Prvo ti moraš da izbaciš psa na ulicu. Zanimljivo je da ljudi dane provedu obilazeći prodavnice kada odlučuju da nešto kupe. Takođe, zanimljivo je da isti ti ljudi kući donesu psa bez ikakve potrebe da se raspitaju kakve to obaveze sa sobom nosi. Još strašnije je kada detetu kupite psa umesto igračke. Dete se izigra, pas poraste, vama to postane prevelika obaveza. Em ste na smrt i mučenje osudili psa, em ste naučili dete da kada mu nešto dosadi to izbaci na ulicu i po principu “pređi brigo na drugoga” reši problem. Stvar je onda vrlo jednostavna: grad “izmisli” službu zoohigijene pri javnom preduzeću. Da se na početku razumemo do kraja- reč je o šinterima, ali zakon nalaže da se zovu zoohigijeničari.
***
Po istom tom zakonu, službu bi trebalo da čine obučeni ljudi koji rade koristeći adekvatnu opremu. E, to sa ljudima i opremom nije po zakonu. Kilometri koje fakturišu gradu za hvatanje jednih te istih pasa takođe su zakonski sumnjivi. Šta i koga će šinteri hvatati nalaže inspekcija zoohigijene.
To su vam ovi što između ostalog služe za sprovođenje slavne gradske Odluke o držanju domaćih životinja i kućnih ljubimaca. Da bi ova priča za vaš novčanik bila još tužnija, Vranje umesto jedne (po zakonu) ima čak dve Odluke (obe protiv zakona).
Da rezimiramo, dakle, imamo šintere (silom prilika nazvane zoohigijeničari) protivzakonit dokument i inspektore koji “nepismenu” Odluku treba da sprovedu u delo. Na sve to imamo grad koji godinama potpisuje ugovore milionskih vrednosti sa privatnim šinterajem (to po zakonu treba da se zove prihvatilište, ali koliko god zvučalo neverovatno opet je protiv zakona). Sve to aminuje, iliti stanje sa terena predstavlja u drugačijem svetlu u izveštajima resornom Ministarstvu, Republička veterinarska inspekcija za Pčnjski upravni okrug. Zašto milioni idu šinteraju? Vranje nema ni dovoljno napuštenih pasa da se potroše silni milioni. Međutim, ukoliko psi ne prođu kroz zakonom predviđenu proceduru i ne budu obeleženi kao gradski ili, imenom i prezimenom, vlasnički, onda šinteri mogu više puta da hvataju istog psa, vode u šinteraj, a ovi iz šinteraja da naplate tretman.
***
Da bi šinteri, inspektori, potpisivači ugovora iz gradske uprave i šinteraj mogli da rade moraju biti izdvojena sredstva i iz budžeta, a budžet se puni iz vaših novčanika, samo podsećam.
U celom ovom haosu kao “sjajnu” stvar izdvajam pogodnost što pas može da ujede, pa pošto je ničiji, ujedeni onda tuže grad, koji ima obavezu da zbrine ničije pse, ali i da plati odštetu onome koga je pas navodno ujeo (ne kažem da ima i drugačijih slučajeva). Međutim, zanimljivo je da izgleda nikome nije čudno što imamo simptomatičnu pojavu koja podrazumeva da pomenuti ničiji psi ujedaju iste ljude po više puta, kao i članove njihovih porodica, i to godinama unazad.
U ovom trenutku pretpostavljam da većina vas koja čita, sada koluta očima i kaže: Na sve pljačke i malverzacije koje se dešavaju ja sam se baš za pse uhvatila. Ali ako okrenete ugao posmatranja shvatićete da je ovde najmanje reč o psima, već je problem u milionima koji se troše kao izgovor o zbrinjavanju baš tih pasa.
Pitate se gde su ti milioni? E, pa vaše neznanje vredi milione koji se direktno slivaju u budžete gore pomenutih izmišljenih službi i potpisnika ugovora koji vašim novcem plaćaju usluge koje se mimo zakona i svih pravila vrše, tačnije ne vrše jer da se vrše ne bi se neki novi milioni isplaćivali na ime šteta od ujeda pasa o kojima niko ne brine, a i zašto bi kada su ovako nezbrinuti, čini se korisniji.
