PAKLENE VRUĆINE

Pošto se Milka Canić povukla sa TV ekrana i ima je samo u odjavnoj špici Slagalice, na pijedestal popularnosti zasela je Nada Macura. Inače su se ove dve gospođe dugo utrkivale u popularnosti, a da gđa Canić i nije abdicirala Macura bi ovih dana svakako bila popularnija. Naravno, pogađate, zbog visokih temperatura, zamislite, početkom jula. Gđa Macura svakog nas jutra u Jutarnjem programu RTS, paničnim glasom poput Avrama Izraela onomad, savetuje kako da se obučemo, šta da jedemo, pijemo i kako da svoje aktivnosti usaglasimo sa „paklenim vrućinama“. Alarmantno, nema šta, iako smo svojevremeno preživeli i januarske vrućine drugarice Mire Marković pa nam ove julske, po definiciji, ne mogu ništa. Ali, nije baš tako. Mediji nekoliko dana panično izveštavaju o 38 u plusu Celzijusovih, reporteri dopisnici uključuju se iz svojih palanki podmećući pod nos mikrofone ljudima sa stupidnim pitanjem a da kako podnose ove vrućine, a stručnjaci za odevanje, ishranu i zaštitu na radu smestili su se u prve minute informativnih emisija, odmah posle AV. Histerija na ivici vanrednog stanja posle pet ili šest dana sa preko trideset u hladu. A do pre samo nedelju dana iz kuće nismo mogli da izađemo bez jakne a neki su otkazivali letovanje zbog straha da im ga ne pokvari vreme. I, onda se čudimo što je vrućina u sred leta. Nekako nam je u suštini nacionalnog bića da se čudimo. A što su nas bombardovali, a što nas mrze, a zašto nam ne daju pare, što nas ucenjuju…? Tako da se očekuje da i pitanje vrućine postane političko pitanje. Pa, kad je Putin mogao da rastera oblake pred paradu u Moskvi, što i naši dušmani ne bi bacili neki sprej na slobodarsko srpsko nebo ne toliko da povećaju efekte UV zračenja koliko da nas nerviraju.

 Kad za nekoliko dana prođu „paklene vrućine“, već gledam sumnjičavog srpskog domaćina kako gleda u oblačno nebo iz koga se sprema kiša, psuje klimajući glavom i kolutajući očima „ovakvo leto“. Čudimo se aksiomima i u svemu vidimo neku teoriju zavere. Ovih dana, recimo, jugom Srbije tumaraju kolone nesrećnika iz Sirije, Avganistana, Iraka… kojima su Preševo i Bujanovac tranzitne stranice na putu ka lepšem i srećnijem životu. Uprtili su na leđa čitav jedan život u rančevima. Neki meštani pogrešno ih identifikuju kao samoubice-bombaše, pokazujući tako opšte nepoznavanje istorije, politike i kulture. Ali, tu je i teorija zavere: zašto je među azilantima najviše mladih muškaraca? A kad ih pitate kakve to veze ima, ne znaju da vam odgovore. Mora da ima tu nešto – odgovaraju. Nekome, prosto, paklene vrućine nisu uslov za pakao u glavi. On je tu cele godine!