeg dolaska. A dolazim, ne mogu bez Vranja, ali patim sa nestankom svega onoga što ga je ustoličilo u meni.

Veza sa Vranjem postaje još češća, pa ako hoćete i jača, u susretima sa studentima iz našeg kraja.

-Moram da priznam, pa ko kako hoće neka shvati, mek sam na Vranjance, brate, pa to ti je. Pa, moji su, kako bi drugačije da ne pomognem ako mogu. Kao studenti su iznad proseka, rečeno profesorskim rečnikom, ali posebnu pažnju obraćam na studente slabijeg imovnog stanja. A oni znaju odakle dolaze i zašto su došli, znaju i šta ih čeka ako ne uspeju. Verovatno je i to jedan od motiva za solidne i uspešne studije. A najlepša, samim tim i najveća nagrada mi je kada u dokolici šetam ulicama grada i začujem: Profesore, kako ste? Zar ste me zaboravili? I onda se nadoveže priča, pa i piće u kafiću i podsećanje na ono što ima posebnu vrednost, i za njih, ali ništa manje i za mene. Njima, što su uspeli, a meni što sam njihovom uspehu i ja, makar malo, pripomogao. Divan osećaj – nadahnut jeIgor Mladenović ili još bolje Soća.

A da hoće da pomogne i uključi se u društveni život grada u kome sada živi, potvrda je i to što se nalazi na mestu predsednika Privredno-ekonomskog saveta grada Niša i što je savetnik predsednika Regionalne privredne komore Niš.

* * *

-Sve ovo ne bih postigao da mi nije moje Svetlane, supruge i koleginice sa fakulteta, i ljubavi prema sedmogodišnjem Danilu, koji na jesen postaje školarac. U susretu sa njima, posle svih dnevnih napora, zaborave se problemi, život počinje da dobija neku drugu dimenziju. Uostalom, nije i ne sme da bude samo rad, mora se imati vreme i prostora i za druge životne radosti. A čovek to oseti tek kada se nađe u krugu svoje porodice. I na kraju, moram da priznam da svim ovim ne mogu, a još manje ne smem biti nezadovoljan. U profesiji sam koju sam izabrao i koja mi pruža mogućnosti da na najlepši način povežem stečeno znanje i praksu, ali i što učestv ujem u stvaranju novih kadrova. I kada vidim rezultate toga, a oni su vidljivi, iskreno, ponosam sam. Nisam uradio sve što mogu, ali u vremenu koje dolazi, nadam se, biće prilike za bolje i veće rezultate koji će samo potvrditi da sam izabrao pravi put i da njime, nije neskromno ako kažem, uspešno koračam.

Profesor drži reč

– Na drugoj godini sam kod profesora Slobodana Cvetanovića polagao makreoekonomiju. Ne želim da zvučim pretenciozno, ali sam zaista briljantno odgovorio na sva pitanja, da bi na kraju profesor prokomentarisao:“ Ja jesam dugo na fakultetu, ali ne pamtim ovako dobar, jezgrovit odgovor“. Jeste, dobio sam desetku, ali ona je manje važna od profesorovih reči: „Kolega, kod god budem u prilici, a tebi treba moja podrška, znaj, imaš je. Pogotovo ako se nekada bude radilo o mojoj katedri“. Prijale su mi profesorove reči, ali tog trenutka im nisam pridavao neki poseban značaj.

Ali, ne lezi vraže. Vrlo brzo nakon diplomiranja, iako sa visokim ocenama, nikako do posla da dođem. Te 2000. godine Ekonomski fakultet raspisuje konkurs za prijem deset saradnika. Za mene, opet, nije bilo mesta. I, tada se setih profesorovih reči. Zakucam na vrata njegovog kabineta. „Profesore“- zaustih, ali me on zaustavi:„Znam šta sam ti pre nekoliko godina rekao“. Time je naš razgovor bio završen. I ja sam od tada na njegovoj katedri. Ne mogu da kažem da je o protekciji reč, jer imao sam prosek 9,87 i titulu studenta generacije. Ali hoću da kažem da sam naučio  da nikada reč olako ne dajem. Valja je održati. A  profesor jeste.

Ne, ne me je žal za vino

– Vremenom je moje društvo počelo da izlazi u kafiće. Bili smo, čini mi se, na završnoj godini gimnazije, kada smo sve češće vreme tamo provodili. I kako to obično biva, mnogo toga se neočekivanog u tim susretima izrodi. Tako, kod naručivanja ja sam vrlo često pominjao vino, a situacija nije bila ništa bolja i kada bi došao trenutak da se plati. Iz društva bi dobacivali da me je žao vina. A ja da bih pokazao da baš i nije tako, uzvratio bih – ne, ne me je žal za vino. I to se često ponavljalo sve dok mi Darko Lepojac  nije nadenuo nadimak Soća, iz kultne serije Vruć vetar. I tako, poslednjih gimnazijskih dana dobio sam nadimak koji i danas nosim i koji me podseća ne vreme kada smo misli da je ceo svet naš, da nema problema i da ćemo mi lako.

Iz tog perioda sećam se da sam podosta vremena provodio u pozorištu, onog koga nema više, a novo, bez obzira što se gradi, nikada neće biti kao ono, sa mnogo duše, topline, pijeteta, pa, ako hoćete, i predstava koje nemaju zaborav. Da, biće novih predstava u novom pozorištu, ali čini mi se da nikada neće imati onu patinu, duh, lepotu kao ono pozorište iz 1894.godine. Mislim da nikada više neću imati onakav osećaj kao kada sam u ‘ono’ pozorište ulazio. Sve to se ne može zaboraviti, sama zgrada imala je svoj život koji je živela sa gradom. Ne kažem da i novo neće biti slično, ali. . .