Nikad partija, nikad kravata!

Zašto je prešao u tabloide, kako je sedam godina radio za dve i po plate, ko ga je naučio novinarstvu, imaju li novine budućnost, da li je nostalgičan, koju muziku sluša i kako bi voleo da se izvuče iz novinarstva i ostatak života provede sa sinovima pored velike vode.

Vranjanac Saša Stajić dugo radi u “Adria media grupi”, a trenutno je urednik 10. portala po broju poseta u Srbiji – www.espreso.rs, koji dnevno poseti izmedu 150.000 i 200.000 ljudi. Na pitanje kako je postigao takav uspeh odgovara da bi “zlobnici rekli da je težak, ali i uporan kao konj. Ili bar kao magarac”.

– Meni posao koji radim, za divno čudo, nije naporan. Moj najveći fan je otac Miroslav, koji je često, iako mu se nisu dopadale, kupovao novine u kojima sam radio i čuvao moje tekstove. Najveći mrzitelj mog posla je moja žena – šaljiv je Stajić dok priča o podršci koju je dobijao na putu do urednčkog mesta u jednoj od najvećih medijskih kuća u Srbiji – Adria medija grupi koja ima 30 veb izdanja u Srbiji i Hrvatskoj, među kojima su novine i magazini „Kurir“, „Stori“, „Njuzvik“, „Kosmopoliten“, „Nacionalna geografija“…

LEŽEM I USTAJEM MIRAN

Fakultet političkih nauka u Beogradu studirao je od 1992. do 1997. godine, apsolvirao je, ali ga nije završio. Priseća se kako je na početku karijere doživeo noćnu moru mladog novinara – nestanak materijala.

– Daleke 1992. kao novinar pripravnik na Radio Indeksu otišao sam da intervjuišem tadašnjeg dekana FPN. Snimio sam intervju, došao u montažu i 20 minuta pred emisiju suočio se s tišinom s trake. Naravno, nisam zamenio baterije. Prilog, naravno, nije emitovan jer nije imalo šta da se emituje, a ja sam uskoro završio svoje na Indeksu – smeška se Stajić i dodaje da što se probijanja mladih novinara tiče nema pametan savet „a da se kreće u granicama pristojnog razgovora”.

Stajić je radio u velikom broju medija: za RTS, u raznim dnevnim novinama i na portalima, pisao za “Nacional”, za nedeljnik “Vreme”, magazin “Status”, radio za “Pres”, za koji je intervjuisao neke od nauticajnijih političara u Srbiji, uređivao “Kurir” i portale Telegraf.rs i Espreso.rs. Osvrćući se karijeru, priča da je iz materijalnih razloga prešao u tabloide.

– U tzv. nezavisnim medijima potrošio sam devedesete. Završio sam jednu od najjačih novinarskih škola u Srbiji čiji je pokrovitelj bio Džordž Soroš. Za tih osam meseci od najeminentnijih srpskih novinara, među kojima su bili i pokojni Bogdan Tirnanić i Aleksandar Tijanić, naučio sam više o novinarstvu nego za sve one godine školovanja na FPN. Muvao sam se ovde i onde, piskarao tamo i vamo i primio dve i po plate za sedam godina. Taj transfer u tabloidno novinarstvo prezupčio sam u svojoj glavi još 2001. godine. Neke sam kompromise napravio, ali i dalje ležem miran i ustajem miran, uveren da moje pisanje nikad i nikom nije naudilo – priča Stajić.

Svoje uredničke sposobnosti isprobao je i u dnevnoj štampi i na portalima, kaže da je to jedno zanimanje, ali dva posla, i ubeđen je da će štampa, kao takva, nestati.

– Uređivati veliki veb portal je dinamičniji, brži i, u krajnjem slučaju, izazovniji posao od dnevnih novina kojih, pretpostavljam, za desetak godina više neće biti nigde, pa ni u Srbiji. Dnevne su statične, zavise od puno spoljnih faktora na koje teško možeš da utićeš (prelom, štamparija), jezivo puno vremena se baca u vetar. Veb je, što bi rekli klinci danas, majka. Ti, vest i kompjuter, tvoji spretni prsti i nešto malo soli u glavi da stvar prepoznaš, opremiš i pustiš pre drugih. Ili atraktivnije od njih. Jer, svi se borimo za klik – kaže Stajić.

Kako portal živi 24 casa, urednik se prilagođava tom vremenu, radi i vikendima i praznicima, ali ipak dan počinje mešavinom porodičnih i poslovnih obaveza, “gledanjem u telefon u potrazi za vestima između presvlačenja pelana”.

– Komplikovan je i zahtevan posao, vrlo intenzivan, kako se Espreso.rs ne bi pretvorio u resavski protočni bojler za tuđe vesti. Ideja je da se bude prvi, drugaciji, da nateramo kolege da se zapitaju kako Espreso ima nešto i kako je nama to palo na pamet, a njima nije. Nekad uspemo, nekad ne. Osmesi i visoka radna etika se podrazumevaju – priča Stajić o svom radnom danu.