***
Pa da krenemo od korena problema. Psi ne izrastaju iz asfalta, njih je neko napustio, a napušteni psi, koji su prvenstveno gladni i žedni, a zatim i uplašeni, formiraju grupe koje nije prijatno sresti. Par pasa u optimalnim uslovima za osam godina da potomstvo od 2.000.000 štenaca. Svako to štene pomnožite sa oko 6.000 din. koliko otprilike jednokratno košta grad i biće vam jasno o kakvom biznisu govorim.
Oni nisu krivi što su napušteni. Ko je kriv? Pa kriv je recimo vaš komšija koji je detetu kupio psa umesto igračke, zatim inspektor koji ne zahteva da životinja bude čipovana, tačnije da budu obeležene osnovnim podacima o psu i vlasniku, zatim grad koji ne želi da “opismeni” Odluku i napiše i primeni Strategiju koja se svodi na uhvati-steriliši-pusti. Ali ja sve nešto hoću po zakonu.
Da krajnje pojednostavimo: odluka vam omogućuje sprovođenje zakona na nivou grada i, između ostalog, sprečava da se novi psi izbacuju na ulicu. Strategija sprečava da se već napušteni psi razmnožavaju i da zdravstveno budu opasni po okolinu. Sve to za par godina stanje dovodi na nulu, a kako onda da se otmu pare za problem koga više nema.
***
Naravno kada zakona nema, nema ni šta da se poštuje, niti šta da se sprovodi. U takvoj situaciji, po logici “lud i zbunjen”, mi plaćamo to što su oni poludeli od bahatosti koju im je dozvolila naša zbunjenost.
Na to dodamo one koji kote pse i prodaju ih za 50 ili 150 eura, komšiju koji pari svoju kuju i poklanja štence… pa dodamo one kobajagi ljubitelje životinja koji sakupljaju novce onako bez računa, registrovanog udruženja, već na lepe oči i poverenje i navodno udomljavaju životinje bez ikakvog ugovora i evidencije. Takvi se zovu protivpravni pribavljačii dobiti i/ili šverceri pasa… posebna vrsta su hordaši, ljudi koji su ozbiljno bolesni i koji smatraju da pomažu životinjama time što ih sklanjaju sa ulice i drže u nehumanim uslovima… Glupost i neznanje idu dotle da ima tih koji tvrde da je sterilizacija neprirodna, a bacanje štenaca u kontejner logično; da je čipovanje nepotrebno iako je to jedini siguran način da dokažete da je pas vaš; da ukoliko vakcinišete psa on neće da poraste…
Najveće pronevere se dešavaju u oblasti pomoći životinjama i deci. Vrlo jednostavno, ni jedni ni drugi ne umeju da govore, lako je oteti im.
Manje zabavan deo ove priče zalazi već u oblast crne hronike, a daje odgovore na pitanje kako da vam napušten pas bude od koristi.
Statistika pokazuje da 70% onih koji na bilo koji način mogu da ugroze život životinjama ili jesu ili će tek postati počinioci ozbiljnih prekršajnih i krivičnih dela, ne retko i onih najtežih poput ubistva.
***
Iskoristimo za primer ponovo nečijeg komšiju. Elem, komšijino dete kamenom gađa psa koji mirno leži na ulici. Ne zanima vas? Pa dobro, ali isto to dete će kamenom gađati i vas i naneti vam ozbiljnu povredu, jer je komšija naučio dete daje “normalno”, društveno prihvatljivo čak i pohvalno gađati pse na ulici i verovatno će vas dočekati sa puškom u rukama kada pokažete povredu koje vam je nanelo njegovo dete.
