IZVINjAVAMO SE, MNOGO SE IZVINjAVAMO

Kako na ovaj dan, kada izlazi 1000. broj ovih novina, biti negativan pa zadovoljiti formu određenu naslovom ove rubrike. Ono, ionako nas optužuju da smo crni i negativni, pa još da ga začinimo na jubilej. Ne biva. ’Ajde, onda, zato da se prisetimo onih ne baš tako lepih stvari koje su se za ove 22 godine pretočile u hiljadu brojeva novina.
Ako bi ono za šta su nas optuživali, i još uvek to čine, bilo makar polustina, za nas bi i Lucifer bio dobričina. Elem, da se podsetimo, za koga smo sve to radili i to još uvek činimo, ko nas plaća, koliko smo puta prodali srpske nacionalne interese, udarili čak i na materu crkvu zarad sitnosopstveničke lukrativnosti. CIA, MOSAD, Vatikan, kao poslovični srpski neprijatelji bili su i naši pokrovitelji, pa onda „šiptarski lobi“… teško je i pobrojati sve naše mecene. I danas postoji škola mišljenja po kojoj smo na platnom spisku nekog od ovih poslodavaca, ali to je valjda i normalno. Hoće se reći, bilo bi opasno da nije tako.
Od trenutka redakcijske inicijacije ovog novinara prošlo je 14 godina, i vazda je bilo tako. Valjda tražeći dokaze za svoje tvrdnje, redakciju su nam u nekoliko navrata obijali još uvek NN počinioci. Zanimljivo, uvek posle tekstova koji su propisno uzdrmali ne samo lokalnu javnost. Nestajali su nam kompjuteri s tekstovima, preturano je po fiokama i dokumentaciji, ali u doba kada je kriminološkim metodama moguće utvrditi čak krađu trešanja u detinstvu, obijači su i dalje nepoznati.
Nećemo ovde da dublje zalazimo u pretnje, od onih glupih, kafanskih, do ozbiljnih, upućenih od kvazi kriminalaca, pa onda licemerne osmehe političara i inih vlastodržaca, onih koji nam se kao dive a rado bi nas zgazili, štetu na kolima i svakovrsno kurčenje spram redakcije. I to valjda tako treba. A da ih je bilo, bilo ih je. Pretnji, dabome.
Da malo lamentiramo i oko uloge i položaja novinara u maloj, lokalnoj sredini. Piskarala, lažovi, pijandure, oni koji se prodaju za čašu rakije, pivo i deset ćevapa. Taj usud kao da je paradigma stanja u zemlji, jer kad njen prvi čovek može da se svađa sa novinarima, što to ne bi mogli i neki tamo. Jer, ne zaboravimo, mnogi lokalni filozof smatra da je mišljenje isto što i razdeljak na dupetu, pa da ga shodno tome mora imati. Ispravno, jašta, mišljenje. Pa zašto, onda, ne bi mogao da mrsomudi na krucijalne teme. Zbog toga su mi se i smučili neki domaći filmovi, u kojima su kolege predstavljene kao nekakav moralni talog. Setimo se Zone Zamfirove u kome onaj jadnik piše sve što mu narede, za jedno piće, a uz to ga sikterišu i šutiraju. U stranim filmovima nije tako. Setićemo se, štajaznam, Klunija gde njegov lik novinara celog dana rešava nekakve lične probleme, da bi u finalu raskrinkao gradonačelnika u tekstu na pola šlajfne. I Brus Vislis je jednom bio novinar, naravno sklon alkoholu, prokažen i uvređen, ali je na kraju otkrio aferu da bi mu se posle svi izvinjavali. Da li to znači da su strani novinari bolji od nas? Ne! A da li to znači da su tamo negde jasno definisani uloga novinara, medija i javnog interesa? Da! Ovde se nama niko ne izvinjava. A skromni smo, ne tražimo čak ni to. Makar neka nam ovog četvrtka kažu „svaka vam čast!“ Ali iskreno. A mi se se svima gore navedenim danas izvinjavamo, mnogo se izvinjavamo. Ali, jbg, mi samo radimo svoj posao.