Rečenicu ne prvodim od reči do reči, ali to su iste rečenice. Bolje mi je da preskočim nešto, nego da kažem pogrešno. Samo ne smem da dam pogršnu informaciju
Ovu Vranjnku sigurno ste videli u vestima RTS-a kako „maše“ rukama, ali je verovatno niste čuli, niti razumeli jer ona čita vesti za gluve. Svetlana Pešić je tumač znakovnog jezika, prezenter vesti i nastavnica u Osnovnoj školi “Radivoj Popović” u Zemunu.
Na RTS Svetlana je dospela 2005. godine, kada je i javni servis uveo vesti za osobe sa oštećenim sluhom. Zanimljivo je da je od četiri prezentera Svetlana jedina koja nije dete gluvih roditelja, već defektolog.
Ona priča da je u početku taj posao bio komplikovan, da je često bila u grču, jer ima samo tri minuta da pročita vesti koje idu uživo i nema prostora za grešku. U šali kaže da se često dešavalo da se u brzini udari rukom dok čita vesti.
– Sada smo se navikli, ali i novinari su se navikli da pišu rečenice koje su meni lakše za prevod. Spiker sedi na metar od mene, ja slušam i čitam i prvodim. Imamo i prompter, što je meni lakše zbog čitanja brojeva i inicijala, jer nemamo vreme da spelujemo ime i prezime, pa čitamo samo inicijale. Kad prevodim i kad imaju snimak, odslušam ga bar jednom, ako je uljučenje direktno
bitno je samo da jasno čujem – kaže Pešić.
UČI DECU, UČI OD DECE
Njen rad sa medijima počeo je u novinskoj agenciji Fonet, gde je snimala vesti na znakovnom jeziku koje su trajale minut, ali joj je taj posao bio lakši jer je mogla da se snima ponovo, ako pogreši.
– Rečenicu ne prvodim od reči do reči, ali to su iste rečenice. Bolje mi je da preskočim nešto, nego da kažem pogrešno. Samo ne smem da dam pogršnu informaciju – kaže Pešić.
Svetlana je Defektološki fakulteet završila 1997. godine. Odabrala je taj fakultet jer je, nakon završene srdnje medicinske, znala da samo ne želi da se bavi medicinom, za prijm na Defktološkom se polagala samo biologija, a sa druge strane sviđao joj se posao logopeda.
– Bio mi lep posao, dođe dete, učite „r, l, š, s“, kulturan posao u kancelariji, još je tad bila priča da svaka škola i vrtić moraju da imaju logopda. Bio mi je zanimljiv, lep, prijatan posao sa decom – smeje se Svetlana.
Kako su na Defektološkom prve dve godine bile iste za sve, morala je da prođe rad sa različitim grupama, a u školi “Radivoj Popović” otkrila je da joj je surdologija zanimljiva, jer se prvi put susrela sa gluvima.
– Bilo mi je zanimljivo, deca se sita ispričaju, a ti ih ne razumeš, imaju neki svoj svet – kaže Svetlana i priznaje da je odluku da studira surdologiju, a ne logopdiju, donela na sreću – izvukla je papirić na kome piše surdo i upisala taj smer.
Po završenim studijama vratila se u Vranje gde je godinu dana radila u Institutu za eksperimentalnu fonetiku, a u Beograd ponovo odlazi već u avgustu 1998. godine, jer je posao u Vranju bio neplaćen. U Beogradu je počela da radi u Centru za boravak dece ometene u razvoju, ali je već posle dve nedelje ostavila taj posao i zaposlila se u školi “Radivoj Popović”.
– Bio je konkurs u Zemunu, njih četiri su počele da rade i jedna je dala otkaz. Mene je zvala profesorka sa fakulteta i rekla: “U Zemunu je upražnjeno mesto, idi sutra ujutro javi se!” Ja odem, direktor mi kaže “danas u dva dođi na posao” – seća se i dodaje kako je njena generacija imala sreću da mnogo ljudi iz struke tih godina odlazi u penziju, pa su mogli da se zaposle.
Svetlana objašnjava da posao koji je stvarno dočekao nije bio ni nalik onome što je na fakultetu učila, jer se zaposlila kao vaspitač u popodnevnoj smeni u školi, što je podrazumevalo da radi kao medicinska sestra, nastavnik i roditelj deci sa kojom provodi vreme.
