Uzalud koridori i autoputevi, ovde je moguće da se od Kruševca do Vranja, dakle 200 kilometara, autobusom lokalnog autoprevoznika, firme koju su kupili oni koji su, prema legendi, svojevremeno pobegli od Vranja i Vranjanaca, putuje sedam sati.
Ovo iskustvo na svojoj koži osetila je jedna naša sugrađanka (ime i prezime poznati redakciji) pre nekoliko dana, sa suprugom i dvoje sitne dece. A da stvar bude gora, kada je sledećeg dana želela da potraži pravdu, nalatele je na lokalnu birokratiju. Sve gore od goreg.
Njena priča traumatična je i prosto neverovatna, ako se u Zemlji čuda nešto može uopšte nazvati čudnim.
Autobus za Vranje u Kruševac, gde je kupila karte i platila ih 4.000 dinara, stigao je iz Beograda, preko Kragujevca i Kraljeva. O kakvoj se to liniji radi, i kojim je putevima tumaralo prometalo, ostaje nejasno. Tek, našu putnicu je na kolodvoru sačekao pravi šok, koji se pojačao ulaskom u bus. Umesto „normalnog“ vozila međugradske linije, na peron je ušao „lokalac“, jedna od onih čuvenih konzervi vranjskog prevoznika. Unutra krcato, od ljudi i njihovog bagaža, s obzirom da ovi autobusi nemaju boksove za prtljag. Nekako se ova porodica smestila, a naša sagovornica pokazuje nam uspomenu iz autobusa koju je našla ispod svog sedišta – gomilu onih tabli koje se kače ispred suvozačkog sedišta sa ispisanom rutom. Na ovima je pisalo (vidi sliku) Mijovce, Trstena ili tako nešto, što ukazuje da autobus saobraća ovim linijama u lokalu.
Ipak, nekako su krenuli, ali je „majstor“, umesto ka autoputu, najpre počeo da sakuplja putnike na nekoliko lokacija po Kruševcu, a to je nastavio da radi tokom celog puta. Stajao je u svakom selu i zaseoku da prima i istovaruje putnike. Naša sagovornica normalno mu se obratila pitanjem o čemu se ovde radi, na šta joj je ovaj lakonski odgovorio da slobodno može da ga tuži. I tako punih sedam sati do Vranja. Agonija. Naša sagovornica priča da su joj deca nekoliko puta padala sa sedišta, da su ljudi jedan drugom visili po glavama i da je, sve u svemu, sve ličilo na odiseju sa neizvesnim krajem.
Onda je, pošto su nekako stigli u komadu, sutradan otišla kod saobraćajnog inspektora, ovde u Vranju, koji ju je poslao kod kolege, ovaj je opet vratio kod inspektora koji je, na kraju, pitao „da li si ti normalna?!“. U policiji, gde je kasnije otišla, rekoše joj da nisu nadležni, da bi je na kraju neki advokat posavetovao da ne pokreće parnicu jer nema osnova za to. Ostala su joj jedino udruženja za zaštitu potrošača. A nama ostajemo da se ipak čudimo bahatosti i bezobrazluku.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.