Vratimo se statistici, koja neumoljivo pokazuje da 44% dece u školama su žrtve nasilja od strane svojih vršnjaka/kinja. Većina njih ne sme da potraži pomoć, plašeći se da će tako da izazove još veći gnev nasilnika. Godišnje vršnjačko nasilje odnese živote par desetina dečaka i devojčica. Verujte da isto ono komšijimo dete od malopre koje je bilo nestašno i malo kamenom pogodilo par “lutalica” je sad nasilnik.
Taj mali što je vrapce gađao iz praćke je završio školu i zaposlio se. Povremeno se posvađa sa kolegama i čujemo ga kad bije ženu. Njegova žena, njegovo pravo da je bije, zar ne?
Svaka treća žena u Srbiji je žrtva porodičnog nasilja, ta brojka je znatno veća u manjim patrijarhalnim sredinama. Desilo se nedavno da “ugledni” rukovodilac jedne još “uglednije” firme na smrt izbode kuhinjskim nožem svoju takođe uglednu suprugu.
Svi iz malog grada koji su o tome čitali u novinama bili su zaprepašćeni i našli se u čudu, ali ne i njegovi bliski saradnici/ce jer taj isti “ugledni” godinama unazad pre nego što se latio kuhinjskog noža, verbalno i fizički nasrtao je na svoje saradnike/ce, a “ugledne” kolege su zarad “ugleda” kolektiva to zataškavali. I sve ovo nas samo vraća na onaj deo priče zašto vas se tiče i zašto treba da vas se tiče.
Pretpostavljam da bi pomenuta ugledna supruga još uvek bila živa, da suprug nije bio toliko “ugledan”. Nasilje, se mora sprečiti jer je kratak put od komšijinog malog koji iz dosade gađa životinje, do uglednog gospodina koji “iznenada” izbode na smrt suprugu.
I pas i dete su onakvi kakvima ih mi “napravimo”. Moj pas neke ljude prosto ne voli. Moja par meseci stara beba se na te iste ljude mršti. Pametnom dovoljno!
I dok se mi borimo da ovo sa vlastima i častima isteramo na čistac, vi iskoristite te četvoronožne nesretnike da razvrstate ljude i neljude. Ne zbog pasa, nego zbog sopstvene bezbednosti.
***
Oni koji me poznaju, kazaće ko o čemu Rosa o zakonima, oni koji me ne poznaju verovatno će pomisliti da preterujem. Suština se svodi na dve stvari, Borim se da se stvari u ovoj oblasti urede zakonom, kako bi onda bila stavljena tačka na izlivanje sredstava iz gradske kase u nepotrebne oblasti, ustanove ili džepove još nepotrebnijih pojedinaca, jer tu istu kasu punimo, vi, ja, vaše porodice i da ne zaboravim komšije.
Ljubimce možete imati ili nemati, to je stvar izbora. Isto je sa decom, ali ako ne volite decu ne znači da smete da ih šutirate na ulici, ako vam smeta buka koju prave ne možete da ih gađate čime stignete ili ih otrujete tako što ćete im sipati neki nervni otrov u omiljenu čokoladu. Zar ne?
p. s.
Mala sugestija namenjena meštanima/kama Davidovca: postoji dokument koji se zove Pravilnik o uslovima koje moraju da ispunjavaju prihvatilišta i pansioni za životinje. Član 5 tog Pravilnika kaže: “Ako se prihvatilište, odnosno pansion gradi u naseljenom mestu mora da bude zvučno i vizuelno izolovan od okoline…” Tako da, dragi moji, umesto što potpisujete peticije i nosite u opštinu, da ih tamo niko ne bi pročitao, vi lepo fotografišite, napravite video zapis, potpišite, pa pravac resorno Ministarstvo i novinari. Ne morate da trpite leglo zaraze na svega 50-ak metara od škole u koju idu vaša deca.
P.P.S.
Ove koji su najzahvalnija publika za “mazanje očiju” i “prodavanje magle” najlakše ćete prepoznati po sledeće tri rečenice:
– Ako voli kučiće što ih ne vodi kući.
– Ako toliko žali ovu što je muž tuče, a ima i to Udruženje, što onda ona ne dođe da je spašava.
– Nervira me što psi laju.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.