Od svojih novinara traži da budu temeljiti, znatiželjni, vredni, radni i pošteni prema sebi i kolegama.

– Espreso je zabavan njuz portal i tabloid, doduše ne ogavan kao oni koji zdušno duvaju u tikvu svima na vlasti, kako god se oni zvali. Ono što !!!!!!!!Buzzfeed (Bazfid) radi napolju je naš uzor. Tople i pametne priče koje će nekom promeniti život, to bi bio moj ideal Espresa – kaže Stajić.

NA KONĆERT UZ ŽENINU DOZVOLU

Saša Stajić živi sa suprugom Biljanom, s kojom ima dvojicu sinova – Miju, koji ima precizno tri godine i devet meseci i dvogodišnjeg Vasu. Vremena za porodicu i sebe nikada nema dovoljno, pa su vikendi „parče slobode“ koje čuvaju za sebe.

Stajić je ljubitelj alter roka, pa se na njegovoj listi top 20 nalaze pesme grupa !!!!!!!!!Husker Du, Dinosaur Jr, The Clash, The Gun Club, Joy Division, The Smiths!!!!!!, a često podržava i vranjanski bend, koji je među vodećim predstavnicima nove rok sćene u Srbiji – Nežni Dalibor. Pored muzike njegova velika ljubav je košarkaški klub Partizan, a u omiljene filmove ovog novinara spada film Alena Pakule „Svi predsednikovi ljudi“ o aferi Votergejt.

– Dok nisu došli klinci, bio sam redovan „pacijent“ većine beogradskih konćertnih klubova, filmskih festivala i veliki fan KK Partizan. Poslednje četiri godine temeljno su uzdrmale moj privatni raspored, tako da se opuštanje svodi na knjigu u prevozu, serije na kompu pred spavanje, retke konćerte na koje me žena pusti, te Partizan i ostalu košarku na TV-u. Recimo da se, kad se ima vremena, sve i dalje vrti u tom trouglu muzika-filmovi/serije- knjige. Uz Partizan, naravno – priča Stajić.

Porodica je, opet, ono što ga veže za Vranje, pre svega otac, rodbina i nekoliko dragih ljudi. U rodni grad ide retko.

– Volim da bazam po ulicama mog detinjstva (Odžinka), da upijam mirise i prisećam se svih lepih stvari dok sam jednom davno tripovao da me iza ćoška čeka veliki svet. Trula nostalgija tipična za 40 !!!!!!!something tipa, zar ne – kaže Stajić.

Poslovna saradnja s Vranjem, kako kaže, nije baš moguća.

– Posao kojim se bavim i nije baš lukrativan. Imam ideje koje prevazilaze novinarstvo, ali u Vranju je, kao i u Beogradu, pomisao na svaki biznis usko povezana s gomilom kompromisa koji su, pak, povezani s partijama na vlasti, a ja sam još 80-ih sebi rekao: nikad partija, nikad kravata – smeje se Stajić.

Za uspehe i neuspehe kaže da ima vremena, najveći uspeh su mu sinovi, a o planovima za budućnost kaže da mu je želja da se „što pre izvuče iz novinarstva i posveti sinovima 24/7“.

– Po mogućstvu, negde u blizini velike vode.

DJV I ŽM

Na portalu koji uređuje mogu se naći različiti tekstovi, od toga koliko je vremena potrebno da se izvadi partijska knjižica i šta uz nju stranke obećavaju, preko zanimljivih društenih tema, do rubrike „bizar“ i tekstova o pevačicama. Sajt je često na granici između senzacije i profesionalizma.

– Trudimo se da pomirimo ta dva sveta, iako je to po definiciji nemoguće – kaže Stajić.

O medijskoj sćeni u Srbiji kaže da ona ne postoji, već da postoje samo mediji koji se koprcaju dok reklame dobijaju na kašičicu, a da se s druge strane naleze „Informer“ sa Draganom J. Vučićvićem na čelu i „Pink“ Željka Mitrovića.

– Sistem koji je razvila (Boris) Tadićeva PR ekipa maksimalno je usavršila Vučićeva menažerija, gde, na jednoj strani, imate kerbere a la DJV i ŽM, koji će za 24 sata upropastiti bilo čiji život, samo ako im se namigne. S druge strane, ako talasate, tu su javna preduzeća koja će volšebno povući oglase i ostaviti vas da iskrvarite na smrt. Ili će vam upumpati lovu, ako objavljujete hvalospeve Vođi i Partiji. Budućnost za srpske medije je sumorna i ne vidim kako bi mogla da se promeni. To je najpre pitanje mentaliteta i kućnog vaspitanja – kaže Stajić.