– Hraniš decu, presvlačiš, kupaš, vodiš u toalet – objašnjava.
Ona dodaje da je, pored toga što to nije bio posao koji je očekivala, u vreme kada je radila kao vaspitač najviše naučila i da su je zapravo deca naučila znakovnom jeziku jer je želela da zna šta oni međusobno pričaju. Svetlana pojašnjava da se 90-ih surdologija učila bez obaveznog znanja znakovnog jezika.
– Dežurala sam do 22 h, mnogo njih ne ide kući, mogli su da mi se povere kad imaju problem, pomagala oko domaćeg, zbližila se sa njima. Pričali smo o neobaveznim stvarima i tako sam najviše naučila. Ako vide da te interesuje onda i deca dođu pa te uče. Dešavalo se da me zeznu, da mi pokažu nešto, a da to znači nešto drugo, pa mi se smeju, ali okrenem sve na šalu i guram dalje – priča Svetlana i dodaje da je tek kasnije završila za prvodioca i tumača znakovnog jezika, ali i da joj rad na RTS-u znači jer koristi i političke i ekonomske termine, koje sa svojim osnovcima ipak ne može.
Ona u šali dodaje da je poznavanje znakovnog jezika praktično, jer se na sednicama u školi, kad im je dosadno, ispričaju na daljinu, a da nikoga ne ometaju i ne dovikuju se.
DECA KO DECA
Svetlana Pešić je deset godina radila kao vaspitač, ali i sa predškolskim grupama, a onda je počela da radi kao nastavnik. Trenutno vodi odeljenje prvog razreda u kome, osim gluve ima i autističnu decu i decu sa lakšim mentalnim poremećajima, pa svakome od njih posebno prilagođava nastavni program. Ona kaže da tako, zbog raznolikosti učenika, kombinuje govor i znakovni jezik.
– To su deca ista kao i ostala, gleda granicu koliko mu dozvoliš. Bilo je i bežanja i zaljubljivanja, svega je bilo – seća se Svetlana i uz osmeh priča kako je najkomplikovanije da ih dozove kada su na moru, jer ne mož da viče, već mora da ih juri po plaži.
Posle skoro 20 godina u školi, Svetlana Pešić veruje da zdrava, gluva deca, uz podršku, mogu bez problema da idu u redovne škole. Ona dodaje da je problem u tome što gluva deca krenu u redovno obrazovanje, ali niko ne pripremi nastavnika, niti im omogući tumača znakovnog jezika.
– Gluvoj deci koja znaju znakovni treba tumač, jer im je tako lakše da uče. Učiteljica ima 30 đaka, i da hoće, ne može da im se posveti i nije dovoljno stručna da to radi. Ta deca u zavisnosti od zainteresovanosti roditelja uspeju.Najveći problem je kad pođu u peti razred, kad krenu da se menjaju nastavnici, a roditelji ne mogu sve da isprate – kaže Pešić.
ZAŠTO SAM PSOVALA BEOGRAD
Kao i većina beogradskih Vranjanaca, Svetlana kući ide za praznike i na leto, kad dođe raspust, ali i za rođndane svojih bratanaca. Kaže da to i nije tako strašno jer joj u Beograd često dolaze roditelji i brat sa porodicom.
U Beogradu se druži sa nekoliko Vranjanaca sa kojima se viđa i kada je u Vranju, pa tako zajedno piju kafe i raduju se kad imaju kome da se jave u rodnom gradu.
Svetlana se priseća studentskih dana kad je psovala i Beograd i fakultet, jer nije mogla kući.
– Ljudi koji su studirali u Nišu svaki vikend su išli kući, a iz Beograda prvo finansijski ne možeš da odeš kući, drugo tad su autobusi za Vranje išli kao za ekskurziju, šest sati provedemo u putu, u petak uveče stignem, u nedelju se vraćam. Drugari iz Niša mi se javljaju svaki vikend, idu za Vranje, izlaze, a ja sedim ovde. Dok smo se našli ko je gde po Beogradu – smeje se Pešić.
Na Beograd se brzo navikla, napravila svoju ekipu, sredila život i kad je slobodna voli da ne ograničava sebi vreme, „ne gleda na sat“, da pričita knjigu, gleda televiziju, igra igrice ili ispija kafu na Zemunskom keju ili prošeta.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.